Današnji dolazak žandarmerije na Filozofski fakultet u Novom Sadu, na poziv dekana Milivoja Alanovića, ponovo otvara pitanje koje se u Srbiji iznova vraća: šta zapravo znači autonomija univerziteta i koliko ona u praksi postoji? Naravno da ovo nije, nažalost, jedini primer u kojem pravne norme i stvarnost postoje u paralelnim univerzumima.
Autonomija univerziteta u Srbiji nije i ne sme biti metafora, floskula ili sredstvo političke trgovine. Ona ima ustavni karakter. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, u članu 72, propisuje:
„Autonomija univerziteta, visokih škola i naučnih ustanova je zagarantovana. Univerziteti, visoke škole i naučne ustanove samostalno odlučuju o svom uređenju i radu, u skladu sa zakonom.“
Ovo je važno iz dva razloga: prvo, autonomija je ustavno pravo, a ne privilegija ili nečija dobra volja; drugo, autonomija se ostvaruje unutar zakona, ali bez političkog ili izvršnog mešanja u akademske odluke. U praksi, svaki ulazak policije na univerzitet, a posebno nasilno postupanje unutar njega, je direktan udarac na ovaj princip.
Zakon o visokom obrazovanju (2017) dodatno razrađuje šta autonomija znači. Već u članu 6 Zakon precizira:
„Autonomija univerziteta podrazumeva akademsku slobodu i institucionalnu samostalnost.“
Zakon dalje definiše konkretna prava univerziteta:
- Akademska autonomija: pravo da samostalno uređuje studijske programe, planove i pravila studiranja, organizuje nastavu i naučnoistraživački rad, bira nastavno osoblje i saradnike.
- Organizacijska autonomija: pravo da donosi statut i druge opšte akte, bira rektora, senat i druga upravljačka tela.
- Finansijska i imovinska autonomija: pravo da raspolaže sredstvima za rad i imovinom u skladu sa zakonom.
U teoriji, sve ovo omogućava univerzitetima da funkcionišu kao prostor slobode mišljenja, kritičkog istraživanja i akademskog dijaloga. U praksi, međutim, realnost je komplikovanija. Budžetska sredstva dolaze od države, nepokretna imovina je uglavnom državna, a svaki pokušaj „samostalnog trošenja“ sredstava može naići na administrativnu ili političku prepreku.
Istorijski, autonomija univerziteta u Srbiji je bila suspendovana krajem 1998. godine, kada je država direktno upravljala fakultetima, a taj period danas se ocenjuje kao mračno doba za akademsku slobodu. Zakonom iz 2002. godine autonomija je ponovo uspostavljena, ali njena primena stalno zavisi od volje vršilaca vlasti i društvenih okolnosti.
Današnji upad policije na fakultet i nasilno izbacivanje studenata i profesora iz zgrade fakulteta pokazuje koliko je autonomija krhka u stvarnosti. Kada policija ulazi na fakultet, to nije samo proceduralno ili etičko pitanje, to je pokazatelj da ustavni i zakonski principi mogu biti ignorisani kad postanu politički nezgodni. Granica između nadzora zakonitosti i prisile nije formalna, već suštinska, nadzor zakonitosti je dozvoljen, ali silu u akademskom prostoru zakon ne predviđa.
Autonomija univerziteta u Srbiji, kako je definisana Ustavom i Zakonom, znači zaštitu slobode misli, akademske kritike i prava na neslaganje, a ne privilegiju institucije. Kada ta granica postane fleksibilna, univerzitet prestaje da bude prostor slobodnog istraživanja i obrazovanja, a postaje dekor za državnu silu. I upravo to je najopasniji oblik njenog urušavanja.
