Kada kažemo obrazovanje, najpre pomislimo na školu i školski sistem, no međutim obrazovanje obuhvata šarenoliku mrežu, kako formalnih, tako i neformalnih sistema. Obrazovanje je širok pojam, a kada govorimo o formalnom obrazovanju, moramo praviti razlike između osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja. Tema kojom ćemo se baviti tiče se visokog obrazovanja, te ću u ovom radu govoriti o visokom obrazovanju. U Srbiji se i dan danas vodi oštra polemika o visokom obrazovanju, a najčešće o njegovim modernizacijama ili modifikacijama. Uvek postoje autori koji smatraju da je obrazovni sistem u Srbiji bio bolji pre uvođenja Bolonjskog sistema, a postoje i autori koji rado prihvataju modernizaciju visoko-obrazovnog sistema, te i sami učestvuju u toj promeni. Bolonjski sistem visokog obrazovanja ima i svoje prednosti, ali i svoje nedostatke. Za studente je verovatno Bolonjski sistem efikasniji, jer praktikuje manje opterećenja što se tiče nastavnog gradiva na fakultetima. Umesto knjiga praktikuju se takozvani „rideri“, što dodatno, na neki način, studentima olakšava učenje, jer umesto da studenti čitaju nekoliko celih knjiga, sada se iz tih knjiga izvlače potrebni delovi koji su svrstani u jedan rider. Tako na primer, umesto dve stotine strana jedne knjige, sada studenti čitaju samo deo od toga koji im je potreban. Ovo umanjuje opterećenje studenata, ali i umanjuje stepen sticanja znanja i to predstavlja jedan ogroman problem. S druge strane, postoji i dobra osobina, a to je da studenti kroz seminarske radove i izlaganja mogu koristiti raznu literaturu i na taj način mogu čitati, pored obavezne literature koju imaju u rideru, i fakultativnu literaturu.
Bolonjski sistem visokog obrazovanja i njegova istorija
Prelazak postsekundarnog obrazovnog sektora na trodelni sistem, samo donekle usaglašen s angloameričkim modelom što su ga evropski ministri prosvete 1999. godine dogovorili u Bolonji, potekao je od zamisli o stvaranju jedinstvenog evropskog visokoškolskog prostora kako bi se povećala uporedivost, a time i mobilnost znanstvenika i studenata (Liessmann, 2009: 89).
U ovome su se svakako i slagale i one zemlje koje još uvek nisu pristupile Evropskoj uniji, ali su i te kako vodile aktivan proces pristupanja. Dakle, u planu je bilo da Bolonjski sistem visokog obrazovanja zameni onaj tradicionalni sistem koji je do tada postojao. Ovaj je proces bio podstaknut zajedničkom Sorbonskom deklaracijom ministara prosvete Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Italije u maju 1998. godine u kojoj je bio predložen jedinstven okvir evropskog visokog školstva kako bi se olakšala nostrifikacija studija/diploma (Liessman, 2009: 89).
Bolonjski sistem visokog obrazovanja ima sledeću misiju- olakšati studentima studiranje na fakultetima u svakom pogledu i približiti potrebno štivo studentima na što efikasniji i zanimljiviji način, gde bi studenti na kraju osnovnih studija imali mogućnost da nastave sa master studijama, a kasnije, ukoliko bi završili master studije, oni bi imali mogućnost i za doktorske studije na izabranim fakultetima. Međutim, to nije obaveza za sve studente, već samo za one koji žele da nadograde svoje obrazovanje. Svakako bi dodatni master programi poboljšali mogućnost za karijeru studenata. Bolonjski proces možemo shvatiti i kao približavanje evropskim vrednosnim, kulturološkim i obrazovnim sistemima.
Još jedna novina koju nam je doneo bolonjski sistem visokog obrazovanja jesu ESPB bodovi, pri čemu svako slovo ima određeno značenje – Evropski Sistem Prenosa Bodova, ili na engleskom ECTS – European Credit Transfer System. Mi često na fakultetima ovo značenje oslovljamamo samo sa „bodovima“. Oni nam zapravo govore koliko smo truda uložili na nekom obaveznom ili izbornom kursu na fakultetu, odnosno koliko smo kvalitetnog znanja stekli. Tu možemo svakako uključiti domaće zadatke, seminarske radove, testove ili kolokvijume, obim strana koje treba pročitati iz određenog predmeta i tako dalje.
Svaki predmet/kurs na fakultetima ima određeni broj ESPB bodova. Oni predmeti koji imaju veći broj ESPB obično su zahtevniji i student bi trebalo uložiti više truda da ih kvalitetno savlada. Takođe, bez obzira na prelaznu ocenu koju student dobije na ispitu iz nekog predmeta, broj ESPB bodova ostaje isti i za studenta koji na ispitu dobije, recimo šesticu i za studenta koji na ispitu dobije desetku. Dakle broj ESPB bodova ostaje isti, onako kako je to predviđeno za određeni predmet. Takođe, mobilnost između studenata je važan aspekt Bolonjskog sistema, ona je od velikog značaja jer povezuje evropsko visoko školstvo, tako što pojedini studenti imaju pravo da provedu deo svog studentskog života u nekoj od stranih zemalja i na taj način mogu spoznati obrazovanje sa jedne druge tačke gledišta, ali takođe mogu upoznati i druge kulture.
Uzmemo li u obzir činjenicu da programe mobilnosti za studente unutar Evropske unije koristi samo deset posto polaznika jednog studijskog godišta te pridodamo li tome pretpostavku da se usled gospodarskih razloga taj broj neće bitno povećati, jer unutar studija za sticanje bakalaureata gotovo da i nema vremenske mogućnosti za semestar studiranja u inostranstvu, mobilnost tada izlazi na videlo kao prilično slab argument (Liessman, 2009: 90).
Bolonjski sistema visokog obrazovanja i razvoj univerziteta
Redno je da se osvrnemo i na istroijat i razvoj Univerziteta u Beogradu kroz vekove postojanja. To je svakako važan period u razvoju visokog obrazovanja u Srbiji. Mišljenja među autorima su podeljena kada je u pitanju nastanak univerziteta, tako neki smatraju da je nastao u ranoj fazi istorije, a neki autori ipak ističu da je poreklo univerziteta novijeg i savremenijeg datuma. Sticanje svesti o osobenom karakteru univerziteta kao obrazovne institucije teklo je veoma sporo i trajalo je skoro šest vekova. Prema istraživanjima znamenitog francuskog istoričara Žaka Le Gofa, koja obuhvataju tri jasno okarakterisane etape razvitka srednjovekovnog univerziteta: postanak, krizu sazrevanja i sklerozu, najvažnije momente u sticanju svesti univerzitetlija predstavlja razumevanje njihovog položaja i njihovog razvoja u društvu srednjovekovnog zapada (Lolić, 2006: 116).
Postojala je potreba za promenom prirodne sredine kako bi se stekla svest o univerzitetu, prelazak u gradska područja je na neki način predstavljalo i sticanje misli o urbanizovanom modernom životu. Ljudi su imali mogućnosti da se opredele između manuelnog i intelektualnog rada. Ukoliko bi izabrali manuelni rad mogli bi da rade i u nekim ruralnim područjima, ali ukoliko bi odabrali intelektualni rad onda bi se lišili fizičkog rada, pa i teškog života na neki način… Sve više i više ljudi se odlučuje za intelektualni rad, ali se govori i da ljudi sa univerziteta imaju svoj zanat.
Razliku između srednjovekovnog univerziteta i moderne ideje univerziteta, koja se javlja krajem 18. i početkom 19. veka, u epohi nemačkog klasičnog idealizma, prvi put je izrazio Imanuel Kant novim tumačenjem tradicionalne podele na „više“ i „niže“ fakultete u svom spisu Spor Teološkog i Filozofskog fakulteta (1798). Kantovo shvatanje razdeobe fakulteta predstavljalo je uputstvo za organizaciju savremenih univerziteta, odnosno, za organizaciju univerzitetske nastave na nemačkim univerzitetima. Kant je prihvatio staru podelu fakulteta na tri viša (teološki, pravni i medicinski) i jedan niži (filozofski) (Lolić, 2006: 118).
Ukoliko se baziramo na prvu Kantovu podelu, videćemo da je medicinski fakultet treći po redu, no međutim ukoliko gledamo na podelu sa aspekta zdravlja, svakako bi medicinski fakultet bio na prvom mestu jer on školuje buduće lekare, koji mogu lečiti čovečanstvo. Što se druge podele tiče, tu podelu bi mogli da označimo kao inferiorniji stav prema filozofskom fakultetu, takođe, na neki način možemo ovo protumačiti i kao diskriminaciju. Možemo postaviti pitanje zbog čega je to filozofski fakultet na nižem stupnju od recimo teološkog? Nauka je danas zastupljenija od teologije, no međutim ipak trebamo uzeti u obzir period ove Kantove podele fakulteta, jer se tada, u mnogim sferama još uvek nalazio uticaj religije u kome je ona imala veći uticaj od nauke. Međutim, kasnije je Karl Jaspers filozofski fakultet stavio na prvenstveni položaj i smatrao je da je filozofski fakultet osnova drugih nauka, odnosno on obuhvata sve ostale nauke i da je on i te kako zaslužan za stvaranje modernog univerziteta.
Većina istraživača koji su se bavili razmatranjem problema konstituisanja modernog univerziteta, smatra da su Kant, Fihte, Hegel, Šeling, Gete, Šiler i Humbolt, svojim filozofskim i pedagoškim idejama bili glavni inicijatori promena koje su se krajem 18. i početkom 19. veka dogodile u nemačkom akademskom životu, i iz kojih je rođena nova ideja univerziteta. Ne umanjujući nimalo ulogu i nekih nemačkih književnika u stvaranju ideje univerziteta, treba naglasiti da su i Humbolt svojim naučnim radovima, ali i svojim neposrednim angažovanjem u Pruskom ministarstvu, u kome je bio na visokim položajima, i naročito Fihte, svojim celokupnim naučnim i filozofskim delom, ali i svojom neposrednom univerzitetskom delatnošću, vodeći borbu za ideju univerziteta, vodili glavnu bitku za – u evropskim razmerama – istorijsku reformu tadašnjih univerziteta (Lolić, 2006: 119).
I Fihte se slaže da filozofija proširuje vidike ostalim naukama, jer da bi uopšte spoznali drugu nauku, pre toga moramo znati filozofiju, dok teologiju, recimo, ne smatra nekom naukom, zapravo ona je sastavni deo religije. On filozofski fakultet stavlja na prvom mestu i na neki način ga izjednačava sa univerzitetom jer samo on može dovesti do slobode naučnog znanja i naučne svesti.
Uporedo sa stvaranjem moderne srpske države početkom XIX veka započeo je i razvitak modernog školstva u Srbiji. Izgradnju visokoškolskih ustanova, kao jednog od ključnih uslova modernizacije države i društva, pratile su brojne prepreke koje su najčešće bile materijalne prirode, ali su i sukobi i neslaganja naučne i političke elite oko različitih koncepcija univerziteta i shvatanja obrazovne, naučne, vaspitne i društvene uloge najviših obrazovnih ustanova usporavala brži razvitak visokog školstva u Srbiji (Lolić, 2006: 121).
Ovde imamo i dva perioda gde su za prvi period važnu ulogu u nastanku modernog Univerziteta u Srbiji imali intelektualci, a drugu fazu čini sam nastanak prvog Univerziteta u Srbiji koji je kreiran po principima evropskih pravila, onako kako je to i definisano tim evropskim metodama. Sve ovo bilo je od velikog značaja i od velike važnosti kako bi znanje i obrazovanje dostiglo napredniji nivo, nivo univerziteta. Obrazovanje i nauka jesu glavni upravljači za rešavanje kako društvenih, tako i ekonomskih i političkih nedoumica i problema. Pokušava se stvoriti jedan skladan odnos u društvenoj sredini. Kasnije se osnivaju i privatni univerziteti. Cilj univerziteta je da se pruži adekvatno naučno znanje studentima i da studente oblikuje i spremi za buduće profesije koje su na početku studija odabrali. Dolazi i do uvođenja samofinansirajućih mesta na fakultetima za studente, na ta mesta bi pripali oni studenti koji nisu uspeli da se upišu o trošku države, a dekanski kolegijumi na svim fakultetima su odlučivali o visini školarine koju samofinansirajući studenti treba da plate da bi studirali, i to je jedna od reformi visokog obrazovanja koja je nastupila tokom osamdesetih godina 20. veka, dok devedesetih godina, shodno pravilima i zakonima Evropske unije dolazi se do ideja o reformi univerziteta.
Do 2005. godine, kada je usvojen novi Zakon o visokom obrazovanju, zvanično očekivano trajanje dodiplomskih studija na državnim univerzitetima u Srbiji je bilo od četiri do šest godina. Statistički podaci pokazuju da se ovo zvanično očekivano trajanje studija u praksi često transformisalo u znatno duži period prosečnog trajanja studija (vreme koje je proteklo od upisa na fakultet do diplomiranja): za četvorogodišnje studije prosečno trajanje studija iznosilo je 6,76, za petogodišnje studije 7,51 godinu, a za šestogodišnje studije 7,62 godine (Jarić,Vukasović, 2009: 119).
Dakle, do 2005. godine, može se zaključiti da sistem visokog obrazovanja i nije bio baš efikasan zbog dužeg vremena studiranja, a jedan od razloga za to može biti opterećenje studenata u velikom obimu. Naravno, postoji i opcija da su studenti i tokom Bolonjskog sistema visokog obrazovanja „prenatrpani“ literaturom iz raznih predmeta, ali nije sporno da su ranije bili opterećeniji literaturom većeg obima, a sada, po novom sistemu za nijansu su rasterećeniji nego ranije. Postoje verovatno i oni kojima je Bolonjski sistem mnogo efikasniji za razliku od ranijeg predbolonjskog sistema. Takođe, sve može biti i stvar materijalnih uslova studiranja, jer recimo, ukoliko samofinansirajući studenti nemaju novac koji bi im trebao za školarinu na fakultetu, oni jednostavno ili stopiraju godinu, ili odustaju od studija, pa čak u nekim slučajevima moraju da rade da bi zaradili novac za svoje studije, jer roditelji jednostavno nisu u mogućnosti da im plaćaju troškove. Takođe, pored ekonomskih problema koji dovode do odustajanja od studija, imamo i probleme medicinske prirode. Ukoliko se student tokom studija ozbiljno razboli, on može u najboljem slučaju da stopira godinu, a u najgorem slučaju može odustati od fakulteta. Postoje i oni koji zbog neozbiljnosti napuste fakultet. Takvi studenti na fakultetu idu tek koliko da bi popili kafu sa kolegama, nezainteresovani su za nastavu i predavanja, te im fakultet uopšte nije bitan, a kada im sve fakultetske obaveze dosade, oni jednostavno napuste fakultet ili naprave duge pauze nakon kojih se ponovo vrate. Sve ovo su neki od faktora zbog kojih studenti dugo vremena studiraju. Naravno oni studenti koji su finansijski stabilniji, a samofinansirajući su, njima preostaje jedino da uče da bi položili ispite. Došlo je i do velikih izmena za razliku od predbolonjskog sistema, te sada student mora da ostvari određeni broj ESPB bodova (što je takođe jedna od novina koju je je sa sobom doneo bolonjski sistem visokog obrazovanja) kako bi stekao uslov da upiše narednu godinu studija o trošku države, odnosno da bude na budžetu.
Ostaje otvoreno pitanje da li će izmenjeni simbolički poredak strukturnih odnosa moći između nekadašnjih i sadašnjih socijalnih aktera unutar reformisanog univerzitetskog tela (Jarić, 2008) koje mapira naše istraživanje postati nova univerzitetska realnost ili će se ovaj proces prestrukturacije temeljnih odnosa moći nastaviti u možda nekom novom i neočekivanom pravcu (Jarić,Vukasović, 2009: 148).
Kuda će zaista odvesti Bolonjski sistem visokog obrazovanja?
Zaključna razmatranja o Bolonjskom sistemu visokog obrazovanja
Kada govorimo o problemima i prednostima predbolonjskog i Bolonjskog sistema visokog obrazovanja, uvek ćemo naći korelacionu vezu između ova dva sistema. Zapravo, postoje stvari koje su dobre i u predbolonjskom sistemu i u Bolonjskom sistemu. Što se predbolonjskog sistema tiče, studenti su tada imali višak slobodnog vremena u pogledu rekreativnih aktivnosti, jer su predavanja na fakultetima uglavnom bila neobavezna, a oni nisu morali da dolaze na predavanjima i mogli su da se bave raznim aktivnostima, pa čak i da se zaposle negde i stiču finansijska sredstva, kako za životne tako i za fakultetske potrebe, no međutim, mračnija strana predbolonjskog sistema jeste upravo ta veća opterećenost studenata u pogledu literature, pa samim tim i u pogledu spremanja ispita, a to može dovesti u pitanje i ovo slobodno vreme koje su imali studenti zbog neobaveznih predavanja na fakultetima, tako da i ukoliko su obavljali neke aktivnosti (bili zapolseni i slično), njima je bilo potrebno znatno više vremena da pažnju usmere na kvalitetno spremanje ispita ukoliko bi želeli odlične ocene, a s druge strane Bolonja je prihvatljiva zbog toga što je znatno olakšala put do završetka studija, jer postoje kolokvijumi, seminarski radovi i druge predispitne aktivnosti koje studenti mogu ili moraju da ostvare, a jedino tako, na taj način sebe mogu „osloboditi“ nekog dela gradiva što se tiče nekih predmeta, jer se neki predmeti polažu čak i samo preko kolokvijuma, što je dosta olakšavajuće jer ukoliko studenti polože kolokvijume i zadovoljni su ocenom, jednostavno su se „oslobodili“ tog ispita. No, ovo može imati i negativne posledice na obrazovanje i može označavati i da se studiranje svodi na to da je studentima jedino bitno da što pre završe sa svojim predispitnim obavezama, bez obzira na stečeno znanje i ocenu koju su dobili, a sve u cilju kako ne bi polagali ispit ili kako bi polagali samo deo ispita, a verovatno nakon toga većina studenata to gradivo i zaboravi, što i nije neka svrha obrazovanja. Jedna od dobrih osobina, koju poseduje Bolonjski sistem visokog obrazovanja jeste da su predavanja i vežbe uglavnom obavezne, što je odlično, jer studenti na predavanjima i vežbama mogu lakše zapamtiti gradivo, te će kasnije imati dobro predznanje prilikom spremanja nekog kolokvijuma ili ispita, ukoliko su pažljivo slušali na predavanjima i vežbama. Neki predmeti nemaju kolokvijume/testove ali imaju drugi niz predispitnih aktivnosti koje, uz zalaganje studenata, mogu doneti bodove koji će im kasnije na ispitu uticati na to da dobiju veću ocenu, ali kao što smo i pomenuli, samo uz dobro zalaganje studenata. Može se reći da je Bolonja dobra jer se studenti na vežbama podstiču od strane asistenata da čitaju literaturu koja će im kasnije olakšati spremanje nekog ispita. Na taj način, studenti pored obavezne literature čitaju i seminarsku literaturu koja im može pomoći da bolje shvate gradivo. Jedna od mana što se literature tiče jeste ta što iz nekih predmeta na većini fakulteta studenti uče iz zastarelih knjiga (knjige iz sedamdesetih i osamdesetih godina), tu se nismo mnogo pomakli u odnosu na predbolonjski sistem, jer je literatura koja se sada koristi u većini slučajeva, uglavnom ista kao i tada, samo je manjeg obima, jer su tekstovi iz različitih knjiga spojeni pa sada imamo takozvane ridere.
Živimo u tehnološko-informacionom svetu, te su potrebni savremeniji udžbenici koji će studentima biti zanimljiviji u smislu predviđenog plana i programa i pristupačniji jer će im znatno poboljšati rad. Naravno, postoje i knjige starijih izdanja koje su zaista neophodne, ali lepo je čitati i štiva koja su savremenijeg datuma. Možemo reći da je Bolonja na dobrom putu, ali treba još uvek unapređivati ovakav sistem koji će doneti još mnogo znanja ali i brojne olakšice studentima ali i profesorima.
Autor: Damjan Petrović
Izvori:
Liessmann, K. P. (2008): Teorija neobrazovanosti: Zablude društva znanja, Jasenski I Turk, Zagreb ( https://hrcak.srce.hr/file/92333 )
Lolić, M. (2006):. “Univerzitet i nauka u Srbiji u kontekstu evropskih integracija”, u Filozofija i društvo, god. 2006(31), br. 3
Jarić, I. i Vukasović M. (2009): „Faktori slabe efikasnosti studiranja u uslovima bolonjske transformacije visokog školstva u Srbiji“, Filozofija i društvo, broj 2/2009
Pročitajte više o radovima naših članova: https://socioloskaimaginacija.com/radovi/
