Čovek je deo jedne od najsloženijih sfera planete Zemlje – biosfere. Kao takav, umešan je i u raznovrsne prirodne procese i cikluse koji ovu sferu karakterišu, i na njih utiče. Stoga je, pored biotičkih i abiotičkih faktora, u biosferi prisutan i antropogeni faktor.
Dejstvo antropogenog faktora postalo je naročito osetno sa naučno-tehnološkim razvojem. Promene u načinu proizvodnje, ali i u celokupnom načinu života, dovele su do intenzifikazije čovekovog uticaja na prirodu. Posledice takvog razvoja se, između ostalog, ogledaju i u: iscpljivanju neobnovljivih resursa, značajnim klimatskim promenama, zagađenju prirodne sredine, razaranju prirodnih ekosistema, povećanju broja gladnih stanovnika i slično.
Drugim rečima, jedna od negativnih posledica razvoja čovečanstva jesu – ekološki problemi. Naime, biosfera u sebe obuhvata sve postojeće ekosisteme, čiju ravnotežu čovek svojom delatnošću ozbiljno narušava. Na primer, krčenje šuma u cilju nastanka i proširenja gradova dovodi do uništenja ekosistema koji u tim šumama postoje. Isto to se dešava i kada su u pitanju vodene površine – veliki broj slatkovodnih riba u Srbiji je ugrožen usled izgradnje hidroelektrana i brana na rekama slobodnog toka, ali i zbog sve većeg industrijskog i poljoprivrednog zagađenja.[1] Narušavanjem ekološke ravnoteže, narušava se i stabilno funkcionisanje biosfere, a ovaj fenomen je poznat i pod imenom ekološka kriza.
Delujući na prirodu i utičući na njeno funkcionisanje, čovek povratno deluje i sam na sebe, te su sve ove promene u njegovoj životnoj sredini, uticale i na njegov život i zdravlje. Ugrožavajući stabilno funkcionisanje biosfere i, s tim u skladu, opstanak drugih živih vrsta – čovek ugrožava i sopstveni opstanak.
U nastojanju da objasni kako se niko ne može zaštiti od posledica ekoloških problema, nemački sociolog, Ulrih Bek, uvodi pojam efekat bumeranga. On smatra da, uprkos tome što možda trenutno nisu svi jednako pogođeni ekološkom krizom, to ne znači da će tako biti zauvek. Znamo da najveće posledice ekoloških problema prve osećaju one zemlje koje su ekonomski najnerazvijenije, dok one koje su najveći proizvođači rizika ostaju gotovo netaknute. Međutim, svi ti rizici će ranije ili kasnije doći “i onima koji ih produkuju ili od njih profitiraju”[2]. Ekološki problemi ne poznaju nacionalne granice, klase, religije, jezike, ideologije, profit… Ili Bekovim rečima: “Beda je hijerarhijska, smog je demokratski”. Niko se ne može sakriti od zagađenog vazduha, a svi moramo da dišemo da bismo ostali živi. Stoga efekat bumeranga nećemo ni osetiti, jer ako se on pojavi – neće više ni postojati niko ko bi mogao da ga oseti.
Na ovaj način se ekološko pitanje izdvaja kao centralno u mnogim poljima ljudskog delovanja, pa tako i u nauci. Ono postepeno postaje (ili već jeste) glavni fokus istraživanja u mnogim disciplinama prirodnih i društvenih nauka.
Sociološka istraživanja o ekološkim promenama javila su se tek nedavno, odnosno devedesetih godina prošlog veka. To je bio period u kojem je posebno došla do izražaja jedna sociološka disciplina: SOCIOLOGIJA OKRUŽENJA (iako je ona postojala i ranije). Predmet ove discipline mnogo je širi od bavljenja ekološkom krizom, međutim, upravo je trenutak kada je ekološka kriza dospela u prvi plan istraživanja, bio presudan za dalji tok razvoja sociologije okruženja. Ipak, pogrešno bi bilo reći da je ta tema bila dovoljan razlog za razvoj ove discipline.[3] Kako navode V. Keton i R. Danlop: “Izučavanje interakcije između okruženja i društva čini srž sociologije okruženja”[4], a te interakcije su veoma složene i raznolike, tako da ne možemo govoriti samo o onim negativnim, koje se odnose na stvaranje ekoloških problema.
Sociologija je dugo imala problem sa prihvatanjem ekoloških pitanja, što se može i zaključiti prema spomenutom periodu u kojem nastaju prva sociološka istraživanja vezana za ovu tematiku. Međutim, nije mogla dugo da ostane po strani, i to pre svega jer se ne može zaobići činjenica da je danas najvažniji faktor ekoloških promena – čovek; tj. da su glavni uzroci, ali i posledice, destrukcije okruženja – društveni. Zapravo, promene koje čovek proizvodi su tolike da je to postalo osnovno obeležje naše planete. Zbog toga se kaže da su ljudska društvena dinamika i dinamika zemaljskog sistema ušli u novu geološku eru: antropocen.
Unutar takve atmosfere važno je razumeti kompleksan, dijalektički odnos čoveka i prirode. Kada je u pitanju ekološka kriza, sociologiju okruženja zanima kako se ona definiše; kako mediji, nauka, politika i svakodnevne konverzacije oblikuju percepciju ljudi oko ekoloških problema, kako ih razumemo, da li sagledavamo njihove posledice i da li na njih reagujemo na bilo kakav način (individualnim izmenama u ponašanju, aktivizmom…). Pored toga, nju interesuju i različiti strukturni uzroci ekoloških problema, ali i njihova nejednaka raspodela na globalnom nivou (već smo naveli kako ne osećaju sva društva posledice ekološke krize istim intenzitetom). S tim u vezi izdvaja se i veoma važna tema ekološke pravde; a ekološka pravda ima veze sa tim kome idu prirodna dobra, a ko snosi posledice promena u prirodi; ko ima privilegiju da živi u nezagađenom gradu, a ko nesreću da živi tik uz veoma otrovne izvore zagađenja? Mnoga sociološka i demografska istraživanja su pokazala da, na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama, određene marginalizovane grupe, kao i pripadnici najnižih društvenih klasa i manjinskih grupa, imaju veću tendenciju da budu naseljeni u veoma zagađenim predelima grada, dok “bela srednja i viša klasa”, žive u manje opasnim i izolovanim četvrtima. Drugim rečima, to ko si ti (mesto tvog rođenja, nacionalna i etnička pripadnost, ekonomski status itd.) → će uticati i na tvoj doživljaj okruženja, ali i na posledice promena u tom okruženju koje ćeš osetiti (ili ih nećeš osetiti odmah).
Iz svega navedenog očigledan je nezaobilazan značaj sociologije uopšte, ali i sociologije okruženja kao zasebne sociološke discipline, pri sagledavanju uzroka i posledica ekološke krize, ali i pri potpunom razumevanju njihove prirode i karakteristika.
[1] https://www.nationalgeographic.rs/vesti/16511-ugrozene-vrste-slatkovodne-ribe.html
[2] Bek U., Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd 2001., str. 51.
[3] Pušić, Lj., Sociologija okruženja: sociološka hrestomatija, Mediterran Publishing, Novi Sad 2014., str. 20.
[4] Danlop R., Keton V., Sociologija okruženja, u Sociologija okruženja: sociološka hrestomatija, Mediterran Publishing, Novi Sad 2014., str. 72
