Internalizacija kapitalizma

Uredio/la Nikolina Jović

October 6, 2020

Kapitalizam, ekonomski sistem u kojem su sva ili veći deo sredstava za proizvodnju u privatnom vlasništvu, i u kojem se investicije, proizvodnja i plasman dobara raspoređuju pre svega po zakonima slobodnog tržišta, je u poslednjih nekoliko vekova ostvario značajan uticaj na kulturnu dimenziju globalnog društva. Pod kapitalizmom pojedinac je prisiljen da maksimizuje produktivnost i pobedi protivnike na tržištu, dela isključivo ciljno-racionalno, bude orijentisan prema profitu i postavi karijeru ispred (planiranja) porodice i  svog društvenog života i neretko zanemari svoje zdravlje i duhovnu dimenziju.

Veber (Max Weber) i Volerstin (Immanuel Wallerstein) začetke kapitalizma pronalaze otprilike u šesnaestovekovnoj Evropi, kada, prema Veberu, dolazi do uspona protestantskih vrednosti i moralnih načela. Naime, protestantizam tog doba promovisao je vrednosti askeze, s jedne i sticanje sve više novca s druge strane. Predestinacija (osigurana karta do raja) bila je zagarantovana onima koji bi se ponašali u skladu sa vladajućom etikom: sticanje se prema čoveku postavlja kao svrha njegovog života, a ne više kao sredstvo za zadovoljenje materijalnih životnih potreba. Svako akumuliranje novca bez ulaganja u društvenu korist, kao kod Jevreja, bilo je zabranjeno u protestantizmu. Veber ističe još jedan ključni pojam – pojam (životnog) poziva. Poziv od Boga (nem. Beruf) se odnosi na „obavezu koju pojedinac oseća i mora da oseća prema sadržaju svoje pozivne delatnosti u čemu god se ona sastojala, nezavisno od toga da li će ona prirodnom osećanju izgledati kao čisto iskorišćavanje radne snage ili pak samog njegovog poseda stvarnih dobara (kao kapitala)“. Dakle, kakvim god poslom da se bavi, pojedinac ga mora shvatati kao poziv koji mora ispuniti s ciljem dobijanja nagrade u vidu mesta u raju.

Kako i sam Veber navodi u „Protestantskoj etici i duhu kapitalizma“, kapitalistički privredni poredak je jedan ogroman univerzum u kom se pojedinac rađa i koji mu je dat kao faktički nepromenljivo stanje u kome mora da nauči da funkcioniše, a ko se svojim načinom života ne prilagodi uslovima kapitalističkog uspeha, on stagnira ili potpuno propada. Kapitalizam kao ekonomski sistem, u savremenom svetu nazivan neoliberalizam, kao i svaka druga ideologija tvori specifične društvene odnose, koji se razlikuju od predkapitalističkih odnosa. Osim što sistemi generišu društvene odnose na osnovu vrednosti koje sami nose, pažnja bi se morala posvetiti i iskustvu pojedinca. Pored činjenica da radnik/zaposleni ne poseduje vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i da je, generalno govoreći, osuđen na težak rad za manju ili veću nagradu, u obzir se mora uzeti i egzistencijalna, psiho-socijalna dimenzija čoveka.

Kako da znamo da smo internalizovali kapitalizam?

Kao društveno biće, čovek želi da bude prihvaćen i socijalno poželjan, a to će ostvariti najčešće tako što će se ponašati u skladu sa vrednostima i normama tog društva. Da bi i on sam uspeo da funkcioniše u datom društvu, pojedinac internalizuje sistem vrednosti. Internalizacija se određuje kao proces prenošenja spoljašnjih vrednosti, normi, obrazaca i akcija na unutrašnji mentalni plan pojedinca, te se oni tako doživljavaju kao vlastiti. Pošto u ovom blogu govorimo o vrednostima koje nameće kapitalistički sistem, u daljem tekstu biće navedeni znakovi da smo internalizovali kapitalizam

Određujemo svoju vrednost na osnovu postignute produktivnosti

Svako od nas ima loš osećaj kada ne zadovolji predviđenu kvotu produktivnosti u toku dana bilo da se radi o učenju na fakultetu ili radu u organizaciji u kojoj smo zaposleni. Pored toga što sebe smatramo „lošima“ i osećamo se kao da ničemu ne doprinosimo, mi takođe osuđujemo i one koji prema našim (tj. internalizovanim kapitalističkim) kriterijumima „ne rade dovoljno“, te nam raste ego kada znamo da se trudimo više od drugih. Kapitalizam kao sistem nagrađuje, a samim tim i iznova generiše najgore delove ljudske prirode: surovost, kompetitivnost i oportunizam.

  • Osećamo se krivim jer odmaramo

Ova tačka je u tesnoj vezi sa prethodnom. Postoji pežorativno viđenje dokolice poistovećene sa besposličarenjem kao suprotnost radu. Otuđenost u slobodnom vremenu uslovljena je otuđenosti u radu, a razotuđenje se vidi u zadovoljstvu koje donosi rad. Na primer, u društvima u kojima je egzistencija uslovljena prirodnim uslovima, rad je prilagođavan vremenu – geografskim i vremenskim uslovima, vremenu tokom dana, pa i vremenima obreda, običaja i svetkovina. U savremenim društvima, s druge strane, vreme se prilagođava radu – u robnonovčanim uslovima nastoji se meriti novcem ne samo ljudski rad, nego i vreme. Odatle i čuvena izreka „vreme je novac“.

  • Primarna briga nam je kako da steknemo što više novca ili učinimo sebe što profitabilnijima

I ova tačka je povezana sa prve dve. Kao što je rečeno, čoveka merimo naspram onoga koliko je mnogo ili dugo radio, te tako procenjujemo njegovu vrednost u odnosu na druge. Jednostavno, ko može da proizvede više kapitala, on je i važniji. Posmatrajući mlađe generacije, opšte je popularno da srednjoškolci/studenti volontiraju, bave se dodatnim aktivnostima i slično, kako bi sebi pored formalnog obrazovanja obezbedili i neformalno, a samim tim sutra i bolje radno mesto na koje će doći pomoću svojih kvalifikacija. Na ovaj način uočava se potencijalna zabrinutost mlađih generacija za buduće zaposlenje. Zaposleni pojedinci, s druge strane najčešće rade prekovremeno radi dodatne isplate, međutim prekovremeni rad je drugačije regulisan u različitim zemljama.

  • Zanemarujemo svoje zdravlje

Zanemarivanje ličnog fizičkog i mentalnog zdravlja zarad poslovnog uspeha nije nepoznanica, niti neočekivano ponašanje. Zapravo, od pojedinca se upravo i očekuje da svoje lične probleme i druge dimenzije života postavi sa strane i prioritet da karijeri. Najčešće prednost zdravlju dajemo tek kada se ono nađe kao problem između rada koji nas čeka i naše sposobnosti da ga obavimo. Stres se uporno romantizuje, kao da je on ono što čovek redovno treba da doživljava. Pored toga, da se primetiti kada se popunjava aplikacija za radno mesto u sklopu pitanja o aplikantu nađe se pitanje „Da li dobro radite pod pritiskom?“. Ovo je indikator na osnovu kog poslodavac procenjuje koliko će radnik moći da izdrži da radi u stresnim uslovima koje mu posao nameće. Uz rad pod pritiskom možemo dodati i samopregor ili izgaranje na poslu (ili u učenju). Samopregor se ogleda u dugotrajnom nagomilavanju stresa koje se manifestuje u fizičkoj iscrpljenosti, kao i osećanjima malodušnosti, bespomoćnosti, iznerviranosti, izolovanosti i zarobljenosti, a često i emotivnoj isključenosti. Ovde se može navesti tipičan primer japanskih biznismena (ali ne samo njih) koji pregorevaju na poslu, a posle radnog dana stres leče u obližnjim kafanama, pa se ujutru opet vraćaju na posao.

  • Mislimo da nam težak rad direktno donosi sreću

Savremeni kapitalistički sistem utiče na način na koji shvatamo smisao života svojim veličanjem produktivnosti, a posebno produktivnosti koja donosi prihod i maksimizira profit koji na bilo koji način podržava konzumerizam. Veličanjem ove kulture jača uverenje da je zauzetost i produktivnost zapravo ključ sreće. Međutim, paradoksalno je to što vezivanjem produktivnosti za sopstvenu vrednost zapravo sebe lišavamo unutrašnjeg mira.

Određivanje svoje vrednosti na osnovu produktivnosti može biti posledica prekarnosti rada. Prekarnost pretpostavlja nesigurnost u zaposlenju, rad na određeno, povremeni i privremeni rad, niska ili nikakva radna prava i zaštitu. Mnogi ljudi misle da će im naporan rad obezbediti dovoljno sredstava koje mogu i da štede za „crne dane“, koji su u kapitalizmu izvesni, ali teško predvidivi.  

Na primeru radničke klase najjasnije se može primetiti internalizacija kapitalizma. Radnička klasa se iznova i iznova reprodukuje kroz generacije koje taj društveni položaj nasleđuju, a koji je pak veoma društveno nepokretljiv, dok se ta nepokretnost ogleda u nejednakim šansama kojima različite društvene klase raspolažu. Opravdanje na koje se elite pozivaju sastoji se u jednom procentu (1%) siromašnih koji uspeju da se pomere naviše na stratifikacijskoj lestvici, pokušavajući time da svedu odgovornost i krivicu na individuu, a ne na sistem.

Ukoliko kapitalizam promoviše produktivni rad kao centralni izvor značenja u našem životu, a mi ove vrednosti posledično internalizujemo, šta će se desiti kada naša „odbrambena barijera“ neprekidnog rada i  zauzetosti bude nasilno prekinuta bolešću ili nekim drugim životnim okolnostima? Drugo pitanje je ko ima privilegiju da se odrekne kapitalističkih vrednosti?

Reference:

Veber, M. (1905). Protestantska etika i duh kapitalizma. Novi Sad: Mediterran publishing, 2011. Volerstin, I. (2004). Uvod u analizu svjetskog sistema. Cetinje: OFK, 20

Slični tekstovi!

 

Sociologija porodice

Sociologija porodice

Sociologija porodice je jedna od mnogobrojnih socioloških disciplina, koja proučava interakciju porodice, kao osnovne ćelije svakog društva i samog društva u celini. Bavi se analizom različitih tipova porodičnih odnosa, proučavanjem funkcija porodice i njenim istorijskim razvojem.

read more
Socijalizacija ličnosti

Socijalizacija ličnosti

Termin socijalizacija se u sociologiji koristi sa naglaskom na uticaj socijalne sredine na razvitak ličnostii. Francuski sociolog Emil Dirkem je koristio ovaj termin da bi označio događanje podruštvljenja čoveka, tj. delovanje društvenih uslova na oblikovanje ljudske...

read more
Judaizam

Judaizam

Jevrejstvo/judaizam nije samo skup religijskih simbola, već obuhvata istoriju jevrejske zajednice. Jevrejstvo predstavljanajstariju monoteističku religiju. Jevreji su živeli na prostorima oblasti Mesopotamije i drevnog Egiptai bili su nomadi. Poreklo reči „jevrejin“...

read more
Hrišćanstvo

Hrišćanstvo

Hrišćanstvo je nastalo u Judeji,u prvom veku pre nove ere, kada je Rimom vladao car Tiberije, aJudejom upravljao Pontije Pilat. Ko je bila majka Isusa Hrista? (devica Marija). Bilo bi dobro ukazati ina priču o bestelesnom začeću, o bogočoveku Isusu, i o njegovoj...

read more