Kič je niskokvalitetno stvaralaštvo i ima za cilj da se dopadne što većem broju ljudi i da se što više proda. Predstavlja nekakvu degradaciju umetnosti. Danas je on mnogo rasprostranjen pa ga više ne možemo ni tako lako prepoznati. Svako od nas je sigurno bio u dodiru sa njim i sigurno su ih naši domovi puni. Nastaju kao kopije originalnih i priznatih umetničkih dela i to mogu biti razni ukrasi, suveniri, odeća, slike, TV serije, knjige i drugo. Šund je deo kiča koji se odnosi na književnost.
Ova dva pojma se smatraju glavnim proizvodima masovne kulture. Kič vodi poreklo još iz vremena industrijske revolucije u Americi i Zapadnoj Evropi. Zbog nagle industrijalizacije veliki broj ljudi sa sela je prešlo u gradove. Oni su oformirali novi sloj društva (radničku klasu). Imali su mogućnost da zbog poslova ovladaju pismenošću, ali zbog manjka slobodnog vremena veliki deo obrazovanja im je uskraćen, te zbog toga nisu upoznati sa kulturom niti im je definisana vrednost. Javila se potreba za novom umetnošću koja će biti prilagođena novonastalom sloju. Ta umetnost je morala biti pristupačna i razumljiva radničkoj klasi, odnosno u njoj su uživali i divili joj se neuki. Ubrzo se zbog potržnje ova umetnost pretvorila u kulturu. Ona je laka za konzumiranje i ne zahteva nikakav intelektualni ili duhovni napor.
U bukvalnom prevodu sa nemačkog jezika, kič znači sklepati nešto,a šund otpad, tralje.
Zbog teškog i haotičnog života u ljudima se javlja potreba za jednostavnošću. Više nemaju snage da dublje razmišljaju i traže značenje u svemu. Zato nastaje kič, kao nešto u čemu čovek pronalazi utehu i u čemu utapa svoja osećanja.
Svima nam je dobro poznato pravo značenje umetnosti. Možda je ne shvataju svi, ali njena uloga je da iskaže svoj značaj posredno i nekako tajanstveno. Da bi se razumela potrebno je mnogo tumačenja i razmišljanja. Kada se susretnete sa nekim remek-delom, ukoliko niste neki fanatik umetnosti ili književnosti, teško ćete odmah uvideti njegov značaj. Većini ljudi su neka najveća svetska dela nejasna, odnosno ne mogu da shvate zbog čega je to delo toliko značajno. Pošto broj tih ljudi koji ne razumeju dominira u odnosu na one koji razumeju, kako bi i oni imali u čemu da uživaju, razvija se kič. Svako može da bude njegov tvorac, kako umetnici tako i oni koji to nisu.
Kič se isto može smatrati umetnošću jer je dostupan čulima, ali njegova mana je u tome što predstavlja kopije ili falsifikate originalnih dela. Ako je nešto original to znači da dolazi iz najdubljeg dela čovekove duše, samo on zna pravu vrednost toga. Kada svoju rukotvorinu podeli sa drugima, možda će im biti teško da ga razumeju, ali u tome je i svrha, da delo ostane neka intima umetnika i da se njime poistovećuju samo oni koji su u duši slični sa autorom ili koji prolaze kroz iste situacije kao i on.
Kičaste stvari se masovno proizvode i uloga im je da se prodaju, da dospeju do što većeg broja ljudi, a na ovaj način se i širi nekakava nerazvijenost ukusa. Ima negativan efekat na kulturu i ljudima otupe čula tako da kasnije više ne mogu da prepoznaju prave vrednosti legitimnih dela. Zbog toga se u nekim zemljama povećao porez na proizvodnju i prodaju kiča, a negde se čak i zabranila njegova distribucija.
Ljudi su danas sve više materijalisti, a to je posledica širenja kiča. Zbog njegove privlačnosti i dostupnosti bukvalno na svakom uglu, ljudi imaju potrebu da ga nagomilavaju u svojim kućama. Dobro nam je poznato sakupljanje suvenira kad odemo na neka putovanja, a ti suveniri nisu ništa drugo no kič. Ti suveniri često reprezentuju pojedine spomenike, kao na primer magneti sa slikom Ajfelove kule ili figurice Kipa slobode, a to su u stvari samo mali delići originala. Služe da turisti mogu da ponesu deo umetničkog dela svojim kućama. Ali oni nemaju vednost. Možda samo liče na znamenitosti, ali njih nije stvorila znamenita ruka. To su falsifikati i stvorio ih je neki neznalica koji ima za cilj da što više zaradi. Naravno da sve što potiče od čoveka samo radi zarađivanja novca, gubi svoju vrednost. Zbog toga neki umetnici odbijaju da prodaju svoja dela jer bi ona tada izgubila svoje prvobitno značenje.
Pored raznih predmeta i odeće, odnosno materijalnih kičeva, tu su i razni filmovi, TV serije i rijaliti programi. Već ste sigurno gledali neke serije koje su pune drame i koje su vas samo mamile da idete iz epizode u epizodu. Termin „binge watching“ se odnosi na ovakav način gledanja serija. One ne zahtevaju nimalo razmišljanja, nemaju mnogo zamršenih situacija, već je sve jednostavno i vrti se uglavnom oko jednog lika i njegovog života. Jeste da su pune drame ali to ne znači da je ta drama teška da se shvati. Potpuna nam se mozak „isključi“ prilikom gledanja ovakvih programa. Mi u tome ne vidimo nikakav problem jer nam prija da posle dugog i napornog radnog dana malo danemo dušom. Ali ukoliko stalno gledamo ovakve serije pamet će nas polako napustiti, sporije ćemo kapirati i logičke funkcije će nam odumreti. Zato je bolje povremeno gledati ove serije i to sa kontrolom, a pored njih i neke dokumentarce ili kvizove kako bi malo uključili vijuge.
Upravo zbog ovakvih efekata na čoveka mnogi bojkotuju kič. Trude se svim silama da ga izbace iz svog života ali je to veoma teško s obzirom da smo njime okruženi sa svih strana.
Kič možemo pronaći i u fotkama sa naših putovanja ili nekih događaja. Kako oni predstavljaju zamrznuti trenutak nakog događaja, nikako ne mogu biti original. Iako smo mi sami uslikali tu fotografiju, iz određenog ugla, na određenom mestu, u određeno vreme i niko drugi na svet ne može da uslika identičnan prizor, ta fotka je i dalje kič, kopija onoga što su naše oči u tom trenutku videle. Posmatranje prirode i okoline našim očima, a ne kroz objektiv kamere predstavlja istinsko remek-delo.
Šund je deo kiča i odnosi se na književno stvaralaštvo. Po značnju predstavlja otpadak, bezvredno delo. Isto kao što postoje kič serije tako postoje i kič knjige, odnosno šund dela. Ta dela piše neko bez ikakovog višeg cilja. Samo da jednostavno iznese svoja osećanja i misli na papir, napravi možda neku dramu ili ono što ljudi žele da čitaju, ljubavne priče, krimi romane i da na tome zaradi. Primer šunda mogu biti i razni magazini i časopisi kojima se šire tračevi i problemi u životu neke poznate ličnosti. To zaintrigira mnoge ljude pa oni bacaju novac na takve tekstove. Bave se tuđim problemima i gledaju tuđi život umesto da se fokusiraju na sebe i svoje probleme. Kako u kiču, tako i u šundu pronalaze izlaz i beg od stvarnosti. Lakše je živeti nečiji život nego svoj.
Pored mnogobrojnih mana kiča i šunda postoji i poneka dobra osobina. Na primer ukoliko pogledamo rimejk nekog umetničkog dela, to nas može zaiteresovati da pogledamo original film ili da pročitamo originalno delo na kojem se film zasniva. Ili ako pročitamo neki amaterski članak na neku temu, možemo se više zainteresovati za to i onda pročitati nešto malo ozbiljnije o tome. Na taj način kič može uticati na širenje kulture. Smatram da se kič može preobraziti u neki vredniji objekat. Ukoliko nam neka voljena osoba iz sveg srca pokloni neki kič mi ćemo stvoriti neku sentimentalnu vezu sa tim predmetom i on će nas podsećati na tu osobu. To više nikako ne može biti kopija jer se sada u tom predmetu nalaze osećanja koja mi gajimo prema toj osobi, samo taj primerak ima tu dragocenost i ona ga izdvaja iz gomile.
Autor: Mia Velić
