Lenka Milojčić IV1
Iz radoznalosti, koliko blizu Atlantide smo? Jasno je, valjda, da ne ciljam na geografsku
udaljenost. Onako paušalno, ako smo blizu, bliže li smo početku njenog rađanja ili ipak
početku kraja njenog?
Hoće li i nas, ukoliko se ukaže prilika, Božija volja utopiti? Ili smo ipak tu inicijativu preuzeli
na sebe, pa se sad polako stapamo sa vodom?
Deluje bajkovito, zar ne? Spojiti se sa vodom, dotaći beskraj….. Međutim, ova voda koja
nas potapa smeša je svega onoga što iz cevi šiklja u Dunav, iz Borče.
Ali odahnimo, tek do članaka je.
Deluje plitko, zar ne? I jeste, al’ za sad.
Najopasniji niski vodostaj je, tera na uspravljanje, ne na beg. Prvo rezonuješ da ti je do
članaka, taman se navikneš – zaboraviš na nju, a ona nije stajala mirno, sad već do kolena
je.
Svako je žrtva svog vremena – i u ovo ne ubrajam ekstremne, ali i danas česte slučajeve,
kao što su ratovi ili epidemije.
To su „društveni talasi“, koji sa sobom odnose mase žrtava – telesnih dakle, ali i duplo više
onih koji ove katastrofe prežive, ali u svojoj glavi podnesu drugi vid žrtve – traume koje će ih
zavek pratiti, a ukoliko budu imali potomke, i na njih u manjoj meri preneti. Tako se
traume umnožavaju i preživljavaju…..
Ali ovo su ekstremni slučajevi koje se ne usuđujem analizirati – bar ne za sad.
Kako smo došli do toga da postanemo žrtve vlastitog vremena, ujedno je i odgovor kako
smo stigli do „vode sa aromom”.
“Bojim se ovce što pred lava kroči, ali mirno gledam kad lav ovce vodi.”
Dopustismo mi da nas ovce vode i to već vekovima. Tako ponavljasmo istu grešku iznova,
čekajući drugačiji ishod, ali valjda na taj način – tešim se – društva „odrastaju“, evoluiraju,
napreduju…
Neophodno je, prvo, da ovce uzmu damar, da se osile, postanu bahate i beskrupulozne –
žedne moći. I tako, kad preraste u izrabljivanje onih koje je lako raubovati, tada se
diže opšta svest.
Ovakve revolucije traju kratko – nakupi se mnogo narodne energije koja dovodi do
trenutnih promena, koje rezultiraju prividom slobode – tada narod uživa, ali kratko.
Posle se u tišine ovce , sada neke nove, ponovo uzdižu. Često tada one uvide da se narod
bar u manjoj meni opametio i u bahatosti svojoj bivaju blaže. Ali ciklus se ipak iznova
ponavlja, a narod nikako da shvati da su ustvari to vukovi u ovčijem runu. Ovako svaka
nova generacija naroda ima neku patnju za koju se može “uhvatiti”. Međutim,
ponavljanjem ciklusa narod se u mikro meri opamećuje i kako logika nalaže kroz
hiljade godina valjda, u potpunosti će se valjda nekad opametiti.
Rekli bi skeptici da ipak postoje gotovo savršeno uređena društva, ali varaju se. Svako
društvo, bar prikriveno truli iznutra. Jer sve dok čovek nema apsolutnu slobodu, pod
uslovom da se ona ne zloupotrebi – utopija, dakle Atlantida nije zadovoljena.
Ali interesuje me neki potpuno drugi aspekt od društveno-političkog. Govoriću o drugoj
vrsti slobode. Onaj oblik koji bi svako mogao imati, ali neka neobjašnjiva sila svakog od
nas odvlači, kao po nekoj nevidljivoj šemi. Govoriću o osudi — ali ne onoj spoljašnjoj.
Govoriću o osudi koju sam sebi sudiš.
Jesam li dovoljno visok? Jesam li predebeo? Premršav? Jesam li lepo obučen? Da li je slika
koju sam okačio dovoljno dobra? Šta će Ana reći? A Sara? A koga je, zapravo, briga?
Milioni zvezda. Galaksije. A ja, Ana i Sara — samo mrvice. Da li je stvarno važno?
Ovaj problem nije urođen, nije stvar genetike, nije nešto što nosimo u svom
filogenetskom stablu. Ovo se uči — ali ne od mame i tate. Uči se od društva. Od Tare,
spremne da osudi i najmanju fleku na majici, ako treba. A posle? Koga je briga što sam pola
dana provela razmišljajući o tome šta mi je rekla.
Ali nije ni Tari bolje. I ona se ofarbala. Ošišala. Skinula naočare. Zbog neke Maše.
Prevrćem po glavi: šta je time htela da kaže? Jesam li problem ja ili moja majica? Sutra
menjam majicu, prekosutra boju kose, nakosutra — sebe. Zbog čega? Zbog Tare?
I tako, korak po korak, izgubiš sebe — zarad nekog ko ti čak nije ni blizak. Zarad tuđeg
mišljenja koje ne traje ni dan, traje dok Tara ne izgovori: “Jao, šta je ona to obukla?” A onda i
ona zaboravi šta je rekla. Ode dalje da nekog drugog zbuni, obeshrabri, promeni….A mene
— kao da je kantom hladne vode polila i ostavila me tako, ne rekavši zašto….
I tako svi igramo istu igru bez pobednika, a tako sloboda postaje – ravnodusnost. Možda
sloboda nije hrabrost da budemo ono što jesmo, već ravnodušnost prema svemu što nas
pokušava promeniti. Možda sloboda nije glas, već mir — onaj trenutak kada ti neko dobaci
nešto uvredljivo, a ti u sebi samo slegneš ramenima, bez želje da se braniš.
Bio je to običan dan. Gužva, buka, gledanje u telefone. Na jednoj od stanica ušao je, blago
pognute glave i umoran, sedeo je. Hiljade ljudi sedeli su pored njega. Prošlo je 6 sati, niko
nije primetio da je čovek preminuo. Moje pitanje glasi: ako se Maši što god desi hoće li iko
primetiti?
Od Pampersa teraju me pravila da poštujem. U Kini mi nogice u male cipele stavljaju –
„lepo je to“, kažu. U Vijetnamu na vrat mi metalne prstenove nabijaju: „Vitak će biti, ne
brini“ – brane se oni. U Americi roditelje mi teraju hiljade dolara sa strane da ostavljaju
meni za školovanje. U Rusiji votku me prisiljavaju da probam – da se uklopim. Stalno se
nečemu prilagođavam.
Čak bi se i kameleon umorio više nego ja, dok menja boje, a ja pritom gazim svoje biće.
Iz radoznalosti, koliko smo blizu Atlantide? Izgleda ipak geografski najblize – iako znamo da
fizički nikad postojala nije.
U zlatnim gradovima sveta arhitektura šapuće pravila. Klupama niču bodlje, stolice se
uvijaju u prepreke, prostori koji su nekada bili otvoreni sada odbijaju one kojima je
najpotrebnije- beskućnicima. I dok svet slavi red i urednost, ljudi uče da se uklapaju i
povlače. Zlatno doba? Možda.
