Džordž Aleksandar Keli, osnivač teorije ličnih konstrukata, govoreći o načinu na koji percipiramo stvarnost, koristi termin konstrukt. Konstrukti su kognitivni alati pomoću kojih predviđamo događaje i njihove ishode. Nešto kao čarobna kugla, samo dosta preciznije i smislenije. Nisu univerzalni – već lični, subjektivni i često nesvesni (konstruktivističkim rečnikom neverbalni, preverbalni, potopljeni, suspendovani). Po Keliju: „Čovek je naučnik“ – stalno testira svoje hipoteze i u skladu sa rezultatom testiranja zadržava ili menja svoje konstrukte, da bi bolje razumeo i objasnio svet. Konstrukti su kao gps, samo što ponekad elemente u njega unosimo toliko rano, da se toga možda ni ne sećamo ili ne želimo da se sećamo. Možda smo pojedine elemente eliminisali ili prevideli nove. Nemenjanje sistema konstrukata je kao da sada uzmete mape od pre 50 ili 100 godina i očekujete da će vam biti od koristi prilikom stizanja na željeno odredište danas.
Ako prihvatimo Kelijevu metaforu čoveka-naučnika, moramo se zapitati: u kojoj laboratoriji taj naučnik radi? I još važnije – od koga je pozajmio instrumente? Sa kim ih radi? Naši lični konstrukti retko nastaju u vakuumu. Iako su “lični” u smislu da ih mi internalizujemo i koristimo za sopstvenu navigaciju kroz život, materijal od kojeg su sačinjeni najčešće dolazi iz spoljnog sveta – iz rezervoara onoga što možemo nazvati javnim konstruktima.
Javni konstrukti su dominantni narativi, kulturni obrasci i “zdravorazumske istine” koje društvo nudi (a ponekad i nameće) kao gotove mape za tumačenje realnosti. Od trenutka kada usvojimo jezik, mi ne učimo samo reči, već i značenja koja te reči nose. Kako ističu Berger i Lukman u svom delu Socijalna konstrukcija stvarnosti, društveni poredak nije deo prirode stvari, on je proizvod ljudske delatnosti koji nam se povratno javlja kao objektivna činjenica. Kada dete nauči razliku između “dobrog” i “lošeg” đaka, ili “uspešnog” i “neuspešnog” čoveka, ono preuzima već formirane konstrukte koje je kultura izbrusila. Način na koji se ti konstrukti oblikuju je vrlo zanimljiv za analizu, posebno imajući u vidu vrednosni i ideološki nivo dominantnog javnog diskursa, koji su ponekad suptilni, ali mogu biti od velikog značaja u procesu oblikovanja individualnosti. Keli je govorio o korolaru zajedništva (Commonality Corollary), sugerišući da su ljudi psihološki slični onoliko koliko na sličan način interpretiraju iskustva. Javni konstrukti služe upravo toj svrsi – oni su “lepak” koji omogućava društvenu koheziju i integraciju (a svi imamo prirodnu potrebu za pripadanjem i povezanošću sa drugim ljudima). Da bismo komunicirali, moramo deliti bar osnovne definicije stvarnosti. Međutim, problem nastaje kada javni konstrukti postanu nepropusni (impermeabilni), kada se nude ne kao hipoteze, koje treba testirati, već kao dogme kojima se treba pokoriti.
Individualnost se, paradoksalno, često rađa upravo u trenucima trenja između ličnog iskustva i javnog konstrukta. Zamislite osobu koja oseća duboko nezadovoljstvo na poslu koji društvo (javni konstrukt) definiše kao “prestižan”. Prema Keliju, emocije nisu iracionalne smetnje, već signali stanja našeg sistema konstrukata. Anksioznost se javlja kada događaji leže izvan opsega primenljivosti naših konstrukata. U prevodu kada nemamo potrebne konstrukte za situacije u kojima se nalazimo ili kojima svedočimo, jer nam stari više ne koriste, a nove nismo uspeli da napravimo. U ovom slučaju, javni konstrukt (“Ovo je dobar posao = Treba da budem srećan/zadovoljan”) ne uspeva da predvidi ili objasni unutrašnje iskustvo pojedinca (“Osećam prazninu/umoran sam”).
U tom procepu, “čovek-naučnik” ima dve opcije. Prva je konformizam: ignorisanje validacije sopstvenog iskustva kako bi se očuvala lojalnost javnom narativu. Ovo često vodi u ono što egzistencijalisti zovu neautentičnim življenjem. Druga opcija je revizija sistema: hrabrost da se javni konstrukt odbaci ili modifikuje. Tu počinje istinska individuacija. Kako navodi Banister, jedan od najznačajnijih nastavljača Kelijeve misli, mi nismo žrtve svoje biografije, već njenih tumačenja. Individualnost nije fiksna crta ličnosti, već dinamičan proces neprekidnog pregovaranja između “onoga što se očekuje” i “onoga što se doživljava”, jer se, budimo iskreni, to vrlo često dešava svima. Samo što se možda nekima od nas taj konflikt unutar nas nađe ispod praga opažajne budnosti, pa se time ne bavimo.
U savremenom dobu, uticaj javnih konstrukata postaje još perfidniji kroz digitalne medije. Kenet Gergen, u svojoj analizi “zasićenog sopstva” (The Saturated Self), upozorava na fragmentaciju identiteta pod pritiskom mnoštva socijalnih glasova. Danas su javni konstrukti o lepoti, uspehu ili sreći vizuelno kodifikovani i algoritamski pojačani. Keli bi verovatno primetio da društvene mreže sužavaju naše konstrukte, forsirajući nas da složenu ljudsku prirodu svodimo na binarne opozicije (like/dislike, follow/block), čime se gubi nijansiranost neophodna za razumevanje drugog, ali i sebe.
Opasnost nekritičkog usvajanja javnih konstrukata leži u preemptivnom konstruisanju – svođenju osobe ili pojave samo na jednu dimenziju (“On je samo birokrata”, “Ona je samo influenser”). Time se zatvara prostor za iznenađenje, za promenu, za život. Individualnost se guši kada dozvolimo da javne etikete postanu naša suština, odnosno, Kelijevim rečnikom, kada periferni konstrukti društva nasilno zauzmu mesto u našem jezgrovnom sistemu (core constructs), onom koji definiše naš identitet.
Ipak, Keli nam ostavlja optimističnu poruku kroz koncept konstruktivnog alternativizma. Nismo osuđeni na svoje konstrukte, a još manje na tuđe. Činjenica da stvarnost tumačimo, a ne samo preslikavamo, daje nam slobodu. Mudrost i zrelost ličnosti ogledaju se u sposobnosti da prepoznamo koji su delovi našeg pogleda na svet autentično naši, testirani i potvrđeni iskustvom, a koji su samo nekritički preuzeti artefakti kulture.
Oblikovanje individualnosti je, dakle, čin kreativne pobune. To je proces u kojem “čovek-naučnik” prestaje da bude puki laborant koji ponavlja tuđe eksperimente i počinje da postavlja svoja pitanja. To ne znači odbacivanje društva – jer bez deljenih značenja postajemo usamljeni solipsisti – već znači razvijanje propusnosti i fleksibilnosti u mišljenju. Biti individua znači imati hrabrosti da se kaže: “Ovaj javni konstrukt je koristan za većinu, ali ne predviđa tačno moje iskustvo. Zato ću stvoriti novi. Ako i ne uspem odmah, sledeći će biti bolji.” Upravo u toj reviziji, u tom finom brušenju sočiva kroz koja gledamo svet, leži umetnost postajanja onim što jesmo.
Literatura:
- Bannister, D., & Fransella, F. (1986). Inquiring Man: The Psychology of Personal Constructs. London: Croom Helm
- Berger, P. L., & Luckmann, T. (1966). The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. Garden City, NY: Anchor Books(Postoji i prevod: Socijalna konstrukcija stvarnosti, 1991)
- Burr, V. (2015). Social Constructionism (3rd ed.). London: Routledge
- Gergen, K. J. (1991). The Saturated Self: Dilemmas of Identity in Contemporary Life. New York: Basic Books
- Kelly, G. A. (1955). The Psychology of Personal Constructs. New York: Norton
- Stojnov, D. (2005). Psihologija ličnih konstrukata: Uvod u teoriju i terapiju. Beograd: Psihopolis institut
