Entoni Gidens (Anthony Giddens)
Gidens nudi institucionalnu analizu modernosti. Prema njegovom shvatanju, modernost podrazumeva odbacivanje tradicionalnih društvenih oblika. Modernost nastaje u periodu prelaska sa feudalizma, odnosno agrarnog društva na kapitalistički poredak kojem je svojstvena masovna industrijska proizvodnja usmerena na potrebe globalnog tržišta. Prema Gidensu, modernost datira iz 17. veka i ona predstavlja pojavu jedinstvenu Zapadnoj Evropi. Od svog nastanka, ona počinje da širi svoje uticaje širom sveta. Gidens modernost vidi kao oblike društvenog života ili društvene organizacije na koju su značajno uticale ideje prosvetiteljstva, te ona teži realizaciji čovekove individualnosti i slobode, Modernost je karakteristična i po tome što ona sa sobom donosi proces sekularizacije, ali s njom se stvara jedna istorijski jedinstvena pojava – stvaraju se nacionalne države.
Dok su drugi teoretičari žurili da društvo kasnog 20.veka opišu nekim nazivom, kakav je na primer: “informaciono društvo” ili “potrošačko društvo”, drugi su nastojali da to vreme opišu kao ono koje bledi i pretvara se u jedan novi koji ne možemo jasno odrediti još uvek jer nemamo istorijsku distancu s koje bismo mogli da ga posmatramo (“post-modernizam”, “post-industrijalizam”, “post-kapitalizam”…). Međutim, Gidens predlaže da je pre reč o tome da se krećemo u pravcu sveta koji je značajno oblikovan posledicama modernosti koje se kroz vremensko-prostornu dimenziju sve jače radikalizuju i univerzalizuju. “Možemo videti konture novog i drugačijeg poretka, koji je “post-moderan”” (Giddens, 1991:3).
Prema Gidensu, modernizaciji je svojstvena tendencija globalizacije – ona je globalizujuća sila. Globalizacija je dinamičan proces brzih i korenitih promena koje se odigravaju u društvenom, ekonomskom, kulturnom i političkom aspektu i to na globalnom nivou. Svaki kutak planete, čak i onaj najzabačeniji, pogođen je na neki način globalizacijom. U tom smislu, Gidensova osnovna pretpostavka je da se danas odvija globalizacija modernosti. “Globalizacija kao globalizacija modernosti označava proces širenja i dominacije modernih institucija” (Marinković, 2014:171).
Institucionalne dimenzije globalizacije:
- Sistem nacionalnih država
Ovaj sistem se zasniva na utvrđivanju tvrdih granica između nacionalnih država. To znači da svaka država u okviru sopstvenih granica polaže pravo na autonomiju (samostalnost). Međutim, to pravo na autonomiju moraju državi da priznaju druge države u sistemu.
- Svetska kapitalistička ekonomija
Pod ovim se misli na određene kapitalističke principe u oblasti ekonomije i privrede. Ovi principi dominiraju globalnim tržištem, globalnim, nacionalnim i multinacionalnim organizacijama. Ovo je možda najuočljivija dimenzija globalizacije, pa “stoga nije čudno što se sama globalizacija ponekad izjednačava sa globalizacijom kapitala i kapitalističkog načina industrijske proizvodnje” (Marinković, 2014:173).
- Svetski vojni poredak
Svetski vojni poredak je povezan sa modernim fenomenom industrijalizacije rata. Gidens je bio uverenja da je modernost mač sa dve oštrice i da upravo ovaj aspekat predstavlja jednu od mračnih strana sveta u kojem živimo. Zapravo, on ističe da “je 20. vek vek rata, obeležen brojnim vojnim intervencijama koje su podrazumevale velike gubitke života koje prethodna dva veka nisu brojila” (Gidens, 1991).
- Međunarodna podela rada
Ovakva podela rada nije samo društvena i tehnička podela rada, već ona u globalizaciji zadobija geografske ili preciznije regionalne karakteristike. Međunarodna podela rada dovodi do toga se svet deli na razvijene i nerazvijene zemlje, na vojno moćne i vojno slabe zemlje, na industrijalizovane i na neindustrijalizovane države. U tom smislu, regionalizacija donosi specijalizaciju određenih regiona za određene poslove. Dok se na industrijalizovanom zapadu radi na inovacijama, razvoju naprednih tehnologija i stvaranju znanja, ostali regioni su specijalizovani za proizvodnju hrane i dobara, eksploataciju ruda itd…
Globalizacija, sa svim svojim osobenostima, produbljuje nejednakosti na svetskom nivou stvarajući zemlje centra, poluperiferije i periferije o čemu je pisao Imanuel Volerstin.
Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein)
Volerstin nudi analizu svetskog sistema kao međudržavnog sistema. Taj međudržavni svetski sistem se sastoji od sledećih:
- Zemlje centra
Tu spadaju visoko industrijalizovane, bogate zemlje. Od njih zavise zemlje periferije i poluperiferije. Zemlje centra upravljaju i imaju monopol nad globalnim kapitalističkim tržištem. Kao takve, one od njega najviše profitiraju. Ove su zemlje prepoznatljive po jakim državnim institucijama i velikim, dobro opremljenim vojskama koje intervenišu u svetu.
- Zemlje poluperiferije
To su zemlje koje su u procesu industrijalizacije i one su smeštene između centra i periferije i poseduju karakteristike obe grupe zemalja. Dakle, one su negde u sredini i imaju ulogu medijatora ili posrednika. S jedne strane pretenduju da postanu zemlje centra, a s druge strane dominiraju nad perifernim zemljama.
- Zemlje periferije
Ovo su neindustrijalizovane ili slabo industrijalizovane zemlje. U pitanju su obično siromašne zemlje. U njima se odvija rad za koje nije potrebno mnogo formalnog obrazovanja, već je to uglavnom rad u fabričkim postrojenjima. U pitanju je rad koji zahteva mukotrpan fizički napor. Zemlje periferije su eksploatisane od strane centra i poluperiferije.
Svaka država u svetskom međudržavnom sistemu je nacionalna država čija je osnovna karakteristika suverenitet. Suverenitet je pojam koji se najčešće koristi u politici. Pod suverenitetom se misli na autonomiju (nezavisnost, samostalnost). U kontekstu Volerstinove teorije, moderna nacionalna država je suverena. „Suverenitet je poziv na autoritet koji je ujedno i unutrašnji i spoljašnji (obostrani). To je poziv na nepromeljive granice u okviru kojih je država suverena, a samim tim u okviru tih granica nijedna druga država ne može da ima bilo kakav autoritet. Suverenitet je pre svega tvrdnja, a tvrdnje znače malo ako nisu priznate od strane drugih (država). Drugi ne moraju poštovati tuđe tvrdnje, pa je tako suverenitet pitanje legitimiteta koji zahteva recipročno priznanje kako bi uopšte postojao“ (Volerstin, 2005). Dakle, recipročna priznanja čine temelj međudržavnog sistema.
Urlih Bek (Urlich Beck)
Društvo u kojem živimo je rizično društvo. Rizici su neretko oku nevidljivi, neuhvatljivi, ali nas pogađaju. Rizici se stalno umnožavaju. Bek vidi modernizaciju kao proces koji proizvodi rizike, odnosno priroda industrijskih društava je takva da takva društva sama sebe ugrožavaju svojim razvojem i inovacijama, ostavljajući za sobom destruktivne posledice kako za društvo, tako i za prirodno okruženje.
Glavne komponente rizičnog društva:
- Otrovne i po zdravlje i okruženje štetne materije (kao izduvni gasovi, radioaktivne supstance) se razlažu u našem zemljištu iz kojeg rastu biljke koje postaju kontaminirane, a koje potom mi konzumiramo. Te rizične čestice prisutne su u vazduhu koji dišemo i koje prosečnom čoveku skraćuju životni vek usled svojih štetnih efekata po zdravlje. One su prisutne i u vodi koju pijemo, u našim rekama u koje se izlivaju industrijski viškovi.
- Rizik se u društvu raspodeljuje i to na nejednak način. Bogati mogu sebe neko vreme zaštititi uz pomoć materijalnih resursa koji su im dostupni. Međutim, ostatak populacije to ne može učiniti i oni zauzimaju socijalne položaje ugroženosti. Važno je naglasiti da ni bogati ne mogu u potpunosti da se zaštite. Rizik će kad-tad pogoditi i one koji ga proizvode i one koji od njega profitiraju, samo je pitanje vremena.
- U tom smislu rizici ne mogu da se eliminišu, već mogu da se u nekoj meri kontrolišu (kao na primer korona virus).
Manuel Kastels (Manuel Castells)
Manuel Kastels je još jedan značajan teoretičar koji se bavi globalizacijom i njenim uticajima. Kastels novo, moderno društvo opisuje kao umreženo društvo usled revolucionarnih promena i inovacija u oblasti digitalnih tehnologija. Prema njegovom shvatanju, “osnovni pravci globalnih promena u svetu kreću se putanjom progresivne informatičko-tehničke revolucije, koja kao svoju posledicu ima preokret u ekonomskoj sferi i novim društvenim pokretima” (Marinković, 2014:175). Ove radikalne promene u načinu ljudske komunikacije, koja je sve više virtuelna, otrgla se čovekovoj kontroli, organizujući društvo u formu mreže međupovezanih i isprepletenih individua. Mreža je postala uobičajeni način društvenog i ekonomskog povezivanja i funkcionisanja. Uključenost u mrežu postaje ključna za čovekov opstanak, budući da svi oni koji nisu “umreženi” postaju marginalizovani u društvu – ostaju izvan njega.
Literatura
Volerstin, Imanuel (2005). Uvod u analizu svjetskog sistema. Cetinje: OKF.
Giddens, Anthony (1991). The Consequences of Modernity. UK: Polity Press.
Marinković, Dušan (2014). Uvod u sociologiju. Novi Sad: Mediterran Publishing.
