Određenje rada:
Rad je prilično kompleksan, stoga ga je teško odrediti jednom definicijom. To je zato što rad predstavlja aktivnost ili proces koja zavisi od istorijskog vremena i društvenog konteksta u kojem se odvija i može da ima različite oblike manifestacije. No, ovde ćemo probati da damo šire i uže određenje rada iz sociološke perspektive.
Uže: Rad čine sve one aktivnosti koje čovek preduzima kako bi sebi ili/i svom kolektivu obezbedio sredstva za egzistenciju.
Šire: Rad je aktivnost svojstvena samo čoveku. To je ono po čemu se čovek suštinski razlikuje od životinje. Rad, osim svoje utilitarne, ima i humanističku funkciju. Radom se obezbeđuju sredstva za život, ali takođe u radu čovek izražava svoju kreativnost, on stvara nešto ni iz čega. Rad je ujedno i osobina čoveka i uslov njegovog opstanka.
Rad je društvena pojava. Rad, kao takav, podrazumeva organizaciju aktivnosti, ljudi i njihovih snaga. Rad stvara podelu rada. Rad iziskuje interakciju među ljudima. U procesu rada svaki čovek igra ulogu radnika u određenoj društvenoj instituciji u kojoj se njegov rad realizuje. To znači da će društvo od njega imati određena društvena očekivanja koja su pripisana njegovoj radnoj ulozi u skladu sa kojom bi trebao da se ponaša. Ukoliko odbija da se ponaša u skladu sa svojom ulogom, društvo će ga najverovatnije ignorisati.
Važno je razumeti da rad može imati različite oblike i da on zavisi od istorijskog, političkog, religijskog i kulturnog konteksta u kojem se odvija.
Istorijski razvoj rada:
Stari Egipat:
Rad je bio određen kulturom i religijom staroegipatske civilizacije. Verovalo se u kult mrtvih prema kojem se čovek nije plašio mrtvih, a na život je gledao kao na privremeni boravak koji ga obavezuje da sebi “kupi” mir na “onom svetu” tako što će svoj život posvetiti radu na izgradnji piramida, grobnica i palata. Prema staroegipatskoj civilizaciji postoje tri vrste mislećih bića: živi i mrtvi ljudi i bogovi. Čovek je smrtno biće i kratkog je veka. Bogovi su večni. Stoga je običnom čoveku dovoljna skromna kuća od zemlje i trske, a raskoš je rezervisan za bogove i faraone. Pojavi organizovanog rada pogodovala je reka Nil jer je ona obezbeđivala plodne uzvisine u kojima se zadržavala voda za navodnjavanjem plodne zemlje. Međutim, kako je stanovništvo raslo, tako je potreba za većim količinama vode iziskivala stvaranje kompleksnijeg sistema za navodnjavanje. Tada se prvi put javlja kooperacija u radu koja ne bi bila moguća da prethodno nije došlo do podele rada. Podela rada je u starom Egiptu bila moguća upravo zbog religijskih uverenja koja su obezbedila jasan cilj kojem su svi nedvosmisleno težili. Gotovo svaki pripadnik egipatskog društva je na neki način bio angažovan na igradnji piramida i drugih građevina. Takvi radovi su zahtevali dugoročno planiranje i organizovanje i raspoređivanje radne snage. Pojavom prvih zanata javljaju se zanatlije kao nadareni pojedinci koji su uživali poštovanje. Otkrićem papirusa koji se koristio kao papir za pisanje nastaje podela na umni i fizički rad, odnosno društvo se deli na klase. Na one koji obavljaju fizički rad gledalo se kao na nižu klasu koja ne poseduje nikakve intelektualne sposobnosti, već može da ponudi samo svoju fizičku snagu i neke veštine. Oni koji su se bavili umnim, odnosno intelektualnim radom imali su veće društveno poštovanje i prestiž.
Antički Rim:
U antičkom Rimu je dominantan bio zavisni robovski rad. Postojale su dve glavne društvene klase sa različitim interesima, a odnos moći između njih je bio nejednak. Feudalac je bio vlasnik zemljišta i sredstava za rad, a kmet je bio sličan nadničaru, ali za razliku od nadničara nije dobijao kompenzaciju za rad u novcu, već u zadovoljenju osnovnih životnih potreba (hrana, odeća, smeštaj). Iza zidina gradova počinje da se razvija trgovina. Umesto naturalne, u gradovima se javlja razmena za novac, a postaje i sve učestalije povezivanje ljudi u radu na osnovu ugovora. Trgovina, novac i ugovorni sporazumi postaju neki od važnih faktora koji će oslabiti moć feudalca. U ovom dobu dolazi i do pojave sata koji će revolucionisati čovekov odnos prema radu i zameniti prirodni ritam rada metričkim vremenom. Prirodni ritam rada vezuje se za selo i poljoprivredne radove, gde je rad podređen godišnjem dobu i dobu dana, odnosno obimu posla na zemlji.
Industrijski način rada:
Industrijska revolucija je drastično promenila dotadašnji način rada. Ona je uspostavila temelje za razvoj kapitalizma kao društvenog i ekonomskog sistema. Nova tehnološka otkrića smeštena su u fabrike – nova mesta gde će se odvijati rad. To je značilo da mnogi radnici više neće biti vlasnici sredstava za rad (alatke, mašine, oruđe). Radnik će postati nadničar zavisan od vlasnika sredstava za rad, a biće plaćen po radnom satu. Još jedna velika novina je da se pojavom fabrike odvaja mesto rada od mesta stanovanja. Umesto rada u porodici ili domaćinstvu, rad se odvija u organizaciji ili preduzeću. To podrazumeva razilaženje sa nekim starim navikama, a glavni fokus je usmeren na produktivnost. Metričko vreme koje se meri po satu bitno je promenilo ritam rada. Budući da je glavni cilj rada što veća količina proizvodnje, zapostavlja se kvalitet i kreativnost, pa radnik ima manje prilike da izrazi svoja umeća, a rad u fabrici karakterističan je po repetitivnim radnjama. Dolazi i do promene u kvalifikaciji radne snage – ona je snižavana, jer za repetitivni rad u kojem radniku pomažu mašine nisu potrebne posebne veštine i znanja. To sniženje potrebnih kvalifikacija za rad u fabrici je omogućilo eksploataciju dece. Izuzetno teški uslovi života u doba industrijalizacije, kao i nedostupnost osnovnog obrazovanja (budući da je ono bilo privilegija imućnih) dovodili su do toga da su i deca radila isto koliko i odrasli, a to je bilo između 14-16 sati dnevno, šest dana u nedelji. Takođe, mora se istaći i činjenica da je veliki broj ljudi tražio zaposlenje u fabrici što je poslodavcima omogućilo da snižavaju cenu rada. Ukoliko jedan radnik ne želi da radi za mizarnu dnevnicu ima drugi koji hoće. Neretko, radnici se za rad u fabrici obučavaju svega nekoliko nedelja. Industrijski način rada je izuzetno klasno obojen. S jedne strane imamo kapitaliste (vlasnike sredstava za rad) i radnike (koji imaju samo svoju radnu snagu). Takođe je važno naglasiti da su kapitalisti su obično samoreprodukujuća klasa, a pod time se misli da se imućan čovek rađa u imućnoj porodici i da on početni kapital za svoj biznis nasleđuje, a ne stvara ni iz čega. Usled sve nehumanijih uslova za rad u fabrici nastaju prvi sindikati i ostali oblici političkog aktivizma radnika za bolje radne uslove, kraće radno vreme, veće nadnice i više dostojanstva.
Savremena društva – društva znanja
Razvijenija savremena društva su sve manje okrenuta fabrikama i industrijskoj proizvodnji, a više su okrenuta razvoju i širenju uslužnih i ljudskih (human service) delatnosti. Znanje, tehnologija i informacije postaju vredna roba na savremenom tržištu. Danas je od fizičkog rada daleko bitnije znanje o tome kako stvoriti informacije, kako ih prezentovati i kako ih širiti dalje. Savremeno društvo je umreženo društvo, društvo koje zavisi od protoka informacija na globalnom nivou. Nove telekomunikacije, kompjuteri i društvene mreže menjaju načine na koje se odvijaju ekonomske i društvene razmene, menjaju samo znanje, ali i sferu rada i zanimanja. U sferi rada sve veći značaj ima intelektualni kapital – obrazovanje, veštine i iskustvo.
Vrste podele rada:
Razlikujemo tri vrste podele rada:
- Prirodna podela rada (po polu i starosti)
- Društvena podela rada (po zanimanju/profesiji)
- Tehnička podela rada (po zadacima/po funkciji)
Prirodna (biološka) podela rada predstavlja prvi oblik ljudskog organizovanja i danas je prisutna u siromašnijim delovima sveta. Prirodna podela rada je nastala iz nužnosti čovekovog opstanka i nekada je predstavljala efikasan način organizovanja. Prirodna podela rada obično podrazumeva da teže i zahtevnije poslove rade mlađi. Takođe, poslovi se razlikuju međusobno i po polnoj osnovi gde žene obično rade fizički “lakše“, a muškarci fizički “teže” poslove. Takođe, polna podela rada podrazumeva da su žene obično zadužene za poslove u kući ili u okviru domaćinstva, dok su muškarci aktivni u javnoj sferi.
Društvena podela rada
Društvena podela rada je podela po zanimanju/profesiji za koje je čovek stekao formalno obrazovanje. Zanimanje i profesija ne znače isto i trebamo praviti razliku između njih. Zanimanje je posao kojim se neko bavi da bi obezbedio sebi sredstva za život, dok je profesija aktivnost koja zahteva prethodno stečeno obrazovanje za aktivnost kojom se bavi. Tako imamo na primer: nastavnike, lekare, veterinare, policajce itd…
Tehnička podela rada
Tehnička podela rada je podela rada na nekom konkretnom radnom mestu. Ako uzmemo primer fabrike koja se bavi pravljenjem stolica, u okviru nje različiti radnici imaju različite zadatke, odnosno izvršavaju drugačije funkcije: jedni radnici prave drvene delove za stolice na posebnim mašinama za obradu i rezanje drveta, drugi radnici sastavljaju te delove na drugim mašinama, tu su i radnici koji prave tekstilni tapacirung (presvlaku) za stolice na posebnim mašinama za obradu tekstila itd…
Literatura:
The Industrial Revolution: https://firstindustrialrevolution.weebly.com/working-and-living-conditions.html Pristupljeno: 10.10.2020.
Milošević, Božo (1997). Umeće rada: Prilozi sociologiji rada. Filozofski fakultet, Novi Sad.
Rus, Veljko i Arzenšek, Vladimir (1984). Rad kao sudbina i kao sloboda. Sveučilišna naklada Liber.
