Uvod
U svakodnevnom, zdravorazumskom načinu razmišljanja o stvarnosti, teme kojima se bavi sociologija, poput društvene strukture, kulture, ekonomskih kretanja i statistike, ne deluju blisko temi zdravlja. Na kraju krajeva, zdravlje je individualna karakteristika ljudi, dok su društvene strukture kojima se sociologija bavi nadindividualne apstrakcije kolektivnog tipa. Zdravlje je oblast u domenu prirodnih nauka poput biologije i medicine, dok je sociologija društvena nauka.
Ipak, jedna od osnovnih osobina sociologije jeste upravo to da dovodi u pitanje zdravorazumske načine razmišljanja i da ukazuje na povezanost između pojava koja možda nije lako uočljiva pogledu lišenom sociološke imaginacije.
Ako ponovo razmislimo o zdravlju i društvu i vezi između njih, lako možemo uvideti da veza između ove dve naizgled nepovezane oblasti postoji.
U tu svrhu, korisno je pogledati epidemološka istraživanja obavljana u okviru medicinske nauke koja su sprovođena u toku čitavog prošlog veka. Ova istraživanja nedvosmisleno ukazuju na veću ili manju zastupljenost nekih zdravstvenih poteškoća kod različitih društvenih grupacija. Ove razlike se uočavaju po najrazličitijm društveno-strukturnim dimenzijama: klasna ili slojna pripadnost, rodna pripadnost, etnicitet, mesto stanovanja, i po brojnim drugim društvenim odrednicama kojih je previše da bi sve ovde bile nabrojane.
Sasvim je razumno zapitati se: ako je zdravlje tek individualna i isključivo biološko- medicinska pojava, kako to da postoje ovakve društvene nejednakosti po ovom pitanju koje se dosledno pokazuju iz studije u studiju sa tačnošću kakva se retko kad nalazi u društvenonaučnim istraživanjima? Ako je zdravlje tek posledica biologije i individualnih izbora pojedinaca, kako to da se može ustanoviti tako pravilan odnos između krajnje društvenih dimenzija i rasprostranjenosti zdravlja, odnosno bolesti? Koja su to pravila i sile koje uređuju i proizvode ovakvu društvenu stvarnost?
Sociologija zdravlja, ili o društvenoj uslovljenosti zdravlja
Upravo ovim pitanjima se bavi sociologija zdravlja.
Sociologija zdravlja je mlada poddisciplina sociološke nauke čiji je predmet izučavanja odnos između društva i zdravlja. Njen cilj je da ustanovi kako društvene sile i uslovi utiču na pojavu i rasprostranjenost bolesti, iskustvo i percepciju koje ljudi imaju spram nje, kao i povratni efekat koji bolest ima na društvo.
Za sociologe zdravlja, nastanak i iskustvo zdravlja i bolesti su posledica društvene organizacije i uređenja. Društveni uslovi vezani za određenu slojnu, kulturnu ili etničku pripadnost određuju da li je neko bolesniji ili zdraviji.
Ovo se može ilustrovati primerom.
Zamislimo dve osobe koje pripadaju u dva različita društvena sloja. Jedna osoba je visokoobrazovani stručnjak zaposlen u dobro plaćenoj firmi u Nemačkoj. Druga osoba je niskokvalifikovani radnik u Srbiji sa nestabilnim zaposlenjem.
Prva osoba je, zahvaljujući svojem obrazovanju, zaposlenju, plati i mestu življenja u prilici da se hrani kvalitetnije, da priušti sebi dobru zdravstvenu negu i da mu opšti uslovi života budu udobni: kvalitetniji ležaj i stan, mogućnost putovanja, dobri uslovi rada, svi znače život oslobođeniji stresa sa boljim ishodima po zdravlje. Pored ovoga, ova osoba je, zahvaljujući svojem obrazovanju, vrlo verovatno mnogo više u stanju da razume šta joj lekar govori, kao i da ima pristup informacijama koje su važne za zdravlje, poput toga gde potražiti pomoć. Naposletku, ova osoba je verovatno takvog društvenog porekla i kreće se u društvenim krugovima u kojima je imala prilike da nauči o važnosti zdravog stila života, važnosti rekreacije, zdrave ishrane, redovnih odlazaka kod lekara, i tome slično.
Sa druge strane, upitno je da li druga osoba ima bilo koju od ovih prednosti.
Nizak društveni položaj, niska primanja i nestabilnost zaposlenja sami po sebi stvaraju stres. Bez primanja se teško dolazi do lekova i nekih oblika zdravstvene nege; uslovi života su često neudobni i nezdravi; nemogućnost kupovine kvalitetnih namirnica za posledicu ima ishranu koja ne pogoduje zdravlju; uslovi rada na nisko plaćenim poslovima su takvi da često služe kao dodatni uzrok raznih oboljenja i povreda, kako fizičkih, tako i psihičkih; konačno, ovakva osoba vrlo verovatno nije nikada imala sreće da je neko nauči važnosti zdravog života, a čak i da jeste, ona objektivno nikada ne bi mogla da živi tim životom jer je zdrav život danas
veoma skup život.
Tako, iako bolest zaista nastaje na nivou pojedinca i njegovog tela, i pojedinac i telo su usko vezani za društvene nejednakosti koje na njima ostavljaju trag. Kao što postoje nejednakosti različitih vrsta, poput ekonomske, kulturne ili socijalne nejednakosti, usko vezane sa njima su i nejednakosti u zdravlju.
U datom primeru opisano je kako nejednakosti u ekonomskom, obrazovno-kulturnom i geopolitičkom položaju pojedinca mogu dovesti do nejednakosti u zdravlju čitavih slojeva stanovništva. Međutim, odmah treba reći da postoje brojne druge društvene nejednakosti koje imaju veze sa zdravljem- ljudi se u izloženosti riziku od nastanka bolesti razlikuju po mnogim dimenzijama: u zavisnosti od roda, etničke grupe, kulture, itd.
Zbog ovoga, iz perspektive sociologa zdravlja povećavanje kvaliteta zdravstvenih usluga i lekova kroz nova naučna otkrića, bez da se rešava pitanje nejednakosti u društvu, za posledicu ima da se postojeće nejednakosti prodube: imućni i privilegovani imaju pristup najboljim medicinskim praksama i uslovima života, dok oni koji su pripadnici neke od diskriminisanih, osiromašenih ili stigmatizovanih grupa ostaju van ovog „luksuznog“ sveta koji nikako ne bi smeo biti luksuz.
Teorijiski pristupi u sociologiji zdravlja
Kako bi sociologija zdravlja zaista bila sociologija, a ne samo epidemologija i medicina sa primesama socijalnog, ona mora uspostaviti vezu sa sociološkim teorijama kojima se sociolozi služe prilikom objašnjavanja i tumačenja društvene stvarnosti koju izučavaju. Sociološke teorije se međusobno razlikuju po temeljnim pretpostavkama koje imaju o prirodi društva i društvenih odnosa, te se tako i objašnjenja koja nude za odnos društva, bolesti i bolesnika donekle razlikuju zavisnosti od toga.
U sociologiji zdravlja imamo, okvirno govoreći, tri različita teorijska pristupa: strukturalni funkcionalizam, konfliktne teorije, i simbolički interakcionizam.
- Strukturalni funkcionalizam
Osnovna pretpostavka strukturalnog funkcionalizma o društvu jeste da se društvo zasniva, pre svega, na konsenzusu, i da je podeljeno na sisteme i podsisteme u kojima svaki od elemenata ima svoju funkciju koja doprinosi funkcionisanju sistema kao celine.
Prema strukturalnom funkcionalizmu, svaki od pojedinaca je deo ovog sistema kao celine, ali i njegovih podsistema poput firme, porodice, škole, vršnjačke grupe, itd. U svakom od ovih podsistema pojedinac ima uloge koje vrši i koje doprinose funkcionisanju ovih podsistema.
Kada, prema ovoj školi mišljenja, nastaju oboljenja? Ona nastaju kada dođe do poremećaja u ulogama koje pojedinac ima. Ovo može biti usled konflikta između uloga ili tako što neka od uloga postane preterano opterećujuća: recimo, od žene se traži da bude potpuno zaposlena i da istovremeno bude domaćica u kući i dobra majka posvećena majka, bez ikakve pomoći.
Prema najpoznatijem predstavniku ove škole, Talkotu Parsonsu, kada osoba oboli usled sistemskih pritisaka koje je pretrpela zbog neusklađenih uloga, ona ulazi u novu ulogu- ulogu bolesnika, koja je oslobođena drugih društvenih funkcija (poput rada, odlaska u školu, itd) i čija je nova funkcija jedino ta da ozdravi, u čemu joj pomaže medicinski podsistem.
Ipak, ova škola mišljenja je mnogo kritikovana. Parsonsu je zamereno da previše naglaska stavlja na tobožnji konsenzus i pozitivnu funkciju društvenih uloga, kao i to da je u potpunosti ignorisao da medicinski podsistem nije samo neutralna sila koja vraća pojedince u svoje pređašnje uloge, već i da aktivno učestvuje u definisanju i određivanju onoga što je bolesno i onoga što nije. Pored ovoga, zamereno je i to da se u čitavoj priči o sistemima i ulogama gubi perspektiva čoveka i onoga kako on vidi sve ovo.
Iz kritike strukturalnog funkcionalizma rodile su se druga dva pristupa.
2. Konfliktne teorije
Za razliku od strukturalnog funkcionalizma, konfliktne teorije- kao što im i samo ime govori- društvo vide pre svega kao sukobljeno, a ne kao harmonični sklad sistema i uloga koje povremeno dođu u konflikt i proizvode bolest. Naprotiv, konflikt nije izuzetak, već pravilo i jedna od najdubljih crta društva, a isto se može reći i za patologiju koja se iz ovog odnosa rađa.
Konflkti se mogu posmatrati kao konflikti interesa između različitih delova stanovništva. Najpoznatiji predstavnici ove škole su marksisti i njihovi brojni naslednici, koji društvenu strukturu vide kao podeljenu na suprotstavljene klase od kojih jedne dominiraju i eksploatišu druge, što za posledicu ima loš materijalni i socijalni položaj dominiranih.
Bolest nastaje zbog loših uslova rada, siromaštva i lošeg položaja potlačenih u društvu i njegovim ustanovama. Ovo je posledica toga što se profit i ekonomska akumulacija stavljaju ispred potreba ljudi, bilo da se radi o radnicima, đacima, studentima, ili bilo kome drugom. Rezultat je društveno zanemarivanje ljudskih potreba i žrtvovanje ljudi profitu, što dovodi do stvaranja plodnog tla za patologije svih vrsta.
Ni medicina kao profesija nije izuzeta iz kritike konfliktnih teoretičara: tamo gde funkcionalisti vide profesiju koja rešava problem, konfliktni teoretičari vide profesiju koja samo površinski vida rane i služi samo za to da bi sistem nastavio da funkcioniše, bez da dovede u pitanje sistem kao takav.
3. Simbolički interakcionizam
Ono što je upadljivo je da se i konfliktne teorije i funkcionalističke teorije i dalje zadržavaju na nivou krupnih društvenih struktura, a zanemaruju subjektivnu percepciju ljudi. One se bave objektivnim strukturama, ali zanemaruju značenje koje ljudi pridaju pojavama.
Osveženje u ovom smislu pružile su interakcionističke teorije. One društvu pristupaju „odozdo na gore“- smatraju da društvo nije ni konflikt, ni konsenzus, već pre svega interakcija. Ovo znači da smatraju da koji god konsenzus ili konflikt postojali na nivou društva kao celine, oni nastaju iz interakcije koja postoji između ljudi i drugih ljudi, ljudi i institucija, ljudi i društvenih normi. U toku ove interakcije nastaju definicije i značenja koja se pridaju različitim pojavama i koja određuju naše razmišljanje o nekim stvarima.
Ovaj pristup se ogleda i u njihovom pristupu izučavanju društva i bolesti. Njihov veliki doprinos leži u bavljenju time kako ljudi subjektivno doživljavaju bolest, ulogu bolesnika, devijantnost, zdravstvene institucije, kao i razumevanja nastanka definicija i normi onoga što je ’bolesno’ i onoga što to nije.
Jedna od poznatijih interakcionističkih teorija je teorija etiketiranja Hauarda Bekera. Prema teoriji etiketiranja, postoji razlika između nečijeg osnovnog stanja, sa jedne strane, i društveno definisane etikete da li je to stanje bolesno ili devijantno. Ovaj uvid je posebno važan u proučavanju mentalne bolesti, gde sam proces etiketiranja i stigmatizovanja nekih karakteristika ličnosti ili ponašanja kao bolesnih može da postane uzrok razvoja stvarnih štetnih simptoma.Važan igrač u ovom procesu, prema interakcionistima, je medicina i stavovi lekara koji aktivno oblikuju percepciju, definicije i značenja bolesti, bolesnika, i zdravlja. Od ovih značenja zavisi opšti način razmišljanja, formiranje socijalnih politika, i klasifikovanje ljudi i ophođenje prema onima koji boluju.
Važno je primetiti da nijedna od teorija nije u potpunosti suprotna onoj drugoj- razlike su u naglasku i fokusu. Svaka od teorija ima svoje slabosti i snage, i može se reći da je kombinovanje uvida koji daje svaka od ovih istraživačkih tradicija jedini način dolaska do kompletnog sociološkog razumevanja odnosa koji postoji između društvenosti i bolesti.
Ka celovitijem razumevanju bolesti i zdravlja
Sociologija zdravlja zastupa viđenje da se razumevanje zdravlja kao društvene i javne pojave nikako ne može svesti na bilo koje pojednostavljeno objašnjenje koje bi uzroke i rešenja tražilo u jednom faktoru, ili u jednoj klasi faktora. Štaviše, u skladu sa izrekom da je jedina stvar opasnija od neznanja- iluzija znanja, ova kruta objašnjenja ne samo da nisu adekvatna, već i istiskuju druge pristupe koji mogu pomoći da se istina potpunije razume.
Tumačenja koja potenciraju genetske i biološke faktore, a guraju u zaleđe socijalne faktore koji intenzivno utiču na ovu pomenutu biologiju, aktivno odmažu u potpunom razumevanju nastanka, razvoja i distribucije bolesti, kao i u pronalaženju rešenja na ove zdravstvene probleme.
Genetska i biološka objašnjenja će ponuditi farmaceutske lekove koji će tretirati simptome mnogih bolesti, ali neće ukloniti surovo radno okruženje, bedu i diskriminišuće odnose koji su osnovni pokretač fizičkog i duhovnog propadanja obolelog pojedinca.
Isto tako ne pomažu ni pristupi koji insistiraju na tome da je zdravlje isključivo posledica individualnog neodgovornog izbora da se živi nezdravim životom- iako neodgovornost zaista postoji, to ne menja nečije nezdrave uslove rada kakvi su karakteristični za radnička zanimanja i manjak finansijskih sredstava za zdravije životne opcije. Ni sva ’self help’ literatura na svetu ne može promeniti nešto što je sistemski problem društvene organizacije odnosa i postojećih nejednakosti iz kojih je veoma teško da izaći bez društvene pomoći.
Sociološka perspektiva na zdravlje, dakle, insistira na tome da su sva čisto biološka i individualistička objašnjenja bolesti u najboljem slučaju nepotpuna i ograničena, a u najgorem da maskiraju i odvraćaju pažnju od dubljih problema koji su u temelju društvenog problema zdravlja.
Ona ne mogu pružiti celovito razumevanje, kao ni rešenje- za to nam je potrebno da se pozabavimo društvenim strukturama, nejednakostima, eksploatacijom, dominacijom i načinom na koji oni utiču na individualna životna iskustva i mogućnosti da ljudi budu i ostanu zdravi.
Važnost sociologije zdravlja u doba hiperindividualizma
Važnost sociologije zdravlja je danas veća nego ikad, i to primarno zbog doba u kojem živimo.
U toku osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, na svetskoj sceni su se dogodile velike političke, ekonomske i ideološke promene. Sa krajem Sovjetskog Saveza, tenzija između dva suprotstavljena političko-ideološka bloka je takođe došla do svog svršetka. Ozbiljna sukobljenost između kapitalističkih, individualističkig viđenja stvarnosti i društva, i socijalističkih ideologija koje su veću težinu stavljale na kolektiv i solidarnost, je sa padom Berlinskog zida maltene preko noći prestala da postoji.
Pošto je Sovjetski Savez kao jedina globalna sila koja je zastupala socijalizam nestao, Zapadni svet i njegova ideologija su odneli ubedljivu pobedu. Rezultat je bio opšti zaokret u uverenjima i javnim politikama u pravcu koji je suprotan od sada poraženog socijalizma- ka neoliberalnom kapitalizmu i naglašenoj ideologiji liberalizma i individualizma.
Ove nove socijalne politike, propraćene novim načinom razmišljanja koji je jedno vreme jačao i u samim društvenim naukama, su se okrenule privatizaciji kao osnovnom načelu uređivanja maltene svakog aspekta društvenog života.
Veoma je poznato, posebno u našem regionu, da je privatizacija postojala kako u domenu vlasništva nad javnim uslugama i okretanja od državno sponzorisanih javnih ustanova ka umanjivanju budžetskih sredstava izdvojenih za njih ili pak potpunom privatizovanju vlasništva nad njima, što je dovelo do brojnih problema i povećavanja nejednakosti u pristupu ovim uslugama za mnoge slojeve stanovništva.
Međutim, manje primećena promena jeste u samom načinu poimanja društvenih problema koja je pratila ovaj proces, gde se poimanje društvenih problema sve manje posmatralo kao nešto od javnog značaja i nešto za šta društveno uređenje i država imaju posebnu odgovornost. Umesto toga, ovi problemi su isto tako „privatizovani“ u javnom diskursu, postajući isključivo i pre svega problem pojedinca za koji je on sam odgovoran.
Slična stvar dogodila se i u promišljanju mnogih zdravstvenih tegoba koje su posmatrane kao društveni problemi.
Ovaj proces se ponajviše ogleda u medikalizaciji ili patologizaciji. Medikalizacija i patologizacija su procesi kojim se životni problemi i tegobe ljudi redefinišu tako da budu posmatrani pre svega kao medicinske patologije kojima treba tretman, dok se njihova socijalna svojstva gube. Kroz medikalizaciju i patologizaciju se skreće pažnja sa društvene odgovornosti za nastanak nekih problema, bilo da se radi o fizičkim smetnjama ili psihičkim, i usmerava je na pojedinca i njegovu ličnu odgovornost za samoga sebe.
Posledica je smanjivanje budžeta za rešavanje ovih socijalnih problema, pod geslom da je zdravlje odgovornost pojedinaca i da je na njima da se brinu o njemu- naravno, bez postavljanja pitanja da li je tako nešto pojedincima strukturno moguće.
U ovom društvenom kontekstu opšteg individualizovanja i „privatizovanja“ društvenih problema, među kojima spada i zdravlje, sociologija zdravlja se javlja kao borac protiv ovako kratkovide i ideološki zaslepljene politike.
Sociologija zdravlja, primenom metoda, teorija i kritičkog mišljenja koje sociologija ima u svom arsenalu, u poziciji je da dovede u pitanje odnos koji trenutno preovlađuje u politikama i ideologiji spram zdravlja; ona je u poziciji da istraživanjem uspostavi veze između svih nijansi nastanka i uticaja bolesti i tako da oformi potpunije znanje i objašnjenje patologije; i ona, na posletku, ima potencijal da kroz rušenje ideoloških predstava i razvijanje potpunijeg saznanja razvije i potpunija i efikasnija rešenja za borbu protiv nastanka oboljenja, tegoba i patnje ljudi u društvu i da izvrši pritisak na one koji imaju moć da se aktivnije pozabave
strukturnim i sistemskim uzrocima bolesti.
Sociolog Pjer Burdije je pre nekoliko decenija izjavio da je sociologija borilačka veština uma- njenom upotrebom se borimo protiv društvenih sila dominacije, razotkrivamo ih i nalazimo načine izlaska na kraj sa problemima koje društvo ima. Sociologija zdravlja u današnjem društvu ima upravo ovu tešku, ali obećavajuću ulogu.
Literatura:
White, Kevin. 2017. „An Introduction to the Sociology of Health and Illness“, 3rd edition. SAGE Publications.
Bourdieu, Pierre., Waquant, Loic. 1992. „An Invitation to Reflexive Sociology“. Blackwell Publications.
