Maks Veber
(1864-1920)
Biografski podaci
Maks Veber rođen je u Erfurtu (Pruska) u protestantskoj porodici. Kada je Veber imao 5 godina, njegova porodica odlučuje da se preseli u Berlin, gde njegov otac započinje političku karijeru. Na taj način je Veber od malih nogu, preko oca, bio okružen vodećim političarima i intelektualcima toga doba.
Nakon završene gimnazije, upisao se na Univerzitet u Hajdelbergu i tamo je studirao pravo, ekonomiju, istoriju, filozofiju i teologiju. Nekoliko godina nakon studija, Veber je počeo da radi kao profesor na Univerzitetu u Berlinu, i oženio se svojom rođakom Marijanom Šnitger.
Bio je vrlo predan radu (neki bi rekli da je bio “radoholičar”) i mnogo se umarao. Sa 33 godine, doživljava nervni slom usled smrti oca koja je usledila nedugo nakon oštre svađe koju je sa njim imao. Veber je dugo krivio sebe za očevu smrt, te je bio potpuno nesposoban za rad u narednih 5 godina.
Tek 1903. godine piše Protestansku etiku i duh kapitalizma, nakon čega se prepoznaje kao sociolog. Od 1906. do 1914. godine je pisao kao autonomni naučnik, istražujući religiju, poreklo gradova, metodologiju društvenih nauka.
1920. godine zahvatio je upalu pluća i od nje preminuo.
Pojam i tipovi društvenog delanja
Prema Veberu, društveno delanje je osnovna jedinica sociološkog proučavanja, i ono što sociologiju konstituiše kao nauku. Stoga, Veber i definiše sociologiju na sledeći način:
“Sociologija je nauka koja treba da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama.”
Šta je društveno delanje za Vebera?
Društveno delanje je samo ono ponašanje koje ima neko značenje za onog koji vrši radnju. Ono ima unutrašnju, subjektivnu stranu koju možemo razumeti. Veber razlikuje društveno delanje od ponašanja, koje nema tu subjektivnu stranu.
Šta to treba da znači?
Na primer, ponašanje je kada izađemo na kišu i otvorimo kišobran da ne bismo pokisnuli. Društveno delanje bi bilo kada mi taj kišobran otvorimo iznad neke druge osobe kako ona ne bi pokisla. Mi to možemo uraditi iz različitih pobuda koje želimo da postignemo u interakciji sa tom osobom, ali ono što je najvažnije jeste da:
-otvarajući kišobran nekom drugom mi pridajemo značenje tom delanju
-takođe, mi uzimamo u obzir ponašanje drugih lica i prema tome orijentišemo svoje delanje.
To su dva najosnovnija uslova koje neko ponašanje mora da ispuni da bi bilo društveno delanje.
Dakle, društveno delanje mora imati unutrašnju, subjektivnu stranu koja se može razumeti. S obzirom na to koja je unutrašnja subjektivna strana izražena, Veber ratliku 4 tipa društvenog delanja:
- CILJNO-RACIONALNO → počiva na jasnom sagledavanju raspoloživih sredstava za postizanje postavljenih ciljeva (ekonomsko delanje, ekonomska kalkulacija)
- VREDNOSNO-RACIONLANO → počiva na veri u neki etički, estetski, religijski ili neki drugi vrednosni sitem, nezavisno od ostvarivanja ciljeva i bez obzira na posledice
- TRADICIONALNO → počiva na ustaljenim navikama, pri čemu se ne pita zašto su postavljeni određeni ciljevi, već se dela po tradicionalnom obrascu
- AFEKTIVNO → počiva na aktuelnim društvenim stanjima, naročito emocionalnim
Tako cilj sociologije postaje → RAZUMEVANJE (društvenog delanja).
Racionalizacija
Pojam racionalizacije zauzima specifično mesto u sociološkom radu Maksa Vebera. Racionalizacija podrazumeva podvrgavanje svih ljudskih aktivnosti ciljevima i sredstvima za njihovo postizanje.
Šta mislite, koji bi onda tip delanja bio tipičan za proces racionalizacije?
Prema Veberu, proces racionalizacije predstavlja osobenost Zapadne kulture. I po toj osobenosti se društvo Zapada pokazuje kao suštinski različito u odnosu na ostala postojeća društva.
Pravi primer racionalizacije, prema Veberu, predstavlja birokratija i proces birokratizacije. Birokratija je formalna organizacija koja obavlja određene administrativne poslove i u okviru koje osobe raspolažu određenim monopolom i imaju odgovarajuću moć.
Osnovno pitanje koje je vodilo Veberovu analizu je bilo utvrđivanje uzroka određenih pojava i razvoja određenih fenomena upravo u zapadnoevropskoj tradiciji. Jedan od tih fenomena bio je i – kapitalizam.
Protestantska etika i duh kapitalizma
U svom delu Protestantska etika i duh kapitalizma, Veber postavlja sledeće pitanje: Da li su, i u kojoj meri, postojali neki religijski uticaji koji su omogućili da “duh” kapitalizma razvije ova, danas poznata, obeležja i da doživi svoju ekspanziju?
Naime, Veber smatra da je isprva “duh” kapitalizma morao da se bori protiv tradicionalizma. Drugim rečima, Veber tvrdi da su tradicionalni ljudi kočili razvoj kapitalizma.
Kako je to moguće?
Prema tradicionalističkom shvatanju, čovek “po prirodi” ne želi da zaradi više od onoga što mu je potrebno. On radi koliko je navikao da radi da bi nastavio da živi onako kako je već navikao da živi. To je, naravno, u suprotnosti sa kapitalističkom težnjom za što većom potrošnjom na što efikasniji način. Svuda gde je kapitalizam nastojao da poveća “produktivnost” rada i njegov intenzitet, nailazio je na ovaj žilavi otpor tradicionalizma.
Međutim, postojao je jedan deo stanovništva koji nije bio tradicionalističkih shvatanja, i koji je želeo da radi što više. To su bili protestanti, i to posebno kalvinisti. Za njih je rad bio poziv, moralna dužnost, koja će biti nagrađena od Boga.
Prema Veberu, ovakav način života predstavljao je “idealni tip”, kapitalističkog preduzetnika: njegov način života u sebi bi trebalo da nosi izvesnu asketsku crtu. Kod njega, takođe, vrlo često nalazimo jedan oblik hladne skromnosti. Za sebe lično on “nema ništa” od svog bogatstva, osim iraicionalnog osećanja da dobro “izvršava svoj poziv”.
Treba naglastiti da Veber nikada nije smatrao da su protestanti „izmislili“ kapitalizam, s obzirom na to da je on postojao i pre njih, već je bio pri stavu da je reformisano hrišćanstvo stvorilo socio-istorijske uslove za ciljno-racionalno tj. ekonomski-racionalno društveno delanje.
Tri tipa legitimne vlasti
Po Veberovom mišljenju postoje 3 idealna tipa legitimne vlasti:
- RACIONALNI – počiva na vladavini bezličnih zakona, a vlast pripada pojedincima samo ukoliko vrše određenu službenu dužnost. U tehničkom pogledu, to je najsavršeniji tip vlasti.
- TRADICIONALNI – zasniva se na veri u svetost postojećih društvenih normi i ustanova; nepoverljiva prema svemu što je novo i što nije oveštano dugotrajnim upražnjavanjem.
- HARIZMATSKI – ne poznaje nikakva pravila (ni racionalna, ni tradicionalna); javlja se u periodima krize; počiva na veri u izuzetna lična svojstva vođe i nerazdvojivo je vezana za ličnost njenog nosioca
Nominalizam
Na kraju treba reći da je Veberovo shvatanje društva bilo izrazito individualističko i nominalističko po karakteru. Nominalistički karakter se ogleda u tome što Veber polazi od pojedinca. Znači – društvo je rezultat delovanja pojedinaca koji ga sačinjavaju.
U metodologiji se ovo nominalističko teor. stanovište pretvara u METODOLOŠKI INDIVIDUALIZAM. Metodološki individualizam se može definisati na različite načine, ali sva određenja uzimaju u obzir značaj aktera kao glavni fokus i polaznu tačku u izgradnji naučnih objašnjenja.
