Sociologija politike

Reč “politika” potiče od reči polis ( grad, država), središte polisa bila je agora ( trg), gde su građani debatovati i donosili odluke javnim glasanjem. Ljudi koji nisu učestvovali u debatama, nazivani su idiotima.

Politika predstavlja veštinu upravljanja društvom, odnosno to je jedna društvena delatnost i ona se odnosi na društveno-javnu sferu, a naročito na državne poslove.

Dakle, politika je delatnost koja je usmerena na organizovanje, vođenje, kreiranje, regulisanje zajedničkog života ljudi u okviru jedne zajednice, društva ili države, u skladu sa njihovim potrebama, interesima, uz saglasnost svih, sa upotrebom prisile ili bez nje.

Endri Hejvud smatra da se politika odnosi na stvaranje, očuvanje i menjanje opštih pravila društva koja su važna za to isto društvo.

Hana Arent, nemačka teoretičarka političke filozofije je postavila jedno pitanje: “Ima li politika uopšte smisla”? Ona smatra da politika predstavlja posebnu oblast ljudskog delovanja, gde se na osnovu mišljenja, govora ili argumentovanja odlučuje, to jest učestvuje u odlučivanju o javnim poslovima.

Od Aristotela, pa sve do danas, postoji mnogo definicija politike, a najznačajniju podelu dodelili su:

1) Normativisti, koji tvrde da je politika povezana sa moralom ( postoji poštena i nepoštena politika);

2) Pozitivisti, koji tvrde da politiku nije moguće definisati prema ciljevima, već prema sredstvima ( postoji autoritarna i demokratka politika).

Za kritičke teorije ( marksizam) država je, pre svega, aparat vladajuce klase, dok je kod Vebera država shvaćena pozitivistički, kao monopol nad legitimnom fizičkom prinudom.

Dva tu osnovna značenja politike:

1. Instrumentalno značenje ( borba za vlast koja pojedincima omogućava od državnih službi – zaštita privilegovanih položaja);
2. Neutralno značenje ( usklađivanje delatnosti od opšteg značaja – napor da se uspostavi pravednost i obezbedi bezbednost).

Politika se može razumeti kao skup tri oblasti:

1. Vladavina ( politička moć, uspostavljanje pravnog sistema i vladavina zakona);

2. Interesi ( izražavanje svojih ličnih potreba preko politike);

3. Javnost ( sloboda mišljenja, govora i delovanja).

POLITIČKE STRANKE

Političke stranke osnovne organizacije koje se bore za osvajanje i vršenje vlasti, preko kojih građani utiču na državnu vlast i političke procese.

Prve političke stranke u Srbiji (naprednjaci i radikali) osnovane su 1881. godine. U političkim strankama vlada “gvodeni zakon oligarhije”.

Prema brojnosti, političke stranke mogu biti:

1) Kadrovske – malobrojne su, insistiraju na odanost i stručnost svojih članova, a najpoznatija kadrovska stranka je bila “Ruska komunistička partija (boljševika)”;

2) Masovne – snagu nalaze u svojoj masovnosti, a istorijski primer predstavlja “Socijaldemokratska partija Nemačke”.

Organizaciona struktura svake stranke sadrži nekoliko bitnih elemenata:

* Ideologija – skup opštih ideja kojima se obrazlažu politički interesi

* Politički program

* Statut

Stranke se mogu podeliti i na:

1) Reprezentativne – cilj im je da obezbede što veći broj glasača na izborima;

2) Integrativne – cilj im je da pridobiju javno mnjenje za svoje programske ciljeve;

3) Ustavne – imaju težnju da očuvaju poredak;

4) Revolucionarne – imaju težnju da sruše stari poredak i uspostave novi kada dođu na vlast.

Prema ideoloskom usmerenju, odnosno položaju na političkoj sceni, stranke mogu biti:

1) Levičarske – zalažu se za promene ka boljem napretku i zakonima;

2) Desničarske – okrenute su tradiciji i očuvanju moralnih tradicionalnih vrednosti i poretka.

Stranke se, dakle, međusobno razlikuju po:

• broju članova i veličini (kadrovske i masovne);
• ideološkom usmerenju (levičarske, liberalne, desničarske);
• načinu, pravcima, političkim i ideološkim delovanjima (narodne, radikalne, liberalne, demokratske, socijaldemokratske, konzervativne, komunističke…);
• tipu unutrašnjih odnosa (centralizovane – autoritarne i decentralizovane – demokratske).

– Maks Veber je političke stranke opisao kao udruženja čiji je cilj da svojim rukovodiocima obezbede moć.

– Politiički sistemi mogu biti jednopartijski i višepartijski (stvaranje koalicije), međutim, političke stranke nisu jedine organizovane grupe koje deluju politički u društvu, jer u modernim društvima deluju i sindikati koji se ne bore za vlast, ali vrše pritisak na vlast bi tako zaštitili svoje interesne ciljeve. To su interesne organizacije ili grupe za pristanak.

GRUPE ZA PRISTANAK

Grupe za pristanak jesu skupovi ljudi koji imaju zajednički interes i žele da ga promovišu u saradnji sa vladom ili protiv nje. Jedan od primera grupa za pristanak jesu nevladine organizacije.

Ove grupe se dele na:

• grupe za zaštitu interesa (udruženje profesora, lekara, vojnih invalida…);
• grupe za promociju interesa (interesne grupe) – zalažu se za interese koji se tiču celog čovečanstva;
• institucionalne grupe – formiraju se u okviru državnih službi (policija, vojska, razna ministarstva) i pokušavaju da povećaju uticaj u donošenju odluka u vladi;
• lobističke grupe – nastale su od latinske reči lobium (predvorje). Lobiranje se prvi put pojavilo u Engleskoj, a u parlamentu je postojala posebna soba u kojoj su poslanici primali građane s posebnim zahtevima.

Međutim, postoji još jedna anegdota o lobistima. To je priča u hotelu Vilard u Vašingtonu, koji je u 19. veku bio centar okupljanja kongresmana i tadašnji predsednik Grant je svakog popodneva tu dolazio na piće. Tu priliku su iskoristili mnogi koji su želeli da stupe u kontakt sa njim i traže određenu uslugu. Tako ih je Grant nazvao lobistima.

To je grupa obrazovanih i informisanih ljudi koji delaju tako da obezbede sebi prisustvo u centrima moći i odlučivanja. Oni preduzimaju niz akcija radi vršenja uticaja na donosioce odluka. Poznati su vojni, farmaceutski, građevinski i filmski lobiji.

DRUŠTVENI POKRETI

Reč je o pokretima onih koji su nezadovoljni i koji su tražili društvene promene. Pokretima se mogu pridružiti i neke političke stranke (uglavnom opozicija).

Za razliku od starih društvenih pokreta kao što su rasni, liberalni, nacionalni i radnički, novi pokreti uglavnom privlače omladinu koja je nezadovoljna trenutnim stanjem u državi i koja teži ka postizanju boljih uslova za život.

TIPOVI POLITIČKIH REŽIMA (SISTEMA)

Politički sistem (režim) je mreža odnosa koja vlada u sferi politike.

Aristotel je dao šest oblika vladavine – tiranija, monarhija, oligarhija, aristokratija, demokratija i politeja.

Poliarhija je prema Robertu Dalu oblik vladavine koji odlikuju slobodni izbori na kojima pravo da biraju i budu birani, imaju sva punoletna lica.

Međutim, danas je ispravniju klasifikaciju dao politikolog Endri Hejvud:

• Zapadne poliarhije odlikuje visok stepen tolerancije prema opoziciji propisan ustavom koji garantuje prava i slobode, a građani periodično ocenjuju učinak vlade.
• Nove (polu)demokratije su slične zapadnim poliarhijama u teoriji, ali u praksi uticaj komunističkog nasleđa stvara velike probleme.
• Istočnoazijski režimi imaju određene kulturne specifičnosti koji se u manjem značaju poštuju i gde su položaj pozicije privilegovani u odnosu na opoziciju.
• Islamske teokratije se međusobno veoma razlikuju budući da neke poput Malezije tolerišu više višestranačje, druge, poput Saudijske Arabije ne tolerišu. Međutim, osnovna odlika svih teokratskih režima (gde crkva, odnosno sveštenstvo ima političku vlast) je snažan uticaj islama na politiku i postoji obaveza pridržavanja Šerijatskog prava (islamsko pravo iz Kurana).
• Vojni režimi su česta pojava u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, a njihova odlika je ukidanje ili nevažnost Ustava, skupštine, političkih stranaka i slobode medija. U zavisnosti od toga da li vrhovnu vlast ima grupa oficira ili pojedinac, ovi režimi se dele na vojne hunte ili vojne diktature.

VLAST

Italijanski renesansni mislilac Nikolo Makijaveli smatrao je da je politika nemilosrdna borba za vlast u kojoj se ne biraju sredstva.

Vlastodršci koriste silu, laži i prevare samo da bi osvojili i sačuvali vlast (otuda i izraz makijevelizam za politiku bez morala).

Vlast je legitimno korišćenje moći, odnosno pravo da se moć koristi.

Suverenost označava najvišu vlast, iznad koje nema veće vlasti. Ovaj pojam je uveo pravnik i politički pisac Žan Boden u 16. veku.

Odakle vlast potiče ?

1. Teokratska teorija govori o tome da je sva vlast potekla od Boga.
2. Teorija društvenog ugovora (Džon Lok, Tomas Hobs i Žan-Žak Ruso) govori o tome da je država prirodno stanje gde važe prirodni zakoni i gde žive slobodni pojedinici, sve dok ne dođe do društvenog ugovora, kada prelaze državno stanje gde će se poštovati građanski (društveni) zakoni.
3. Liberalno-demokratska tradicija govori da podela vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku onemogućava nadmoć bilo koje vlasti nad ostalima.

 Vlast takođe ima dva važna svojstva:

* Legalitet – za vlast je važno da bude legalna, odnosno da bude u skladu sa zakonima.

* Legitimitet – da bi vlast bila legitimna, mora da bude stabilna, trajna i da proizilazi iz volje naroda znači da proizilazi iz kojeg naroda.

Maks Veber pravi razliku između moći i vlasti. On označava moć kao verovatnost da se vlastita volja nametne drugim ljudima, dok vlast definiše kao verovatnoću da se izazove poslušnost prema nekom naređenju i shodno tome pravi razliku između tri tipa vlasti:

1. Tradicionalna vlast – počiva na veri u svetlost tradicije (tradicionalno nasleđivanje krune);
2. Harizmatska vlast – zasniva se na veri u izuzetna lična svojstva vladara (npr. narod koji veruje u besmrtnost vladara);
3. Pravno-racionalna vlast – zasniva se na legalitetu, odnosno poštovanju ustava i zakona (savremenipredsednici i premijeri).

DRŽAVA

Država je politička zajednica koja se odlikuje monopolom na upotrebu sile, skupljanje poreza, to jest, ona je osnovni mehanizam vlasti.

Država mora da ima jasno određenu teritoriju, stanovništvo i suverenu javnu vlast.

Postoji nekoliko teorija o nastanku države:

• Teološka teorija (Božanska tvorevina);
• Patrijarhalna teorija (država je prirodni produžetak porodice rod i plemena, te je organizovana na način na koji je i porodica);
• Teorija društvenog ugovora (sklapanje ugovora radi izbegavanja ratnih sukoba);
• Teorija klasnog sukoba (osnovna osobina jeste klasna borba između vladajućih i potčinjenih klasa);
• Idealisticka teorija (njen zagovornik je Hegel, koji je smatrao da je država tvorevina uma i ideja).

Po svojoj strukturi, država može biti:

1. Prosta (unitarna) – postojanje jedne, jedinstvene i nedeljive državne vlasti.
2. Složena (federacija) – savez više teritorijalnih zajednica, odnosno federalnih jedinica, pri čemu svaka od njih ima određenu autonomiju, a najvažnije odluke donosi savezna, odnosno centralna vlast. Nemaju suverenu vlast, ali imaju svoje predstavnike u centralnoj vlasti. Primer federacija: Rusija, SAD, Švajcarska i bivša SFRJ;
3. Konfederacija – savez dveju ili više nezavisnih država koje se udružuju radi lakšeg ostvarivanja zajedničkih ciljeva.

Prema obliku uređenja vlasti, država može biti:

1. Republika je oblik uređenja u kome vlast vrše izabrani predstavnici naroda, a poglavar države se bira na ograničeni broj godina. Suština republike je vladavina prava, ograničena vlast, podela vlasti i sloboda govora.
2. Monarhija je oblik uređenja u kojoj je vlast doživotna i po pravilu se nasleđuje. Državom vlada jedan monarh koji je iznad države i prava. To može biti kralj, car ili knez. Monarhije se mogu podeliti na apsolutne (gde monarh poseduje apsolutnu moć, to jest njegova vlast je neograničena) i parlamentarne (gde je uloga monarha ceremonijalna, a odluke donose parlament i vlada).

U vezi sa pravnim pitanjem, postoji još mnoštvo gledišta koja se zalažu za različite oblike država:

1. Minimalna država (noćni čuvar) – poštovanje zakona i zaštita od spoljnjeg napada;
2. Razvojna država – pomaže u privrednom rastu;
3. Socijaldemokratska država – usmerena ka ostvarivanju državne pravde, pokušava da utiče na smanjenje siromaštva i nezaposlenosti (država blagostanja);
4. Kolektivistička država – ukida privatnu svojinu, umesto tržišta uvodi planiranje iz jednog centra;
5. Totalitarna država – stavlja pod svoju kontrolu sve oblasti društvenog i privatnog života (nacistička Nemačka).

POLITIČKA KULTURA

Politička kultura je deo kulture koji se tiče odnosa stanovništva prema politici.

Ovaj pojam je formulisao Gabrijel Elmond.

Postoje različite klasifikacije političkih kultura, a najbolju su dali Elmond i Sindi Verba u knjizi “Građanska kultura”:

1. Parohijalna politička kultura ne očekuje ništa od političkog sistema i građani sprovode svoj život bez obzira na postojanje vlasti.
2. Podanička politička kultura jeste podredjena državi, a građani su tu da slušaju odluke države, dok državne vođe odlučuju o svemu.
3. Participativna (učesnička) politička kultura podstiče građane na aktivno učešće u političkom životu.

Osim ove, još jednu klasifikaciju političke kulture dao je i Denijel Elzar:

1. Tradicionalistička politička kultura – politika je posao moćnih porodica, a ne siromašnih.
2. Moralisticka politička kultura – težnja ka socijalnoj pravdi i moralnom napretku.
3. Individualisička politička kultura – takmičenje u političkoj areni, kako među građanima, tako i među političkim strankama, poštujući pravila koja su pravedna za sve.

LITERATURA

1. Hejvud Endru. 2004. Politika, CLIO, Beograd
2. Hejvud Endru. 2005. Političke ideologije, Zavod za udžbenike, Beograd
3. Sociologija za treći razred srednjih stručnih škola i za četvrti razred gimnazija, Milena Stanojević, Logos, Beograd, 2016.
4. Sociologija za treći razred srednjih stručnih škola i za četvrti razred gimnazija, Vladimir Vuletić, Klett, Beograd, 2015.
5. Sociologija za treći razred srednjih stručnih škola i za četvrti razred gimnazija, Grupa autora, Zavod za udžbenike, Beograd, 2012.