Nasilje, zanemarivanje i zlostavljanje adolescenata

Uredio/la Miljana Živić

December 9, 2020

Kada govorimo o nasilju, vaspitnom zanemarivanju i zlostavljanju adolescenata, ne možemo da ne ukažemo da činjenicu da je nedovoljno istraživana tema. Uglavnom se u literaturi govori i piše o nasilju, vaspitnom zanemarivanju i zlostavljanju dece, odnosa dece i roditelja i obratno. No, međutim, kada je reč o adolescentima, kao posebnoj grupi mladih, nema dovoljno podataka. Ukoliko isti postoje, ne odnose se na sve adolescente uopšte, već za cilj imaju konkretne i pojedinačne slučajeve. Mišljenja smo da bi se trebalo podrobnije baviti ovom temom i dati doprinos za nova buduća proučavanja nasilja, vaspitnog zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata.
Nedovoljna zastupljenost teme, ne prikazuje verodostojno probleme kojima bismo se trebali baviti i raditi na njihovom rešavanju i otklanjanju. Naime, preko je potrebno najpre, detektovati probleme sa kojima se adolescenti suočavaju, zatim pokušati rešiti ih i pružiti podršku i pomoć ukoliko je to potrebno, da bi se osećali bezbedno. Sticanje poverenja kod adolescenata je od velikog značaja. Saradnja, takođe, u velikoj meri biva prouzrokovana poverenjem. Jer, adolescenti često prema istraživanjima, nemaju poverenja ni u koga osim u svoje vršnjake, prijatelje. Neretke su situacije da ni roditeljima ne žele da kažu za svoje probleme, plašeći se posledica istih.
Da bismo relevantnije pristupili problemu proučavanja, neophodno je sagledati više teorijskih pristupa kako bi se došto do što pouzdanijih teorijskih pretpostavki za dalja istraživanja. Relevantnost teorijskih pristupa temelji se i na njihovoj primenljivosti. S tim u vezi, u radu ćemo se osvrnuti na teorijske pristupe u proučavanju nasilja, zatim na teorijske pristupe u proučavanju vaspitnog zanemarivanja i na samom kraju ćemo se osvrnuti na teorijske pristupe u proučavanju zlostavljanja adolescenata.
Neminovno je da svako društvo različito deluje na navedeni problem proučavanja, s tim u vezi, nastojaćemo da prikažemo i društvene reakcije na nasilje, vaspitno zanemarivanje i zlostavljanje adolescenata. Osvrnućemo se i na ulogu vaspitno-obrazovnog sistema u kreiranju ali i u sprečavanju i rešavanju pomenutog problema proučavanja. Svakako da nećemo izostaviti ni institucije socijalne zaštite, ustanove, koje igraju veliku ulogu u resocijalizaciji adolescenata. Pomenućemo i poteškoće sa kojima se istraživači pomenutog problema proučavanja suočavaju, kao i rasprostranjenost nasilja među adolescentima, vaspitno zanemarivanje koje utiče na kreiranje ličnosti kod adolescenata i zlostavljanja adolescenata koje prouzrokuje samo nasilje i vaspitno zanemarivanje.
Objašnjenje i definisanje osnovnih pojmova;
U literaturi se sreću raznovrsne definicije nasilja, u zavisnosti od aspekta posmatranja.
U “Posebnom protokolu za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama” (2007) nasilje se definiše kao “ svaki oblik jedanput učinjenog ili ponovljenog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva dece/učenika.”
U ovom određenju kao i u definiciji Svetske zdravstvene organizacije, eliminisana je komponenta namere da se nanese šteta, što je potcrtano navođenjem konkretnih oblika nasilja kao što su zanemarivanje i nemarno postupanje. (Popadić, 2009:32)
Nasilje se, takođe, ne ograničava samo na postupke koji su detetu neprijatni i koje bi ono izbeglo – presudno je ugrožavanje deteta (zdravlja, razvoja, dostojanstva).
Vaspitno zanemarivanje predstavlja slučajeve propuštanja ustanove ili pojedinca da obezbede uslove za pravilan razvoj deteta/učenika u svim oblastima, što, u protivnom, može narušiti njegovo zdravlje, fizički, mentalni, duhovni i moralni društveni razvoj. Zanemarivanje predstavlja propust roditelja, usvojioca ili staraoca, odnosno druge osobe koja je preuzela odgovornost ili obavezu da neguje dete/učenika, da obezbedi uslove za razvoj po pitanju; zdravlja, obrazovanja, emocionalnog razvoja, ishrane, smeštaja.
Da obezbedi bezbedne životne uslove u okviru razumno raspoloživih sredstava porodice ili pružaoca nege, što izaziva, ili može, sa velikom verovatnoćom, narušiti zdravlje deteta ili fizički, mentalni, duhovni, moralni i njegov socijalni razvoj. Ovo obuhvata i propuste u obavljanju pravilnog nadzora i zaštite dece od povređivanja u onolikoj meri u kojoj je to izvodljivo.
Socijalno definisanje zlostavljanja i zanemarivanja dece, pritom se naglašavaju uticaji kulturoloških normi, neminovno je i u definisanju pomenutih pojmova. Prema tome, navodi se da „svako dete kod koga nastupi neakcidentna telesna povreda, a koje je rezultat činjenja ili nečinjenja njegovih roditelja ili staretelja kojima se krše standardi zajednice koji se tiču podizanja deteta.“ (prema: Petković, Pavlović, 2016:32)
Kažemo da je učenik zlostavljan kada mu drugi učenik, ili grupa učenika, govore ili rade nešto ružno ili neprijatno. Zlostavljanje nije kada se dva učenika približno jednake snage svađaju ili potuku. Zlostavljanje dece je pojava na koju utiču složeni spletovi uslovljavajućih faktora. S tim u vezi, uloga obrazovnog sistema u zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja je veoma bitna.
Teorijski pristupi u objašnjenju nasilja;
Najopštiji teorijski pristup – teorija učenja. Dete uči kako da “to” ponašanje izvodi, uči u kojim situacijama će ga ispoljavati, na koje načine, s kojim ciljem, samo ponašanje svojim upražnjavanjem postaje stvar navike, tj. automatizma. (Popadić:182)
Dete, uz to, uči i šta će zvati agresivnim ponašanjem, a šta ne. Već tokom druge godine života, dete reaguje agresivno (udara drugo dete, uzima mu igračku…). Dete uči koje verbalne poruke mogu drugoga povrediti, koje razbesneti, koje zaplašiti, a za koje će biti kažnjeno.
Agresivnost je naučeni način postizanja cilja u socijalnim odnosima, čiji uspeh će zavisiti od socijalnog konteksta, a uči se putem klasičnog, instrumentalnog i opservacionog učenja. Agresivni postupci jačaju ili slabe zavisno od toga da li su praćeni pozitivnim ili negativnim posledicama.
Osvrnućemo se i na biološke osnove, koje mogu uticati na formiranje ličnosti deteta.
Pod biološkim osnovama, najpre se misli na genetske predispozicije, mada neke biološke osnove agresivnog ponašanja, kao što su na primer nivo pojedinih hormona i neurotransmitera, i uopšte procesi unutar nervnih i endokrinih sistema, nisu samo stvar genetike već su i pod uticajem faktora s kratkotrajnim dejstvom. (Popadić:189)
U istraživanjima na jednojajnim i dvojajnim blizancima, dobija se sklop korelacija između mera agresivnosti koji se smatra pokazateljem genetske osnove neke crte. Ideja o “rođenom kriminalcu”. (Popadić:190)
Genetičari upozoravaju da ne postoji, niti može postojati, gen za agresivnost.
Najverodostojnije podatke o uticaju porodičnih odnosa na agresivnost pružile bi longitudinalne studije , ne samo zato što prikazuju vremensku dimenziju, već i zato što, bar u prvim fazama, snimaju stanje u porodici i pre nego što se zna da li će dete biti agresivno ili ne.
Porodično vaspitanje u ranom periodu pokazuje se značajno za nastanak tzv. rano nastajuće delinkvencije.
Teorija socijalne kontrole;
Teorija socijalne kontrole spada u sociološke teorije u proučavanju nasilja. Pretpostavlja se da svako dete može da počini zločin, ali da ljudi to ne čine jer ih sprečavaju veze koje imaju sa konvencionalnim društvom.
“Osoba je slobodna da da počini delinkventni akt ako su ove veze slabe ili slomljene.” (prema: Hrnčić:44)
Ivan Naj je često citirani predstavnik ove teorije. Određuje četri tipa kontrole koji su vezani za delinkventno ponašanje: direktna kontrola, inditektna kontrola, internalizovana kontrola, zadovoljavanje potreba. (prema: Hrnčić:44)
Jedan od najcitiranijih predstavnika teorije socijalne kontrole je Travis Hirši. On ukazuje na četiri elementa veze između pojedinca i društva: afektivna vezanost za druge ljude, odanost društvenim normama, učešće u konvencionalnim aktivnostima, verovanje u sistem vrednosti. (Hrnčić:44)
Istraživanje koje je Hirši sproveo da proveri svoje pretpostavke je pokazalo da je značaj odanosti i učešća u konvencionalnim aktivnostima precenjen, da je značaj uticaja devijantnih vršnjaka potcenjen, a da je afektivna vezanost za roditelje i vršnjake u značajnoj negativnoj korelaciji sa delinkvencijom.
Značaj ove teorije je u ukazivanju na afektivno vezivanje kao značajan prediktor prihvatanja društvenih normi od strane osobe, sa jedne strane, kao i njenog antisocijalnog ponašanja, sa druge strane.
Teorijski pristupi u objašnjavanju zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata;
Čini se da je dovoljno pažnje posvećeno temi zanemarivanja i zlostavljanja dece, ali, prema našem subjektivnom mišljenju, nije u dovoljnoj meri posvećeno pažnje i zanemarivanju i zlostavljanju adolescenata. S tim u vezi, prisustna su brojna određenja i tumečenja pomenute teme, odnose se na druge nauke i stanovišta. Izdvojićemo neka, za koja smatramo da su relevantna i verodostojna našeg problema proučavanja.
Najpre, moramo ukazati na složenost ove pojave i na nedosezanje do čitave populacije.
Ukazaćemo na teoriju sociokulturnih determinanti u objašnjavanju zanemarivanja i zlostavljanja dece. Pre svega, ovaj teorijski pristup se odnosi na fizičko zlostavljanje dece, o kome je pisao Gil (prema Petković i Pavlović:80). Dati pristup svoju pažnju preusmerava ka kulturološkim, istorijskim i institucionalnim uticajima za zadovoljenje osnovnih potreba, socijalnih, psiholoških, koje mogu biti u vezi sa posledičnim ponašanjem čoveka, odnosno adolescenta. Možemo da primetimo da će obrazac ponašanja koji će slediti adolescenti biti podstaknut stukturalnim, odnosno pod uticajem sredine u kojoj dominantno dela. S obzirom na to da u ovom teorijskom određenju govorimo o fizičkom zlostavljanju i zanemarivanju, bitno je ukazati i na dva važna izvora: prvi se tiče strukturalnih stresora koji se tiču nedovoljnih finansijskih sredstava, resursa i tome slično, dok se drugi izvor tiče kulturoloških normi u vezi sa primenom fizičke sile. Zato se osobe koje su pod uticajem strukturalnih stresora i kulture koja „podiže nasilje na pijedestal“, pokazaće veću verovatnoću ispoljavanja nasilnih obrazaca ponašanja. (Petković, Pavlović:80)
Ukazaćemo i na teoriju interakcije roditelj-dete. Smatramo da je interakcija između roditelja i dece veoma značajna u samoj socijalizaciji dece i usvajanju pravih vrednosti koje će kasnije, u toku života, biti pomoć za donošenje ispravnih odluka i sudova. „Zdrava“ komunikacija na relaciji roditelj-dete i obratno, od velikog je značaja i za funkcionisanje porodice. Odnosom roditelja i dece može biti podstaknut faktor nasilja koji može biti prisutan još od najranijeg uzrasta dece. U kasnijem periodu života deteta, u adolescentskom periodu, dete može usvojiti takav obrazac ponašanja i „negovati ga“, smatrajući da je jedini ispravan i relevantan. U vezi pomenute teorije, ukazaćemo i na teoriju konflikta koja je u tesnoj vezi sa teorijom interakcije roditelj-dete. Smatra se da teorija konflikta ističe nekoliko gledišta uticaja koje se vezuju ne samo za jedno dete , a koje se mogu percipirati kao zlostavljanje i zanemarivanje (prema: Petković i Pavlović:98). S tim u vezi, dete može naslediti sklonost ka nasilnom ponašanju ili se ugledati na nekog srodnika, poistoveti se. Dete može naslediti crte ličnosti koje se vezuju za jednog od roditelja i kasnije se može razvijati u tom smeru. Bitno je da postoji interakcija na relaciji roditelj-dete i obratno, kako bi se prepoznao eventualni potencijalni „nasilnik, zlostavljač“, da se kasnije u adolescentskom periodu ne bi dolazilo do problema.
Metodološke poteškoće u istraživanjima rasprostranjenosti zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata;
Istraživanja problema zanemarivanja i zlostavljanja dece su, prema našem subjektivnom mišljenju, nedovoljno zastupljena. Kada postoje, uglavnom se ne odnose pretežno na adolescente, već na decu mlađeg uzrasta.
Poteškoće, pre svega, nastaju kada je reč o prikupljanju podataka. Odnosno, često i kada su prikupljeni podaci relevantni, postavlja se pitanje i dilema da li se isti mogu i koristiti i objaviti. Činjenica je i to da veliki broj slučajeva zlostavljanja nikad ne bude prijavljen nadležnim organima, kao i to da predmet biva odbačen zbog nedostatka materijalnih dokaza, različiti autori ukazuju na dilemu koliki procenat prijavljenih slučajeva zapravo stvarno i ozbiljno ugrožavanje deteta (prema: Petković i Pavlović:45).
Zanemarivanje i zlostavljanje dece a kasnije i adolescenata se odvija najpre na fizičkom ali i na psihičkom nivou. U domenu fizičkog zlostavljanja i zanemarivanja, neizostavna je činjenica da isto prati i nasilje. Odvijanje pomenutog, utiče na vaspitanje dece, svaki roditelj primenjuje različite metode u vaspitavanju dece, s tim u vezi, teško je utvrditi uzroke za nastajanje problema u kasnije odrastanju deteta. Neizostavno je i stanovište koje govori o iskrenosti ispitanika, istraživač mora da pronađe adekvatne metode i da „oslobodi“ ispitanika prilikom ispitivanja delikatnih tema. Sticanje poverenja u istraživače je od krucijalnog značaja za relevantnost podataka kao i da njihovu istinitost.
Nasilje se ne javlja uvek u istom obliku, nekada nismo ni svesni prisutnosti ovog fenomena. Veoma je bitno prepoznati stepen i oblike nasilja, adekvatno reagovati u skladu sa tim i sprečiti isto. Čini se, bar po našem subjektivnom mišljenju, da je „lakše“ prepoznati nasilje od zanemarivanja.
Zanemarivanje, pogotovo vaspitno, zahteva direktniji pristup, temeljno praćenje relacije roditelj-dete i pokušaja da se u toj relaciji pronađe uzrok za rešavanje problema. Zanemarivanje se vrlo često i ne primećuje, ili se vrlo često permutuje sa sličnim pojmovima. Ne može se sa sigurnošću, u svakoj situaciji sa preciznošću odrediti šta zapravo znači zanemarivanje. Iz tog razloga, istraživači ovog problema, dolaze u dilemu kako i na koji način pristupi problemu proučavanja.
Društvena reakcija na nasilje, vaspitno zanemarivanje i zlostavljanje adolescenata;
Složenost koncepta problema proučavanja, zahteva temeljno pristupanje iz različitih uglova i aspekata. Kada je u pitanju društvo, neizostavna je reakcija na probleme u prošlosti i one koji se dešavaju ili koji će se tek dešavati.
S tim u vezi, ukazaćemo najpre na, tolerantnost. Neminovno je da društvo uopšte, za mnoge socijalne probleme ima veoma tolerantan stav. No, trebalo bi uzroke takvog ponašanja tražiti u istorijskim dešavanjima koji se vezuju za Srbiju. Kontinuitet ratova, nemira, tranzicije koji je u Srbiji bio decenijama prisutan, neka dešavanja su i danas prisutna, uticao je u velikoj meri na formiranje tolerantnog stava prema nasilju, zanemarivanju i zlostavljanju dece, ali i adolescenata. Mišljenja smo da su upravo adolescenti „žrtve“ tranzicije i ratova, za koje društvo nema dovoljno razumevanja ili ga nema uopšte.
Svedoci smo vremena kada svako ima mogućnost da podržava ili osuđuje određeno ponašanje mladih, međutim, najčešće se takvi stavovi zasnivaju na nerelevantnim podacima.
Globalizacija ima, između ostalog, veliki uticaj na kreiranje percepcije o mladima. Čini se da su adolescenti „nove generacije“ koje, često neshvaćene, iako nude nove percepcije u kreiranju društvene stvarnosti. Mladi danas, aktivnije učestvuju u kreiranju društvenog mnjenja, zalažu se za svoja prava i brane svoje stavove. Međutim, vrlo često, postavljaju sebi nejasne zadatke odakle proizilaze nejasni ciljevi.
Neohodan je savremeniji pristup problemu nasilja, vaspitnog zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata, kako bi se procenila efikasnost u problemu rešavanja. Napredovanjem tehnologija, svakako je moguće postizanje efikasnosti, ali je moguće i doći do većeg problema i izgubiti nit, kada sve „izmakne kontroli“. Iz pomenutih razloga, neophodno je učestvovanje tima stručnjaka, različitih specijalnosti, kako bi se adekvatnije i podrobnije rešio problem proučavanja i kompleksnost izučavanja istog. Društvo često kritikuje mlade za postupke koje su društveno neprihvatljivi, nemoralni, neadekvatni. Kritika može samo da izazove reakcije određeni vremenski period, nečinjenje ništa povodom toga, ne preduzimanje inicijative, ne dovodi do rešenja problema, naprotiv, može se i produbiti.
Bitno je ukazati da društvene reakcije često zastupaju interese mladih, dece naročito. U interesu je društva da se deca osećaju bezbednim u svom okruženju kako bi stvorila „zdrave“ navike, ponašanje.
Integracija adolescenata u društvenu zajednicu je veoma bitna, može podstaći na promene i doneti nove ideje koje bi doprinele razvoju čitavog društva.
Uloga vaspitno-obrazovnog sistema i institucija socijalne zaštite u zaštiti adolescenata;
Jedan od delikatnijih segmenata proučavanja nasilja, vaspitnog zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata, svakako je sistem socijalne zaštite. U okviru sistema socijalne zaštite, najpre ćemo govoriti o Centru za socijalni rad, kao jednu od glavnih institucija.
Centar za socijalni rad je bazična ustanova socijalne zaštite koja u funkciji organa starateljstva kao primarni cilj postavlja prevenciju i zaštitu dece od zanemarivanja i zlostavljanja. Ova ustanova ima ovlašćenje da obezbedi pomoć i podršku svoj deci kojoj je usled zanemarivanja i zlostavljanja ugrožen život, zdravlje i razvoj. (prema: Petković i Pavlović:240)
U okviru ustanova socijalne zaštite, donose se mere, odredbe koje se sprovode u slučaju prevencije i zaštite maloletnika. Postoje posebni protokoli koji se odnose na zaštitu adolekscenata, odnosno za zaštitu učenika u vaspitno obrazovnom sistemu. Protokolima je naznačeno poštovanje dečijih prava i uvažavanje različitosti, posštovanje ličnosti deteta i pružanje podrške za dalji razvoj.
Poštovanje ličnosti svakog deteta značajno je zarazvoj samog deteta, kasnije napredovanje u školovanju, odrastanju i kreiranju slike o stvarnosti. Međutim, ne možemo a da ne primetimo, da veoma često izostaje adekvatno reagovanje na nasilje, vaspitno zanemarivanje i zlostavljanje dece. Institucije često „zanemaruju“ probleme i ne delaju shodno zakonskim propisima. Reakcije društva ne izostaju u takvim situacijama, često kada dođe do nepredviđenih okolnosti, institucije odbacuju odgovornost.
Zadatak sociologa u socijalnoj zaštiti, između ostalog, jeste da uspostavi mere i strategije za adekvatno rešavanje problema, uzroka nastajanja istog i da donosi zaključke u interesu deteta. Potrebno je da se najpre spreči nastajanje problema, zatim da se detektuju uzroci i da se doprinosi adekvatnom otklanjanju istih. Ukoliko dođe do problema, neophodno je uključiti i druge stručnjake iz oblasti socijalne zaštite. Ispitivanje društva, istraživanje o prisustvu nekog oblika nasilja, vaspitnog zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata je zadatak sociologa, na osnovu kojeg, kasnije se mogu donositi mere u interesu i ustanova i korisnika.
Ipak, primećujemo da je angažovanje stručnjaka u oblasti socijalne zaštite nedovoljno i da su potrebni dodatni napori kako bi se relevantno sagledali problemi adolescenata. Stiče se utisak da su adolescenti „u drugom planu“ u odnosu na druge grupe, prema našem subjektivnom mišljenju.
Što se tiče vaspitno-obrazovnog sistema, svakako je neizostavna činjenica da je od krucijalnog značaja u kreiranju ličnosti deteta. Uloga vaspitno-obrazovnog sistema u zaštiti adolescenata jeste upravo u pružanju podrške, podsticanju mišljenja i prava na različitost, pružanje pomoći u rešavanju problema.
Organizaciono-funkcionalne osobenosti obrazovno-vaspitnog sistema čine da se dati okvir postavlja pluripotentnim u pogledu mogućnosti prevencije nasilja, identifikacije već viktimizacije dece, te obezbeđivanja multidisciplinarne podrške u procesu psihosocijalne rehabilitacije (prema: Petković i Pavlović:248).
S tim u vezi, ne bi trebalo da izostane reakcija, na to da je vaspitno-obrazovni sistem u Srbiji dominantan model prema kome se deca usmeravaju za dalji razvoj. Boravak najpre u, predškolskim ustanovama, zatim u školskim ustanovama, kreira mišljenjei stavove dece, priprema ih za buduće poduhvate. Međutim, mišljenja smo da se vaspitno-obrazovni sistem u nedovoljnoj meri bavi i zaštitom dece i prevencijom. Postojanje protokola, programa za zaštitu dece od nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja je neminovno, ipak, smatramo da je primena istih nedovoljna. Nasprovođenje protokola, programa pruža nam iskrivljenu sliku o bitnim problemima. Neohodna je dodatna angažovanost kako bi se adekvatno i u skladu sa zakonom sprovodili programi i protokoli za zaštitu i prevenciju dece od nasilja, zanemarivanja i zlostavljanja dece, ali i adolescenata.
Na kraju analize o stanju nasilja, vaspitnog zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata, mišljenja smo da je nedovoljna istraženost problema i nedovoljna zastupljenost. Adolescenti kao posebna grupa, specifična po ponašanju, nedovoljno je istraživana grupa.
Teorijske koncepcije se uglavnom odnose na decu uopšte, gotovo da nema podataka o adolescentima posebno. Već se sve podvodi pod ista tumačenja, a to su tumačenja i razmatranja „dece“, generalno. Bitno je i jasno određenje delatnosti pomenutog proučavanja u sistemu socijalne zaštite. Potrebno je donošenje novih mera koje bi se ticale adolescenata, njihovo prepoznavanje i vidljivost za društvo.
Neophodno je podizanje svesti u društvu o adolescentima, pogotovo u vremenu kada je sve dostupno, vreme kada se govori o hiperprodukciji, masovnim medijima i ubrzanim dešavanjima. Promenljivost društvenih shvatanja i koncepcija utiče na kreiranje percepcije o položaju adolescenata u društvu. Samim tim, uticaj društva može da ima značajnu ulogu u kreiranju stavova i dominantnog društveno poželjnog mišljenja i ponašanja.
Podrobnije sagledavanje proučavanja problema nasilja, vaspitnog zanemarivanja i zlostavljanja adolescenata dovelo bi do nastajanja novih teorijskih određenja, ustanovljenjem novih aspekata proučavanja problema.
Mišljenja smo da postoji osnova za kreiranje posebnih teorijskih pravaca za temeljnije proučavanje adolescenata. Da bi se do navedenog došlo, neophodno je istraživati na terenu pomenuti problem proučavanja, kako bi se najpre došlo do novijih i relevantnijih podataka, čiji rezultati bi u mnogome doprineli preciznijim određenjima.


Literatura:

  1. Popadić Dragan (2009). “Nasilje u školama. Institut za psihologiju”. Beograd
  2. Hrnčić Jasna (2009). “Prestupništvo mladih rizici, tokovi i ishodi”. Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd
  3. Obretković Mirjana i Pejaković LJubomir. “Zaštita deteta od zlostavljanja”. Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd
  4. https://www.minrzs.gov.rs/sr/dokumenti/predlozi-i-nacrti/sektor-za-brigu-o-porodici-i-socijalnu-zastitu/zastita-dece-od
  5. http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Posebni_protokol_-_obrazovanje1.pdf

Slični tekstovi!

 

Globalizacija

Globalizacija

Globalizacija predstavlja proces koji je vezan za 20. vek, učinio je da se kapitalizam proširi na čitav svet. Najjednostavnije rečeno, dolazi do širenja kapitalističke ekonomije u globalnim razmerama i svet postaje jedna celina sa jedinstvenom podelom rada....

read more
Sociologija politike

Sociologija politike

Reč “politika” potiče od reči polis ( grad, država), središte polisa bila je agora ( trg), gde su građani debatovati i donosili odluke javnim glasanjem. Ljudi koji nisu učestvovali u debatama, nazivani su idiotima. Politika predstavlja veštinu upravljanja društvom,...

read more
Islam

Islam

Reč religija potiče od latinske reči religio. Ona nam pomaže da razumemo poreklo sveta, uzrok nekih dešavanja (pr.poplava) i sebe. Postoje različite definicije religije, međutim, postoji konsenzus oko toga koliko vrsta religija postoji. U pitanju su dve vrste:...

read more
Religijske zajednice i sekte

Religijske zajednice i sekte

Kada se govori o religijskim zajednicama, neophodno je pomenuti podelu na: crkvu;denominaciju;sektu ikult.Crkva potiče od reči „eclesia“-zajednica. Odnosno, crkva predstavlja zajednicu vernika kao sveto mesto na kome se sastaju vernici. Crkva je organizovana i...

read more
Promene i razvoj društva

Promene i razvoj društva

Pojmovi ‘promena’ i ‘razvoj’ ne smeju se poistovećivati jer iako svaki razvoj podrazumeva neke promene, pod razvojem, odnosno progresom mislimo na promene koje sa sobom nose pozitivne efekte, dok svaka promena ne mora nužno da donese pozitivne efekte.

read more