Isus je delio isto mišljenje svojih kompatriota da su vremena snažne i herojske borbe Jevreja protiv vlasti (paganske i svetovne) davno prošla i da je organizovanje bilo kakvih protesta, pobuna, nemira prosto nedopustivo, nepotrebno i nemoguće. Time što je odbio da se meša u svetovnu vlast, Isusu je jedino preostalo da prihvati tu vlast, onakva kakva ona i jeste, to jest da joj se pokori. Po Isusovom učenju, nikakva mogućnost otpora prema bilo kakvoj vlasti ne postoji, bilo da je ta vlast pravilna ili pak nepravedna, apsolutno je nemoguće (po Isusu) protiviti se vlasti, već je samo moguća mučenička smrt, kakvu je i sam doživeo. O neprijateljskom stavu prema svetovnoj vlasti možemo videti u Bibliji u Djelima apostolskim, koji glasi: “Većma se treba Bogu pokoravati, nego li ljudima” (Dela apostolska 5, 29). To bi značilo da život mora biti projektovan i organizovan prema verskim, a ne prema svetovnim propisima.
Problem sa ovom odredbom jeste u tome što je kvantitativna i što iskazuje zapravo jednu trivijalnu istinu za svakog vernika: njegov život mora biti “većma” organizovan prema verskim, nego prema svetovnim propisima. U svakom slučaju, ukoliko bi došlo do kvalitativnog sukoba naredbi koje izdaju pomenute dve instance, ova odredba ne bi mogla poslužiti kao opravdanje bilo kakvog otpora svetovnoj vlasti (odnosno “ljudima” koji je vrše) (Molnar, 2001: 155).
Kao osnov hrišćanskog odnosa prema svetovnoj vlasti, mogu se uzeti spisi Svetoga apostola Pavla, neki od njih su:
- Svaki pojedinac treba da se pokori vlasti koja vlada, jer je ona dar od Boga, odnosno ne bi je bilo da je Bog nije darivao narodu,
- Ko se bude suprotstavio vlasti , direktno se suprotstavio Bogu,
- Ako želiš da se ne bojiš vlasti, ti učini neko dobro delo da bi te ta vlast pohvalila,
- Ako činiš zlo, treba da se bojiš jer će ti se Bog i vlast osvetiti,
- Treba se pokoravati vlasti, ne samo zbog straha, već i zbog savesti.
Ista misao nalazi se i u spisima Svetoga apostola Petra.
Međutim, jedina mogućnost da se vlast ne posluša jeste ukoliko ta vlast ne poštuje Božje zakone, odnosno ako ih se ne pridržava ili ako u najgorem slučaju radi protiv Boga. Hrišćanstvo je zabranjivalo po svaku cenu da se prema vlasti nasilno postupa, jer onaj ko bi se nasilno poneo prema vlasti, taj nikako ne bi mogao biti hrišćanin, već neko ko ne poštuje Boga i njegove zakone. Međutim, ukoliko bi neki hrišćanin ipak pomislio na otpor prema vlasti, njemu bi bio dozvoljen samo nenasilan otpor, odnosno takav otpor hrišćani su zvali “duhovni otpor”. Taj “duhovni otpor” jedino se odnosio na to ukoliko se ne prihvati državna ideologija, ili ipak religija, ali da razgovor bude vođen u granicama normale jer ukoliko se pređe granica, onda bi došlo verovatno do nasilja, koje se ne sme činiti. Dakle, moglo se govoriti samo o religiji i o državnoj ideologiji, o drugim stvarima nije bilo moguće voditi bilo kakvu polemiku.
U vreme cara Dioklecijana, hrišćani su imali svoje skupove, svoje vođe, svoje izbore, bili su veoma disciplinovani i religiozni, crkva im je bila svetinja, tako da su sve radili po zakonima crkve, pa makar ih to odvelo čak i u smrt. Međutim, vremenom, hrišćanski vojnici su pristupali tajnim udruženjima unutar svoje vojske. Odbijali su da koriste oružje, pa je samim tim i slabila rimska država. Zbog toga su hrišćani sve više dolazili do sukoba sa paganskom vlašću. Dioklecijan u hrišćanima vidi neprijatelje, smatrao je da zbog njih slabi država. 303. godine donesen je “Dioklecijanov edikt” protiv hrišćanstva, no međutim umesto da oslabi hrišćansku crkvu, on doživljava otpor, odnosno pobunu hrišćana. Zapaljena je palata imperatora, zapravo požar je prvo buknuo u sobi gde je Dioklecijan boravio. Hrišćanstvo doživljava uspon u državnoj religiji Rima, a samim tim vladavina kulta imperatora se završava. To je imalo pozitivne i negativne strane.
Glavni značaj kulta imperatora bio je u tome što je njegovim upražnjavanjem izjavljivana lojalnost imperatorima. Što su bile oštrije borbe za presto i što je teže bilo održati se na njemu, to je više rastao značaj kulta imperatora, pošto su njime političke i pravne obaveze bile podupirane religioznim obavezama. Na drugoj strani, dobra strana kulta imperatora bila je u tome što je on bio kompatibilan sa svim religijama (Molnar, 2001: 160).
Doživevši uspon, hrišćanstvo je postalo državna religija, neprijateljski nastrojena prema ostalim religijama, kao i prema vlastima koje podržavaju te druge religije. Osim toga, bitno je naglasiti da imperator više nije Bog, već postaje njegov sluga, odnosno ima Božju milost kao i svi ostali pojedinci. On vlada Božjom saglasnošću pri čemu ga kruniše direktno Bog, pa samim tim ima obavezu da jača hrišćanstvo i progini svaki vid paganskog ponašanja. Najznačajnija je uporedivost pravednosti vladara sa njegovom hrišćanskom verom. Da bi jedan vladar mogao da sprovede pravdu, on pre svega mora sprovesti ispravnu veru. Međutim, ukoliko nije hrišćanin, onda nikako ne može biti pravedan i mora mu se pružiti protivljenje da bi se sprovela ispravna vera.
Literatura
Molnar, Aleksandar. 2001. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi 1, Samizdat B92, Beograd.
Fotografija preuzeta sa: www.wikipedia.org
