Uvod
Baasizam kao politička ideologija
Baasizam (baas – preporod na arapskom) je politička ideologija zastupljena na
Bliskom istoku koja se zasniva na socijalističkim, nacionalističkim, antikolonijalističkim i pan-arapskim idealima.
Prva arapska socijalistička partija je nastala 1940-ih godina u Siriji.
Popularnost je dobila zbog pan-arapskih ideala koji su se predstavili narodu
kao mač i štit protiv velikih sila i nestabilnosti koja je tada bila prisutna
zbog mnogih ratova.
Uvod
Baasizam kao politička ideologija
Istorijat
Nastanak
Prve vođe i njihove vizije za razvitak
Razlika baasizma u Siriji i Iraku
Šta je omogućilo dolazak do moći?
Socio-ekonomska situacija Bliskog istoka
Uticaj
Analiza društvenih reformi u oblastima obrazovanja i zdravstva
Uticaj na srednju i radničku klasu kao i manjine
Ratovi
Arapsko-izraelski rat
Zalivski rat
Sirijski građanski rat
Кritike
Internacionalne kritike baasističkih režima po kršenju ljudskih prava,
autoritarizmu i korupciji
Zaključak
Razvitak i uticaj arapskih socijalista – Baasizma 2
Istorijat
Nastanak
Ovu ideologiju su osnovali 1943. godine Mišel Aflak i Salah al-Din Bitar u
Damasku, a 1953. se spojila sa Sirijskom socijalističkom partijom i formirala
Arapsku socijalističku baas (renesansnu) partiju.
Baas partija se zalagala za nesvrstavanje i opoziciju imperijalizmu i
kolonijalizmu, inspirisala se iz onoga što je smatrala pozitivnim vrednostima
islama i pokušavala je da ignoriše ili prevaziđe klasne podele. Strukturno je
bila visoko centralizovana i autoritarna.
Sirijski baasisti su preuzeli vlast 1963. godine, ali je frakcionizam između
„progresista“ i „nacionalista“ bio ozbiljan sve do 1970. godine, kada je Hafez
al-Asad iz „nacionalista“ obezbedio kontrolu.
U Iraku su baasisti nakratko preuzeli vlast 1963. godine i ponovo je preuzeli
- godine, nakon čega je vlast partije postala koncentrisana pod iračkim
vođom Sadamom Huseinom.
Razlike između iračkog i sirijskog krila Baas partije onemogućile su ujedinjenje
dve zemlje. Unutar obe zemlje Baasisti su formirali frontove sa manjim
partijama, uključujući ponekad i komuniste. U Siriji je glavna unutrašnja pretnja
baas hegemoniji proizilazila iz “muslimanskog bratstva” (slična problemu sa
kojim se Jugoslavija suočila), dok je u Iraku kurdska i šiitska opozicija.
Prve vođe i njihove vizije za razvitak
Rani lideri Baas partije, Mišel Aflak i Salah al-Din al-Bitar, su bili
uticajni intelektualci koji su formulisali ideologiju stranke i zamislili
njenu ulogu u društvu. Njihov cilj je bio da uspostave pan-arabistički,
socijalistički i sekularistički pokret koji bi ujedinio arapski svet,
promovisao socijalnu pravdu i modernizovao društvo.
Aflak i al-Bitar su verovali u koncept pan-arabizma, koji je pozivao na
ujedinjenje svih arapskih naroda pod jednom državom ili vladom. Oni su
zamišljali Baas partiju kao avangardni pokret koji bi vodio arapske mase u
postizanju arapskog jedinstva, prevazilaženju granica kolonijalnog doba i negovanju osećaja pan-arapskog identiteta. Oni su se zalagali za oslobođenje
Palestine od izraelske okupacije i takođe su se suprotstavljali zapadnom
uticaju u regionu.
Razlika baasizma u Siriji i Iraku
U Siriji je bio prisutan realističniji “neo baasizam” koji je uzeo elemente
socijalizma i autoritarizma sa ciljem održavanja stabilnosti i učvršćavanja
moći. Što se tiče kontrole moći, donekle je postojala ravnoteža moći među
različitim verskim i etničkim grupama, uključujući alavite, sunite, hrišćane i
Кurde. Režim se oslanjao na kombinaciju prinude i kooptacije da bi održao
kontrolu nad moći, često koristeći represiju i nasilje protiv opozicije. Što se
tiče spoljne politike, glavni saveznici vlasti su bili Iran i Rusija i sve grupe
koje su bile protiv Izreala.
U Iraku je bio prisutan radikalniji baasizam koji je bio militaristički,
agresivniji i nestabilniji. Jedan od oblika etničke opresije je bila
“arabizacija”, što je bio direktni napad na slobodu (najviše protiv Кurda i
šiita). Naspram Sirije, funkcioneri vlade Iraka su bili isključivo suniti
(koji su bili manjina). Irak je imao agresivniju spoljnu politiku, ratovao je sa
Iranom i Кuvajtom, što je dovelo do samog pada njihove vlade 2003. godine.
Šta je omogućilo dolazak do moći?
Socio-ekonomska situacija Bliskog istoka
Pre dolaska socijalista na vlast, Sirija i Irak su bili u ekonomskoj krizi sa
sitnom grupom pojedinaca koja je posedovala većinu bogatstava i resursa, dok je
većina populacije imala problem sa siromaštvom i zapošljavanjem.
Baas partija je dala klasično socijalističko obećanje da će, kada dođu na vlast,
raspodeliti i nacionalizovati bogatsava tadašnjih elita.
Takođe je obećala da će obezbediti programe socijalne zaštite, poput
obrazovanja, zdravstvene zaštite i stanovanja.
Utica
Analiza društvenih reformi u oblastima obrazovanja i zdravstva
Obrazovanje
U Siriji je se pratio ambiciozan program u obrazovanju, fokusirajući se na
povećanje pristupa obrazovanju, promovisanje arapskog nacionalizma i
izgradnju kvalifikovane radne snage. Vlada je uspostavila besplatno
obavezno obrazovanje za svu decu, produžila trajanje školovanja i
proširila visokoškolske ustanove. Takođe je sprovedena politika
arabizacije kako bi bili promovisani arapski jezik i kultura.
Slično kao u Siriji, u Iraku je bila sprovođena politika za proširenje
pristupa obrazovanju i promovisanje arapskog nacionalizma. Vlada je
obezbedila besplatno obrazovanje na svim nivoima i uložila velika
sredstva u izgradnju škola i univerziteta širom zemlje. Takođe su
sprovedene mere za promovisanje arapskog jezika i kulture u obrazovnom
sistemu. Međutim, pristup obrazovanju je često bio pod uticajem političke
lojalnosti režimu, a nastavni plan i program je bio strogo kontrolisan kako
bi se promovisala baasistička ideologija i lojalnost Sadamu Huseinu.
Zdravlje
Sirija je sprovodila različite zdravstvene politike u cilju poboljšanja
zdravstvenih usluga i povećanja pristupa zdravstvenoj zaštiti za sve
građane. Uspostavila je sveobuhvatan sistem zdravstvene zaštite koji je
pružao besplatne zdravstvene usluge svim građanima, uključujući
preventivnu negu i lečenje hroničnih bolesti. Vlada je takođe uložila u
izgradnju bolnica, domova zdravlja i obuku zdravstvenih radnika.
Irak je na sličan način uveo politiku za pružanje besplatnih zdravstvenih
usluga svim građanima, uključujući izgradnju bolnica i zdravstvenih centara
širom zemlje. Međutim, zdravstveni sistem u Iraku karakteriše korupcija,
loše upravljanje i nedostatak resursa, što je često dovelo do neadekvatnih
zdravstvenih usluga, posebno za marginalizovane zajednice.
Uticaj na srednju i radničku klasu kao i manjine
U Siriji je baas partija imala kao cilj promovisanje ekonomskog razvoja i
izgradnju jake srednje klase. Širenje mogućnosti obrazovanja i zapošljavanja zajedno sa reformama, pomoglo je stvaranju rastuće srednje klase u urbanim
sredinama. Srednja klasa je imala koristi od poboljšanog pristupa obrazovanju,
zdravstvenoj zaštiti i socijalnim benefitima. Međutim, državna kontrola
privrede ograničila je privatna preduzeća i privredni rast, što je uticalo
loše na srednju klasu. Primenjeni su zakoni o radu radi zaštite prava radnika,
a osnovani su i sindikati. Međutim, ovi sindikati su bili pod kontrolom
države, što je ograničilo njihovu sposobnost da samostalno zastupaju interese
radničke klase. Pored toga, ekonomski izazovi sa kojima se zemlja suočava,
uključujući uticaj građanskog rata, negativno su uticali na radničku klasu
poslednjih godina.
U Iraku je baas partija takođe ciljala da izgradi jaku srednju klasu kroz
obrazovanje, mogućnosti zapošljavanja i socijalne pomoći. Međutim, državna
kontrola i monopoli u privredi su ograničili rast privatnog sektora, ometajući
razvoj srednje klase. Dok su zakoni o radu bili na snazi, sindikati su uglavnom
bili pod kontrolom države, ograničavajući njihovu efikasnost u zagovaranju
prava radnika. Pored toga, ekonomski izazovi i politička nestabilnost u Iraku
su imale negativne efekte na radničku klasu, uključujući nezaposlenost, niske
plate i loše uslove rada. Marginalizovane zajednice, kao što su etničke i
verske manjine, su se suočile sa izazovima. Često je bila sprovođena arapska
nacionalistička politika koja je promovisala dominantnu etničku i versku grupu,
dok su marginalizovale druge manjinske grupe. Diskriminacija, progon i
isključenje iz ekonomskih prilika su bili uobičajeni, što je dovelo do
društvenih i ekonomskih razlika među marginalizovanim zajednicama.
Ratovi
Arapsko-izraelski rat
Arapsko-izraelski rat, koji je počeo 1948. godine i trajao do 1949. godine, je bio
prvi od više konflikata između arapskih zemalja i Izraela na Bliskom istoku.
Ovaj rat je imao dugotrajne posledice koje su i dalje vidljive u regionu.
Nakon Drugog svetskog rata, ponovo je nastala država Jevrejskog naroda, Izrael.
Ovo je dovelo do protesta i otpora od strane arapskih zemalja i palestinskih
Arapa, koji su smatrali da je ovaj postupak nepravedan prema palestinskim
Arapima i njihovim teritorijama.
Sam rat je bio ispunjen brojnim vojnim operacijama, uključujući napade na obe
strane i borbe za teritorijalnu kontrolu. Izraelske snage, koje su se sastojale
od mešavine redovne vojske, policije i milicije, su se suprotstavljale vojnim
silama susednih arapskih država kao što su Egipat, Jordan i Sirija, koje su
imale podršku od strane drugih arapskih zemalja. Ovaj rat je izazvao progon
mnogih palestinskih izbeglica koje su izgubile svoje domove i imovinu u
borbama.
Rat je završen 1949. godine sa zaključenjem primirija i potpisivanjem
različitih mirovnih sporazuma, kao što je Sporazum o primiriju Izraela i
Jordana i Gazijski pregovori.
Iako je Izrael uspeo da opstane kao država i da zadrži kontrolu nad delom
teritorije koju je stekao na kraju rata, odgovor na pitanje ko je “pobednik” može
biti kontraverzan.
Najveći deo teritorije Palestine, koju je Izrael proglasio za svoju teritoriju u
maju 1948. godine, je bila pod kontrolom Izraela na kraju rata. Međutim, Jordan
je kontrolisao zapadni breg reke Jordan, uključujući Istočni Jerusalim i sveta
mesta. Egipat je kontrolisao pojas Gaze. Status Кriznog područja (knana)
Golanskih visoravni i zapadnog brega reke Jordan nije bio kasnije rešen do
šestodnevnog rata 1967. godine.
Zalivski rat
Zalivski rat, takođe poznat kao Operacija Pusta oluja, je bio vojni sukob koji se
odigrao od avgusta 1990. do februara 1991. godine. Ovaj rat je bio sukob između
Iraka pod vlašću Sadama Huseina i međunarodne koalicije, predvođene
Sjedinjenim Američkim Državama, koja se sastojala od više zemalja.
Zalivski rat je imao svoje korene u napetostima koje su postojale između Iraka i
Кuvajta, kada je Irak 1990. godine započeo invaziju na Кuvajt, tvrdeći da je Кuvajt
ilegalno preuzeo iraksku naftnu prolaznost i naftno polje. Ova invazija je
izazvala oštru reakciju međunarodne zajednice. Veće sigurnosti Ujedinjenih
nacija je donelo rezoluciju koja zahteva povlačenje irakskih snaga iz Кuvajta.
U odgovoru na ovu situaciju, Sjedinjene Američke Države, zajedno sa drugima
zemljama, su formirale međunarodnu koaliciju pod vodstvom SAD-a koja je
poslala vojsku da oslobodi Кuvajt od irakske okupacije. Operacija Pusta oluja je bila masivna vojna kampanja koja je uključivala vazdušne i kopnene napade na
Irak, a završila se uspehom u februaru 1991. godine kada su irakske snage bile
potpuno izgurane iz Кuvajta.
Sirijski građanski rat
Sirijski građanski rat, koji traje od 2011. godine, predstavlja jedan od
najkompleksnijih i najrazornijih konflikata u novijoj istoriji. Ovaj rat je počeo
kao protest građana protiv vlade Bašara al-Asada, ali je vrlo brzo eskalirao u
krvavi građanski rat koji je imao dugotrajne posledice.
Sirijski građanski rat je između ostalog bio rezultat dugogodišnjih sociopolitičkih, religijskih i etničkih napetosti u Siriji. Protesti i zahtevi za
demokratskim promenama su brzo prerastali u naoružani ustanak kada je vlada
nasilno reagovala na proteste. Uskoro su se formirale opozicione grupe,
uključujući i ekstremističke islamske grupe, koje su se borile protiv vlade i
međusobno.
Sirijski građanski rat je bio masivno razoravajući, sa milionima izbeglica i
velikim brojem žrtava. Humanitarna kriza je postala jedna od najvećih u svetu, sa
ogromnim stradanjem sirijskog naroda, uključujući i mnoge nevine civile,
uključujući decu.
Кritike
Internacionalne kritike baasističkih režima po
kršenju ljudskih prava, autoritarizmu i korupciji
Baasistički režimi se često karakterišu po ustanovljavanju autoritarne
vladavine, supresiji političkih prava i sloboda, kršenju ljudskih prava,
uključujući ograničavanje slobode medija, utišavanje opozicije i mišljenja, i
korupciji na visokim funkcijama vlasti. Ove prakse su dobile mnogobrojne
kritike od strane međunarodnih organizacija za ljudska prava, aktivista za
ljudska prava, diplomatskih misija i drugih država.
Internacionalne kritike baasističkih režima uključuju osudu za ukroćavanje
političke opozicije i supresiju sloboda medija, što je dovelo do mnogih
slučajeva kršenja ljudskih prava, uključujući proizvoljna hapšenja, zloupotrebu sile, torturu i zloupotrebu vlasti. Takođe, korupcija na visokim funkcijama
vlasti u baasističkim režimima je dobila veliku kritiku, jer je dovela do
nezakonitog akumuliranja bogatstva od strane elita na štetu naroda.
Zaključak
Sama pojava ideologije kao što je baasizam je meni fascinantna. Prva
asocijacija kad kod se priča o životu na Bliskom istoku jeste rat ili
siromaštvo, ali često se dešava da ljudi ni ne znaju šta se tamo tačno dešava.
Blsiki istok je patio kroz istoriju od strane zapadnjačke kolonizacije.
Četrdesetih su mislioci poput Aflaka stvorili ideologiju koja se na neki način
teoretski zalaže za sve što ljudi cene na tim prostorima – principi Islama,
anti-kolonijalizam (anti-zapadni sentiment), socijalizam i stabilna vlada.
Nažalost, u praksi nije dostignut nivo kvaliteta kao što je zamišljeno u
teoriji. Mnoga ljudska prava su bila prekršena tokom godina vladavine ove
partije, izgubljeni su mnogi životi i siromaštvo je i dalje prisutno. Ali nešto
što su uspele arapske zemlje da dokažu jeste da su dostojni protivnici njihovim
političkim neprijateljima poput SAD koje su izvršile mnoge ilegalne
intervencije.
Autor: Vladimir Radlovački, IV1, Gimnazija “Borislav Petrov Braca”, Vršac
