Rod i okruženje

Uredio/la Zorana Tomić,

May 15, 2020

Uvod

Proučavanje okruženja je poprilično važno, kako za samu prirodu, tako I za čoveka, koji stvara posledice, a u njima i gubi mogućnost za što kvalitetniji život. Dugo je smatrano da okruženjem treba da se bave prirodne nauke, te sociologiji, koja se bavi društvom, tu nije bilo mesta. Međutim, bilo je nemoguće izbeći socijalni aspekat cele te priče, te je i sociologija okruženja dobila na značaju. Razni teoretičari, različitih uverenja, uviđali su važnost tog predmeta, koji se bavi uslovima u kojima društvo živi i stvara posledice, koje mu se potom vraćaju, a među njima je bilo i žena. Neke od njih su primetile određene rodne neravnopravnosti kada je u pitanju stav o prirodi ljudskih odnosa sa okruženjem. Naime, rodna dimenzija problematike okruženja ima dve osnovne tvrdnje:

  1. Odnos prema okruženju je stvar roda.
  2. Žene i muškarci različito reaguju na stvari iz domena okruženja, a na pitanja o okruženju snažnije reaguju žene ( Pušić, 2014: 365-377)

 Otuda se u predmetu sociologije okruženja javlja EKOFEMINIZAM, pod kojim se smatra da su potčinjavanje žena i potčinjavanje prirode, zbog patrijarhalnog obrasca u kom ljudi dominiraju nad prirodom, temeljno povezani. Bilo je žena, koje su povezanost žene i prirode smatrale pozitivnom, dok su druge u tome pronalazile nametanje patrijarhata . S obzirom na temu “ Rod i okruženje” u radu ćemo se baviti time koliko su ,zapravo, žene bile od važnosti u ovom predmetu i koliko su doprinele širenju ekološke svesti. Dok ćemo se s druge strane pozabaviti time kolika je ta rodna određenost u dobroj vezi s okruženjem, s obzirom na to da se društva razlikuju i da smo za rizike, koji postoje u društvu, krivi svi, pa i žene. A, na kraju i uvideti da li bi rodna dimenzija okruženja, pored svih drugih problema, koje je društvo samo stvorilo, trebalo da bude primarna.

Ideološko-kulturni i socio-ekonomski nivo

Pre svega treba napomenuti da postoje dva nivoa, koja govore o povezanosti žena s prirodom:

  1.  Ideološko-kulturni nivo
  2. Socio-ekonomski nivo

Kad god je u pitanju bilo kakva tema, koja se tiče neravnopravnosti, kultura i ekonomski aspekt se moraju uzeti u obzir, jer nam oni pružaju uverenja i moć, koje nakon usvajanju posedujemo tokom života, zato je i očekivano da će nivoi biti ideološko-kulturni i socio-ekonomski. Prvi nivo tvrdi da su žene „bliže prirodi“ jer su češće u dodiru s telom, osećajima i životinjskim svetom, o kome govore i dualizmi, koji postoje u određenim kulturama, o kojima ćemo kasnije govoriti ( Pušić 2014: 367-377). Na socio-ekonomskom nivou, žene su smeštene u prostor reprodukcije, odgoja dece, pripreme hrane, tkanja i predenja, čišćenja odeće i kuće, koji je podcenjen u odnosu na javni prostor muške moći i kulture, što bi mogao biti dobar uvid u razlike odnosa muškarca i žene s okruženjem ( Buzov, 2007: 1-16). Dakle, zbog društva i mogućnosti posedovanja, ženina uloga u prirodi postala je drugačija od uloge jednog muškarca. Ta podela bi ,svakako, mogla da se poveže sa teoretičarkama, koje u toj povezanosti nisu videle problem, s obzirom na to je primarna ženska uloga, uloga majke, koja bi trebalo da vodi računa o negovanju svojih bližnjih, te će pre uvideti probleme zaštite okruženja od muškarca, koji je predodređen za druge poslove i od kog društvo ima drugačija očekivanja. A, i sa drugom grupom teoretičarki, koje bi tim odvojenostima stale na put, jer je pravljenje razlika dovelo do toda da žena bude predmet eksploatacije, koji drugima obezbeđuje život. Dakle, tema nije jednostavna, jer ne postoji konsezus stavova o njoj.

Važnost obrazovanja

Ekofeministkinje su ,naime, primetile određenu vezu dominacije nad prirodom i dominacije nad ženama. Što i njihov naziv govori, jer upućuje na vezu prirode i žena, koje se bore za ravnopravnost. Do tih neravnopravnosti, često dolazi zbog dualnosti, kojima nas uče ( B. Galić, 2006: 339-355). Upravo zbog toga je jedna od naših ideja u ovom radu da ukažemo da iza veze poređenosti žene i prirode muškarcima, stoje kultura, socijalizacija, s čime su se, takođe, složile i važne ekofeministkinje, tako da rešenje problema možemo naći u onome što može uticati na društvo, koje stvara svoje konstrukcije. Mi bismo, zbog toga, važnost pridali obrazovanju.

Socijalizaciom stičemo znanja, navike, običaje, vrednosti, a po dualističkim vrednostima su posebno istaknute Zapadne vrednosti, koje propagiraju i antropocentizam. Dakle, čim se pojam povezuje sa rodnom određenošću, možemo pomisliti da postoji povezanost okruženja s društvenim očekivanjima, predrasudama, stereotipima, tradiciom, jer se pod rodom smatra ono što je društveno konstruisano, a ne trajno i univerzalno, kao kod muškog i ženskog pola. Međutim, pol i rod se često smatraju sinonimima, pa se može naići na stav da je žena brižnija od muškarca prema prirodi, jer je tako rođena, samo zato što nije napravljena razlika između onoga što nam je dato i onoga što je društveno konstruisano. Simon de Bovoar navela je da žene u većoj meri postaju žrtve svoje biološke sudbine nego muškarci, tako što  postaju zarobljenice svoje  prirode, te mogu postati slobodne samo ako odbace i prevaziđu svoju ženskost (Puši, 2014: 365-377). Upravo zbog toga, povezivanje muškog i ženskog pola, zbog stava o njihovim predodređenostima mora biti dobro argumentovano ako želimo da povežemo žene sa prirodom, jer to može ostaviti loše posledice po žene, koje su po Simon, u većoj meri žrtve biološke sudbine. Pored te biološke sudbine, važno je pomenuti i dualnosti. Dualnosti ,kao društvene konstrukcije, koje je zapad stvorio, predstavljaju suprotstavljanja poput suprotstavljanja kulture prirodi, muškarca ženi, um telu, razum emocijama. U tom slučaju, žene su povezane sa prirodom, emocijama i telom, a muškarci sa kulturom, umom i razumom ( B.Galić, 2006: 339-355). Sama ta podela biva opravdanje za pridavanje moći muškom rodu, u čijim rukama je, zbog moći, kontrola. Ekofeministkinje su želele da to promene, jer nisu podržavale ekspolataciju. Smatrale su da moć treba dekonstruisati i da treba propagirati odnose saradnje. Što ne bi trebalo da začudi, jer su u proučavanju prirode i okruženja bile pokretači raznih tema. Te teme bile su od velike važnosti, kako zbog rešavanja problema, koji su u vezi s  zagađenjem okruženja, tako i zbog ravnopravnosti muških i ženskih teoretičara ovog predmeta, jer oba polja njihovih interesovanja utiču na kvalitet života društva (Metz, 2008).

 Kada je u pitanju okruženje, bile su pokretači pitanja o zagađenju vode, nestanku šuma, razvoju poljoprivrede, održivosti, prava životinja. One su postale jedan globalni pokret, u kom je rastao broj aktivistkinja, koje su se zalagale da sve te loše uslove promene. I sama kuma ekofeminizma, Rachel Carson, bavila se temom sintetičkih pesticida, koji su ostavljali negativne posledice po okolinu. Napisala je jednu od najvažnijih knjiga u predmetu sociologije okruženja, knjigu “Tiho proleće”. Te zabrinute žene nisu samo govorile o problemima i idejama, već su i preuzimale taj teret na svoja leđa, te su 1974.godine žene sa Himalaja, osnovale Chipko pokret, iza kog je stajala briga o seči himalajskih šuma, koja je stvorila klizište, poplave, erozije, te je bilo neophodno aktivirati se. Protestvovale su grljenjem drveća, kom je sudbina bila, sudeći po oznaci, da ih saseku, što su one želele da zaustave. Upravo zbog toga i postoji praksa širom sveta o “grljenju drveća”, što i dalje biva način protesta, ali i način da grljenjem ljudi dobiju od prirode malo energije, s željom da budu u skladu sa prirodom, dakle, dalje od antropocentrizma, zbog čijih su posledica osnovani ne samo ženski pokreti, već pokreti svih onih, koji su uvideli da je važno brinuti o okruženju.

Pored važnosti tema, kojem su se bavile, želele su da se suprotstave i neravnopravnosti, koja nastaje pri davanju važnosti samo muškim teoretičarima, jer je uredu napomenuti da je jedna od važnih ličnosti ekologije upravo žena. I ako se smatra da je osnivač nauke o ekologiji, Ernst Haeckel, postoje i ljudi koji tvrde da je to Ellen Swallow, žena koja je bila prva primljena studentkinja na Massaschusetts Institute of Technology, gde je kasnije postala i instruktorka, a potom i edukator žena o okolini. Dakle, žene su, zaista, imale velikog udela u formiranju svesti o problemima, s kojima se sve češće suočavamo, što su ekofeministkinje želele da pokažu, pitanjem koja je uloga žena u rešavanju ekoloških problema (Metz, 2008).

Međutim, u radu bismo želeli da ukažemo na to da ekofeminizam ne bi u svakom društvu imao podjednako težak zadatak kada je u pitanju povezanost nadmoći nad ženama i prirodom, jer kako smo gore naveli, rod je povezan s društvenom konstrukciom. Tu hipotezu bi mogla potvrditi Agarwal, koja je smatrala da je važno obratiti pažnju na razlike među ženama na temelju klase, etniciteta, rase, nacionalnog identiteta. S time bi se složila i Shiva, koja kaže da nisu sve žene ekološki ukorenjene, niti da je samo njihov zadatak da štite društvo od industrije ( Žuržulović, 2000: 71-85). Kako u različitim kulturuma, religijiama, imaju drugačije poglede na odnos čoveka i prirode, pa i na odnos žene i muškarca, tako mogu postojati i različita stanovišta o odnosu roda i okruženja. Takođe, pored tradicionalnih uloga, koje stičemo socijalizaciom, treba obratiti pažnju I na orodnjeni rad, koji, svakako može biti povezan sa različitim očekivanjima povezanosti prirode I pripadnike dva roda. Orodnjeni rad predstavlja podelu rada na tradicionalnoj osnovi, zbog kog ćemo od žene pre očekivati da bude negovateljica, higijeničarka, učiteljica, domaćica, što je zbližava s poslovima koji se odnose na zaštitu okoline i  propagiranja te ideje kod ćerki i ostalih žena. Međutim, i u tom orodnjenom radu, vidi se neravnopravnost pri cenjenju poslova kojima se bave i znanja, koje poseduju. Poslovi muškaraca su, uglavnom, bolje plaćani i cenjeniji, te su i njihova znanja favorizovana, dok su znanja žena o poslovima, koje im je patrijarhat nametnuo, potcenjena. To, opet, nije tako u svim krajevima sveta. Tamo gde je položaj žena bolji i gde je njena mogućnost napretka od tradicionalnog obrasca ka emancipaciji moguća, i tržište rada i njihovi odnosi sa okolinom su drugačiji. Carol Ireson je govorila o važnosti ekonomske aktivnosti za dobijanje socijalne moći, zbog čega je orodnjeni rad i pomenut. To je zaključila prilikom rađenja studije o ženama u šumama Laos. Po njenom mišljenu postoje četiri važna faktora ekonomskog i političkog uticaja u društvu:

  1. Kontrola nad alokaciom dobara
  2. Potražnja za dobrima, koje proizvode žene
  3. Ženska politička participacija
  4. Ekonomska orijentacija

Naveli bismo kao kritiku ovih faktora, da iako je moć povezana sa gorenavedenim, ipak u praksi to nije uvek šansa za ravnopravnost, jer iza svega toga stoje tradicija, religija, stereotipi, prethodna rodna podela rada, koja je dovela do formirana rodnog znanja. Te je, prema Shivi, konstatovano muško i žensko agrikulturno znanje. Žensko znanje bi, na primer, bilo znanje o semenu, zbog čega bi njen zadatak bio taj da doprinese zemljoradnji brigom o njemu. Pored podele znanja, društvene promene igraju važnu ulogu u odnosima moći na svakom polju. Naime, promene koje se dešavaju, mogu uticati i na promene rodnih uloga, te odlaskom muškaraca u gradove, zbog poslova, dolazi do veće neravnopravnosti na polju rada. Njihov rad u preduzeću biva poštovaniji od rada žena kod kuće, u prirodi, zbog čega se ženi dodeljuje karakteristika pasivnosti, a muškarcu uloga hranioca porodice, što ostavlja posledice po njihov odnos, položaj žene i odnos žena i okruženja. Odlaskom u gradove, širenjem industrije i rodne neravnopravnosti, dolazi do devalvacije i žena i prirode, koje zajedno postaju sirovine ( Pušić, 2006: 365-377). S obziom na to da gorenavedeno govori o tome da je društvo to, koje je stvorilo nejednakosti, želeli bismo da napomenemo da bi umesto razmatranja o podređenosti i nadređenosti u odnosima između okruženja i roda, od većeg značaja bilo propagirati ideju o jednakosti i važnosti odnosa svih ljudi prema okruženju u školama, radionicama, jer kao što su i vrednosti, društvena očekivanja, usvojena socijalizaciom, tako bi na buduće generacije, ovakva ideja mogla pozitivno uticati. Uloga profesora nije samo uloga predavača, već i nekoga ko nas motiviše, utiče na kognitivne procese, te bismo u obrazovanju možda mogli pronaći rešenje i problema rodne neravnopravnosti i okruženja. Naime, obrazovanje je bilo jedno od puteva ka emancipaciji žena, što je dovelo do odlaganja njihove reprodukcije, a time i pomoglo da populacioni pritisak ne poraste. Dakle, treba više obratiti pažnju na sadržaj obrazovanja društva, koji mogu pomoći da se napravi korak dalje od tradicionalnih uloga, stereotipa, predrasuda i svega onoga što nam je dato kao istina, koju treba, bez pogovara da usvojimo. U obrazovanju je često ključ, pa i kada je u pitanju odnos prema pripadniku roda i okruženju!

Uticaj religije

U obrazovanju je nekada ključ i vrata onog okvira, u kom smo zarobljeni, zbog istine, koja nam se nudi kao data. Kada bi ideja o jednakosti i brige o okruženju bila propagirana kod dece još u osnovnoj školi, religijske priče, koje predstavljaju datu istinu, možda i ne bi imale tolikog uticaja na dečje stavove o hijerarhiji čoveka nad okruženjem i muškarcima nad ženama. Postmoderna bavila se, između ustalog i time, jer je uvidela određenu hijerarhiju. To joj se nije dopalo, jer je želela da ukaže na čari raznolikosti, pluralizma, heterogenosti. Na taj način pomogla bi da harmonični odnosi budu zastupljeniji, jer postmoderni subjekti treba da prihvate raznolikosti. Zbog toga je imala stav da ne bi trebalo da postoje privilegovane grupe, već treba propagirati jednakost i diviti se posebnosti. U moderni žene su bile na marginama društva, dok postmoderna to kritikuje. U postmoderni javlja se čak i kritika teologije, religije, u kojima su žene, uglavom bile marginalizovane. Ta teologija, koja dobija feministički oblik, kao kritika, želi da pobedi androcentizam i patrijarhalnu strukturu, što opet ukazuje na to da iza nervnopravnosti stoji i religila. Ta pobeda, koju su želele, ne bi promenila odnose samo u crkvi, već i u životu. Kada bi se promenile neravnopravnosti u teologiji, tradicionalna društva, kojima religija predstavlja bitnu društvenu povezanost, uticala bi i na odnos muškaraca sa ženom i prirodom. Naime, u religiji postoji hijerarhija roda, koje je povezana i sa odnosom prema Zemlji. Ekofeministkinje želele su da uklone tu hijerarhiju i zadrže raznolikosti, s čime se složila i Karen J. Warren, koja smatra da se ekofeministička kritika patrijarhata temelji na ekološkim principima:

„Sve je međusobno povezano sa svim drugim; svi delovi ekosastava imaju jednaku vrednost; nema besplatnog ručka; priroda zna najbolje; zdravi, uravnoteženi ekosastavi moraju zadržati raznolikost; postoji jedinstvo u raznolikosti” (Geiger, 2012: 15-27).

S toga, treba promovisati globalni pokret koji se temelji na zajedničkim interesima i poštovanju raznolikosti, suprotno svim oblicima dominacije i nasilja. Nastavak života bi onda trebalo da stvori novo razumevanje našeg odnosa s prirodom, drugim ljudskim bićima i spopstvenim telima, što ukazaje i na nepravednost hijerarhija u religiji. S obzirom na to da i religija može stajati iza problema, kojima se bave ekofeministkinje, važno je bilo pomenuti koncept Boga. Bog je muškog roda, pa se može postaviti pitanje:

 Da li je pominjanje Boga u muškom rodu, a ne Boginje dovelo do nepravedne nejednakosti?

Pominjemo to, jer ta neravnipravnost, nije vezana samo s rodom, već i s okruženjem, s obzirom na to da je u hijerarhiji nad prirodom I kosmosom. O čemu govori i priča o nastanku sveta. Naime,  muški Bog je pre svega stvorio muškarca, koji je izvor žene, koja je u priči o Adamu I Evi zgrešila, te na taj način pokazala nesavršenosti žena. Čak se I ženska seksualnost u hrišćanstvu smatra esenciom grešnosti I smrtnosti, dok je večni život predstavljen kao nematerijalna muška duša. Zbog toga teološka koncepcija ženstvenosti dodeljuje ženama materijalne, grešne atribute, što je stavlja u hijerarhiji, zajedno s prirodom, ispod muškarca ( Geiger, 2002: 15-27). I ovaj problem bi obrazovanje moglo rešiti. Ono bi u čoveku probudilo pitanje da li hijerarhije I pridavanje vrednosti okruženju treba tek tako usvojiti? Da li baš uvek treba prihvatiti njenu datu istinu? Ili treba razmisliti o tome koliko bi, zapravo, bilo važnije brinuti o svom okruženju I poštovati druge? Kada bismo izašli iz okvira, u kom su nas zarobili, možda bismo uvideli da u svakoj od tih raznolikosti postoji ono po čemu je svaka od njih posebna I korisna. I da ako bismo ih uvažavali, okruženje ne bi imalo mnogo toga lošeg da nam vrati. A, u tom slučaju bili bismo na dobitku.

Mediji I potrošnja

Briga o okruženju se često manifestuje kroz pokrete I ideje o veganstvu, zaštiti prava životinja, peticija za zabranu ubijanja životinja zbog viših potreba. Dakle, postoji želja za tim da se I druga živa bića spasu od naših hedonističkih potreba, koje rastu. U takvom svetu, gde ljudska proizvodnja I potrošnja uporno uništavaju okruženje, potrebno je uraditi nešto što će smanjiti količinu toga. Ali, ono što je kod tih potreba zanimljivo, kada je u pitanju naša tema, jeste da se I na potrošnju može gledati iz rodne perspektive, što I ne čudi, jer je opšte poznata povezanost žena I ljubavi prema kupovini, šminkanju, odevanju, koja je poznata, upravo zbog medija.

Sudeći po sadržaju, koji nam mediji plasiraju, konzumerizam, u kom uglavnom štite potrošače, a koji može štetiti okruženju, u društvu se povezuje isključivo sa ženama. Smatra se da je ta potrošačka potreba isključivo ženska. Rodna analiza proizvodnje I potrošnje, muškarce i žene deli na “ racionalne proizvođače” i “ emocionalne, hedonističke potrošačice”, što opet navodi na dualizme, koje je društvo stvorilo. Na izgradnju tih stereotipa uticali su i mediji, koji često prikazuju određeni model žene- žene, koja je šopingholičarka, u skupoj bundi, sa sjajnom šminkom, koja je prethodno testirana na životinjama. Oni time utiču i na mlađe generacije, kao važan agens socijalizacije, što ne obećava okruženju spas, jer će i oni nastaviti s prekomernom potrošnjom, zbog čije posledice trpe i priroda i društvo. Bitno je baviti se time, jer možemo stvoriti negativne posledice po svet, ako ne kontrolišemo proizvodnju, potrošnju, konzumerizam. U poslednje vreme, ali nakog dugog niza godina zagađivanja, neki proizvođači žele da prikažu ekološku svest, te na određenim proizvodima piše da su neki proizvodi “ pogodni za vegane”, što ukazuje na svest o drugim živim bićima, u društvu koje je antropocentrično. Svakako da je porast potrošnje nad proizvodnjom problem, te mnogi Sociolozi okruženja, žele da utiču na to da se promeni način proizvodnje, da se smanji gomilanje, da se više reciklira, međutim, treba biti svestan da potrošači nisu samo žene, kako to prikazuju mediji i time formiraju sliku o ženama, koje ne vode računa o okruženju, već samo o svom izgledu.  O proizvodnji i potrošnji treba voditi računa, jer stalno konzumiranje novih proizvoda dovodi do gomilanje otpada. Baš zbog toga je Supek samtrao da treba povezati ekonomiju i ekologiju. Na taj način bismo više brinuli o izvorima, koji su ograničeni, međutim, šta je sa životinjama, koje bivaju ubijene radi bundi, cipela, modernih torbi, a često nam mediji prikazuju da je baš to ono što bi trebalo da imamo? Da li njih možemo izjednačiti sa neobnovljivim izvorom, od kog se može uzimati samo po malo ili bi tome skroz  trebalo stati na put? Bentam je bio prvi koji je ukazao na to da se treba pitati da li životinje osećaju bol, što ukazuje na to da povezanost između okruženja i brige o tome, ne možemo samo rodno odrediti, jer je Bentam pokazao brigu o životinjama, iako je muško. A, i Džozef de Žarden, bavio se temom odgovornosti prema svetu prirode. U njegovom delu navode se ideje Aristotelea, Akvinskog, Kanta, koji su imali isključivo antropocentičan pogled i nisu brinuli o pravima životinja. Singerovo stanovište bilo je da svako živo biće ima interes, koji treba uvažavati, a taj interes, jeste odsustvo patnje, te je u svom delu “ Oslobođenje životinja” uveo pojam specizma, koji predstavlja diskriminaciju na osnovu vrste. On i Regal smatrali su da treba prestati s komercijalnim uzgojem životinja radi zabave, međutim, da li će se još neko složiti s time, svakako zavisi od toga kakav je naš pogled na svet- antropocentričan ili neatropocentičan ( Pušić, 2014).

Međutim, postavlja se pitanje zašto mediji prikazuju žene kao subjekte kojima simbolička, estetska i hedonistička potrošnja u postmodernom društvu postaju prioritet? Ako već postoji tvdrnja du su žene povezane s prirodom, a muškarci s kulturom, kako su onda sklonije hedonističkoj potrošnji? Objašnjeje za to bi mogla dati, Ellen Willis, koja je u svojoj knjizi “ Women and the Myth od the Cosumerism” želela da ukaže da razni proizvođači, koji nude svoje proizvode I reklamiraju ih, predstavljajući žene na način, koji smo gore navele, održavaju status quo, time što već eksploatisanim ženama indirektno govore “ kupi ovo I on će te želeti.” ( Geiger, Zeman, 2015: 105-137). Čak i ta rasprava u vezi sa konzumerizmom ima veze sa dualizmom, kog su ekofeministkinje bile svesne, a neke od njih su ta podele na racionalne muškarce, emotivne žene i podele na muškarca, koji misle i žene koja ima instinkt za lepotu. Zbog toga treba obratiti pažnju i na sadržaj onoga što nam plasiraju mediji, jer, ako je tako kako je Ellen Willis rekla, okruženje će postajati sve oskudnije, potrošnja, konzumerizam sve veći, jer mediji često oblikuju naše stavove. Baš zbog toga, pripadnik bilo koje rase, nacije, roda, treba da bude prikazan kao neko ko brine o okruženju, jer formiranje slike samo o ženi, kao o potrošaču u bundi, stvara sliku manje realnog društva, u kom smo nekada baš svi sebični.

Kritika redukcionizma

Redukcionistička paradigma zapadni model prikazuje kao jedini pravi model razvoja. Ekofeminizam, kao deo radikalne ekologije, želi to da promeni, jer je upoznat sa zapadnim vrednostima. Među ekofeministkinjama, koje su se time posebno bavile bila je Vandana Shiva, jer je želela da se suprotstavi težnji da zapadni model bude univerzalni, kulturni, ekonomski, obrazovni obrazac. Shiva je primetila da priroda postaje izvor sirovog materijala, da industrijska revolucija menja ekonomiju, time što nam resursi više ne služe samo za osnovne potrebe, te dolazi do eksploatacije resursa, dok je moderna nauka to podržala, formiranjem etičkih i kognitivnih dozvola. Na taj način sva ostala znanja, koja nisu imala veze sa etičkim i kognitivnim dozvolama bila su manje vredna, što je podržalo patrijarhalnu moć nad ženama i prirodom. Novac je, uz to, postao merilo uspeha i bogatsva. Primer, koji najbolje oslikava potrebu za profitom, jeste redukcionistički pogled na šumu, koja u tom slučaju sadrži komercijalno drvo, koje ima celuluzu i savršeno je za industriju papira. Ona smatra da zbog toga toga što znanje žena koja se bave zemljoradnjom više nije uvažavano i zbog novca, koje postaje merilo svega, dolazak do jednakosti postaje mit. Žene zbog toga pokušavaju da dostignu muškarce na svim poljima, što Shiva, takođe, smatra iluziom, a kao argumente za svoju kritiku redukcionizma navodi:

  1. Sloboda i jednakost postaju mit jer je novac merilo.
  2. To nije moguće primeniti na sve žene sveta, jer u konomski manje razvijenim delovima sveta, radnice se eskploatišu, tako što im se pruža manja nadnica,na koju su zbog svojih uslova primorane.
  3. To čini da se dovede u pitanje i solidarnost žena, gde je individualni interes pojedinca najvažniji.
  4. Liberalizacija trgovine potkopava pravo na zadovoljenje osnovnih potreba
  5. Sve to zajedno dovodi do ekološke degradacije I destrukcije u drugim krajevima sveta, kao i do “feminizacije siromaštva” o kojoj govore podaci po kojima su veći deo siromašnih u društvu, upravo, žene

Po Shivinom mišljenju, takav “razvoj” ugrožava environmentalna i ljudska prava. Ona želi očuvanje raznovrsnosti, harmoničnosti, pridavanje jednakih vrednosti ženskog principa i vrednosti znanja lokalnih zajednica. Za Šivu, destrukcija kojom dominiraju muškarci manifestuje se na sledeće načine: globalni kapitalistički tržišni sistem sistematski uništava kvalitetnije načine života, a zapadna nauka i tehnologija uništavaju biološki diverzitet i bivaju uzrok katastrofalnih ekoloških posledica. Potom, agencija za razvoj i njihovih članova, koji podržavaju rodnu podelu rada u industrijskim sistemima, nikako ne uspevaju da shvate suštinsku ulogu žena u ekstenzivnoj zemljoradnji. Naime, problem nastaje kada se zemlja u vlasništvu zajednice ili porodice privatizuje. Ona onda postaje predme korišćenja za proizvodnju industrijskih biljaka, a  žene prethodno gube pravo na korišćenje zemljišta. Pri tome, time ne škode samo prirodi, već i ženama, koje moraju odlaziti dalje da bi zadovoljile osnovne potrebe. Polako ponestaje pristupačnog i plodnog zemljišta, kog nema dovoljno čak ni za ekstenzivnu zemljoradnju, niti za skupljanje ogreva, žene potom odlaze na ekološki osetljive terene, kako bi zbrinule svoju porodicu. Time već osetljive terene dovode u još veću opasnost ( Žuržulović, 2000: 71-85). Kao posledica svega toga, stvara se slika da su i žene ponekad odgovorne za oštećenje okruženja, međutim, treba postaviti pitanje, da li pre osude, možemo uraditi nešto kako se više nikada takav problem, s kojim su se suočile žene, ne bi ponovio? Problem je to što čekamo da rizici prvo izbiju, pa ih tek onda prihvatamo i zahtevamo politička rešenja. Međutim, tada je već kasno. Zato, umesto vođenja polemike oko toga ko je kriv, treba tražiti uzrok u ekonomskim promenama koje su ih dovele u takav položaj, jer profit je nešto što ćemo u jednom momentu imati, u drugom ne, a Zemjla je, kako biti to Supek rekao:

“ Ovo je jedina Zemlja!”

Zato bismo se složili s kritikom redukcionizma, jer kao što smo već i navodili, postoje izvesne razlike u društvima, njihovim razvijenostima, mogućnostima, te ne treba za cilj imati jedan model, koji je nužan za sve, već na sistematski način treba rešavati probleme, korak, po korak.

Zaključak

Pri prvom susretu s temom ekofeminizma, moglo bi se pomisliti da na odnos žena i okruženja, sve teoretičarke gledaju isto. Međutim, to nije tako. Iako postoji zajednička potreba za harmoničnim odnosom, u kom žene neće biti podređene, niti smatrane manje savršenim bićima, koje zbog patrijarhalnog obrasca treba da se pomire sa sudbinom, koja joj je dodeljena, pojedine ekofeministkinje smatraju da tolika potreba za dostizanjem muškaraca, koja pruža šansu za ravnopravnošću, može da dovede do ekoloških problema. Ekofeministkinje ne smatraju jednakost, ili “jednake šanse” pristupom koji će najuspešnije voditi napred. Kao što Inestra King, jedna od osnivačica ekofeminističkog pokreta u SAD, tvrdi:

“Šta vredi učestvovati u sistemu koji nas sve uništava?” (Žuržulović, 2000:71-85).

Ako је već evidentno da treba regulisati društvo, možda će biti neophodno da se feministkinje vrate nekoliko koraka unazad, s čime bi se i Shiva složila, i da iz drugačijeg ugla razmisle o odnosu između žena, njihovog okruženja i prirode. To bi onda, verovatno, izazvalo polemiku oko toga da li bi bilo važnije sačuvati okruženje, prihvatanjem veće povezanosti žena i prirode, ili biti ravnopravan na svakom polju sa muškarcima? Svakako da je i jedno i drugo važno. Rodna ravnopravnost važna je ne samo zbog ženske slike o sebi, vež zbog kvaliteta života, za koje postoje dobri argumenti. Argumenti su sledeći:

1. Pravednost I jednakost

2.Odgovorna vlast

3. Efikasnost

4. Kvalitet života

5. Savezi

6. Lančana reakcija

Prvi argument brani osnovna ljudska prava; Drugi je zasnovan na informaciji da polovinu stanovništva čine žene i da, ako država želi da ima kredibilitet, treba da brine o pipadnicima oba pola. Ako država brine o efikasnosti i kvalitetu života i žena, imaće srećnije stanovništvo, dakle na dobiti je. Što se tiče saveza, rodna ravnopravnost predstavlja mogućnost za otvaranje novih vrata ( kao što je ulazak u Evropsku Uniju). Poslednji argument je dat s ciljem da se ukaže da svi ti argumenti zajedno stvaraju jedan lanac, u kom su međusobno zavisni i utiču jedni na druge (Petrušić, 2007: 20-24). O tome koliko se retko poštuju gorenavedeni argumenti u našoj Zemlji, govore podaci o položaju žena na tržištu rada, njihova opterećenost kod kuće i nemogućnost napredovanja. Zbog budućih generacija je važno pozabaviti se tom temom i uvideti šta je to što možemo promeniti. Prve žene koje su u tome videle problema bile su, upravo, začetnice feminističkih teorija, koje su svojim idejama doprinele raznolikošću istraživanja, tako da ne možemo poreći da je važno da se obezbedi rodna ravnopravnost na svakom polju.

Međutim, gde bismo se borili za rodnu ravnopravnost kada bismo uništili svaki delić ove Zemlje? Odakle bismo imali snage za borbu kada bi nam vazduh vratio, jer smo ga zagadili? I ako bismo je dobili i takvo društvo prepustili budućim generacijama, kako bismo im obezbedili zdravu hranu, koja bi ih učinila još zadovoljnijima, jer smo zagadili i zemljište, koje je uticalo na hranu? Sve se to dešava, jer postoji povezanost između zagađenosti vode, vazduha i zemlje, a sve nam se to vraća kao bumerang. Možda bi u tom slučaju vraćanje na temu povezanosti žene i prirode, koja feministkinjama ne odgovara, bila važnija sada, kada nam priroda sve vraća, jer ako okruženje uvažavamo, trebalo bi da budemo svesni da istoj toj prirodi i mi sami pripadamo. Pa, da tek nakon toga što regulišemo problem, za koje su krivi i pripadnici muškog i ženskog roda, počnemo da se bavimo i drugom temom, temom rodne strutkure. Prvo je potrebno spasiti sve nas, da bismo se uopšte i mogli nazvati ravnopravnima. Mada, zasigurno da ekofeminizam bez feminizma ne može. Sam ekofeministički kurs na Ise-u započet je predstavljanjem feminističkog mišljenja i samog proučavanja dualizama ( Buzov 2007: 1-16), tako da jedno bez drugoga ne mogu, ali bismo se složili sa Shivinim mišljenje da feministkinje ipak treba da se vrate korak u nazad, kada je u pitanju liberalni feminizam, jer ako udaljimo čoveka od prirode, prestaćemo da se prilagođavamo prirodi i osetiti moć u odnosu na okruženje, te će okruženje postati isključivo objekat ( Buzov, 2007: 1-16). Većina ekofeministkinja ne misli da postoji nepremostiva razlika između muškaraca i žena, a ima i onih koji smatraju da su samo žene povezane s prirodom, pa se onda nailazi na nepravdu, kada se pripisuje sva odgovornost, prilikom problema u okruženju, ženama. Međutim, ako i žene odbace vezu s prirodom i time opravdaju svoje neodgovornosti, poput muškaraca, polako ćemo početi da nestajemo. Zato smatramo da svoju vezu s prirodom, žene treba da smatraju ohrabrujućom, a možda im i to pomogne u sticanju moći jednog dana, jer osobe, koje štite prirodu i šire svest o tome, na neki način jesu heroji. Zapravo, u ovom slučaju- heroine! Mada, to ne osporava činjenicu da na celo društvo treba uticati i menjati ga, a neki od načina, koje smo naveli, jesu obrazovanje i mediji, koji po našem mišljenju obećavaju neko bolje, kvalitetnije sutra, pa čak i kad je u pitanju odnos roda i okruženja.

Izvori:

Pušić,2014: “ Sociologija okruženja”

Winifred Fordham, Metz (2012): “ Kako ekofeminizam deluje?”

< https://aleksandrazikic.wordpress.com/2014/06/16/16-6-2014/>

Žuržulović, Marina (2000): “Ekološki feminizam Vandane Shive”

< file:///C:/Users/ASUS/Downloads/Zurzulovic_1_2_2000%20(1).pdf>

Geiger, Zeman (2015): “ Potrošački snovi chik djevojaka: rodno lice konzumerizma”

< file:///C:/Users/ASUS/Downloads/Zeman%20(1).pdf>

Geiger (2012): “ Spiritualni aspekti ekofeminizma”

< file:///C:/Users/ASUS/Downloads/Geiger_1_2_2002%20(2).pdf>

Galić, Branka; Geiger (2006): “ Valorizacija ženskog”

< https://hrcak.srce.hr/file/14000>

Petrušić (2007): “ Putevi ostvarivanja rodne ravnopravnosti i jednakih mogućnosti- od ideje do prakse-“

<http://www.skgo.org/storage/app/uploads/public/152/095/842/1520958426_Rodna_ravnopravnost_11_05.pdf>

Buzov (2007): “ Socijalna perspektiva ekofeminizma”

< https://hrcak.srce.hr/file/19198>

Fotografija preuzeta sa: http://www.ecofeminizam.com/2017/04/12/ekofeminzam-i-novi-mediji/?fbclid=IwAR0NWlD5lalNMAOA9bDH7udWjypvCyjy-ns4L9Mvfrrp4g2xbJi8yGRVxY4

Slični tekstovi!

 

Promene i razvoj društva

Promene i razvoj društva

Pojmovi ‘promena’ i ‘razvoj’ ne smeju se poistovećivati jer iako svaki razvoj podrazumeva neke promene, pod razvojem, odnosno progresom mislimo na promene koje sa sobom nose pozitivne efekte, dok svaka promena ne mora nužno da donese pozitivne efekte.

read more