Smrt boli druge

Uredio/la Rad ucenika

May 1, 2021

Autor: Nemanja M. Angelovski

Život predstavlja vremensko razdoblje od trenutka rođenja, do trenutka umiranja. Život je skalamerija povezanih ciklusa koji se uredno ponavljaju i stvaraju harmoničnu kompoziciju koja je posebna za svako živo biće. Život je skup događaja, doživljaja i ideja prenesenih u delo.

Kolektivno smo, kao vrsta, tokom vremena razvili emocije koje se znatno razlikuju od ostatka životinjskog carstva. Živimo bez primitivnih nagona, i tome učimo naše potomke. Prenosimo određena znanja sa kolena na koleno i trudimo se da ovom besmislenom životu damo smisao. Nadolazeći i odlazeći talasi emocija, ideja i radnji nas čine jedinstvenim. Svaka jedinka za sebe.

            Imajući u vidu da kao tvorevina prirode živimo u zatvorenom ciklusu koji nazivamo „život“, svesni smo da svaki događaj, svako razmišljanje i svaki osećaj vodi ka jednoj krajnjoj tački. Taj cilj, odnosno kraj staze života nazvali smo „smrt“.

            Da bismo mi bili rođeni, potrebna su dva roditelja, pa još po dva za njih. Poslednje rodbinske titule u srpskom jeziku idu čak 15 kolena unazad: beli orao i bela pčela. Kada se saberu sve ličnosti koje su bile potrebne za tih 15 kolena, dobija se broj 32,768. Skoro trideset tri hiljade ljudi potrebno da bismo se rodili mi jedni, baš u tom trenutku, toga dana, meseca i godine.

            Od svih tih ljudi, živi smo mi i otprilike deset predaka, što sa majčine, što sa očeve strane. Doživljavajući život, mi doživljavamo sve aspekte koje priroda i vasiona mogu da pruže. Pa isto tako i smrt. Ali, kada se malo zagrebe površina, mi ne doživljavamo svoju smrt. Mi doživljavamo smrt drugih, smrt onih oko nas. Naučno govoreći, nakon smrti nema ničega. Životna energija je iscrpljena i svest ne postoji. Našu smrt doživeće ljudi iz naše bliže okoline, ali ne i mi sami. Mi ćemo biti prisutni samo u prvom trenutku našeg nestanka. Nakon toga, u trenutku nastupanja smrti, mi nećemo biti ništa više no prazna ljuštura koja je nekada bila vesela osoba.

            Isto tako, možemo porediti i časno umiranje koje viđamo u filmovima, serijama i u pričama. „Ratnik mora umreti časno“ je verovatno citat sa kojim se najviše srećemo u bajkama i romanima koje govore o borbama i osvajanjima. Ko će doživeti čast umrlog vojnika? On ne, sigurno. Njegovu čast doživećemo mi, slušaoci koji slušamo o njegovom životu, podvizima i uticaju koji je imao na svet. On nije svestan svoje slave, poštovanja koje mu se pruža i tuge koju imaju njegovi bližnji.

            „Na grobljima moramo biti tihi, spomenicima se ne sme raditi ništa, mora se odati počast umrlim dušama.“ Za čiju to satisfakciju? Pa našu. Mi smo kao društvo stvorili norme, priče i uverenja kako bismo olakšali sopstveni bol i tugu koju osećamo kada izgubimo blisku, dragu i voljenu osobu.

            Sahrane su rituali poslednjeg pozdrava umrlog. Organizuje ih porodica i bliža okolina koja neopisivo tuguje i traga za poslednjim oproštajem i samo još jednim trenutkom provedenim sa umrlom osobom. Sahrane su događaji gde se sve laži i sve mržnje otklanjaju i odjednom svi imaju samo lepe stvari da misle o umrlom. Čist primer griže savesti.

            Tugovanje i vapaj posle smrti, kao i neograničeno poštovanje prema umrlom je ljudska tvorevina za uklanjanje tuge i osećaja griže savesti koju imamo. Grižu savest za nečiju smrt često imaju oni za koje se pao junak žrtvovao, ili članovi porodice kada osoba umre sama, a koja je u tom trenutku trebala biti okružena prijateljima i porodicom.

            Ljudi su kao vrsta stvorili mehanizme otklanjanja tuge i savesti, otklanjanja tereta sa pleća i uma. Jedan od tih mehanizama jeste upravo i umiranje. Mi kada umremo, nećemo imati neko mišljenje o tome. Nećemo znati ko nas u tom trenutku voli a ko ne. Možemo samo da slepo verujemo tuđim rečima „volim te“ do poslednje sekunde našeg života. Nakon toga, budućnost našeg beživotnog tela prepuštamo ljudima u koje smo imali poverenja.

            Nadamo se da će nam nakon smrti naši prijatelji i porodica ispuniti poslednje želje. Ali, šta ako to ne učine? Pa ništa. Mi to nećemo znati. Verovaćemo im na reč, sve dok se ne izdahne i poslednji komad snage života. Nakon toga, sve je na njima. Oni će to uraditi kako bi sebi olakšali naredni period i kako bismo im ostali u lepom sećanju, i da ih po poslednji put ostavimo zatečene lepim osećajem zahvalnosti.

            Sve u svemu, ovo je kompleksna tema. Poenta svake priče je ista: Našu smrt ne doživljavamo mi, nego svi osim nas.

Slični tekstovi!

 

Globalizacija

Globalizacija

Globalizacija predstavlja proces koji je vezan za 20. vek, učinio je da se kapitalizam proširi na čitav svet. Najjednostavnije rečeno, dolazi do širenja kapitalističke ekonomije u globalnim razmerama i svet postaje jedna celina sa jedinstvenom podelom rada....

read more
Sociologija politike

Sociologija politike

Reč “politika” potiče od reči polis ( grad, država), središte polisa bila je agora ( trg), gde su građani debatovati i donosili odluke javnim glasanjem. Ljudi koji nisu učestvovali u debatama, nazivani su idiotima. Politika predstavlja veštinu upravljanja društvom,...

read more
Islam

Islam

Reč religija potiče od latinske reči religio. Ona nam pomaže da razumemo poreklo sveta, uzrok nekih dešavanja (pr.poplava) i sebe. Postoje različite definicije religije, međutim, postoji konsenzus oko toga koliko vrsta religija postoji. U pitanju su dve vrste:...

read more
Religijske zajednice i sekte

Religijske zajednice i sekte

Kada se govori o religijskim zajednicama, neophodno je pomenuti podelu na: crkvu;denominaciju;sektu ikult.Crkva potiče od reči „eclesia“-zajednica. Odnosno, crkva predstavlja zajednicu vernika kao sveto mesto na kome se sastaju vernici. Crkva je organizovana i...

read more
Promene i razvoj društva

Promene i razvoj društva

Pojmovi ‘promena’ i ‘razvoj’ ne smeju se poistovećivati jer iako svaki razvoj podrazumeva neke promene, pod razvojem, odnosno progresom mislimo na promene koje sa sobom nose pozitivne efekte, dok svaka promena ne mora nužno da donese pozitivne efekte.

read more