Sociološki osvrt na rok (pot)kulturu

Uredio/la Miljana Živić

April 13, 2020

Uvod

Na samom početku, bilo bi dobro osvrnuti se na današnju kulturu u Srbiji. Ako je sudeći po kulturnim vrednostima i aktivnostima, navikama, potrebama i interesovanjima, kao i po trenutnom stanju i radu mnogih institucija kulture, čini se da se kultura srpskog društva nalazi na njenim marginama. Nedovoljna je zastupljenost kvalitetnih i raznovrsnih kulturnih sadržaja, pre svega u medijima. Status umetnosti u današnjoj kulturi srpskog društva takođe je marginalizovan, što je jedna od dominantnih karakteristika kulturne politike zemalja u tranziciji. Iako je umetnost u postmodernizmu doživela svoju relativizaciju (u smislu nekada strogo nametnutih kanona stvaranja i procenjivanja vrednosti), ona je i dalje ostala sfera kreativnosti i stvaralaštva u kojoj se može dekonstruisati stvarnost i demonstrirati sloboda, pružanjem otpora konformizmu, standardizaciji, razvojem ličnosti pojedinca, time i društva u celini. Estetske vrednosti su podložne promeni. Individua bira da li će usvajati vrednosti određene kulture ili pak to neće učiniti. To je ono što individua poseduje i nadgrađuje. Kulturne potrebe ljudi u današnjem (post)modernom i potrošačkom društvu veoma su raznovrsne. Formiraju se prema interesovanjima, prema ponudi tržišta, ali i prema potražnji na tržištu.

U traganju za što verodostojnijim činjenicama i podacima koji bi omogućili sociološki osvrt na rok kulturu, zasnovan na analitičkom promišljanju njegove veze sa dokolicom, naišli smo na izvesne poteškoće. Pre svega zbog toga što je samu kulturu teško odrediti i dati jednu univerzalnu, sveobuhvatnu definiciju. Imajući u vidu da je sama rok kultura bila i danas jeste podložna brojnim promenama i tranformacijama, u skladu sa opštim društvenim tendencijama, jasno je zbog čega je otežano njeno definisanje i teorijsko uopštavanje. Takođe, izučavanje dokolice navodi nas na različito poimanje ovog fenomena kod pojedinih autora, koje se može pronaći u stručnoj literaturi, što zahteva da se jasno odredimo i kritički prihvatimo neke od njih.U ovom slučaju rok kulturu posmatramo kao kulturu novog doba, te ćemo je istraživati u radu kao produkt društva u kome nastaje i razvija se, ali i kao značajan fenomen koji doprinosi novim društvenim promenama. Istraživanje rok kulture i njene povezanosti sa fenomenom dokolice trebalo bi da pruži odgovor na pitanja kao što su: koje su osnovne socijalne karakteristike, kao i poreklo i izvori rok kulture; na koji način rok utiče na individualni i društveni identitet u vremenu svog nastanka i razvoja; kakva je veza između rok kulture i dokolice; da li je rok kultura više od muzike, od spektakla i na koji način ona oslikava određeni stil života, duhovni odnos – odnos iskustva i svesti čoveka prema sebi samom, drugim ljudima i aktuelnim problemima svakidašnjice.  

Sociološki osvrt na fenomen roka

Suočavamo se, na početku, sa poteškoćama u definisanju kulture. Prema nekim autorima kulturu je veoma teško definisati, no ipak neki od njih kao što je Herder na primer u svom predgovoru za „Misli o filosofiji istorije“ izneo tačno zapažćanje napisavši tom prilikom: „Ne postoji nešto što je više neodređeno od reči kultura“ (Božilović, 2004:13). Herder je još u HVIII veku izneo svoje definisanje pojma kulture. Američki etnolozi ali i sociolozi naveli su oko 160 primera različitih definicija kulture. Smatra se da su Alfred Luj Kreber (Kroeber)i Klajd Klakhon (Kluckhohn) u svom delu Culture, acritical review of concept sanddefinitions(Kultura, kritički osvrt na koncept i definiciju) iz 1952. doprineli razvoju više različitih definicija odnosno više različitih određenja pojma kultura. Prema Božilovićevim navodima, zanimljivo je zapažanje Luja Doloa (Dollot) o kulturi kao „porodici posvađanih reči“ u kojoj je zapravo pomešano njeno ekonomsko značanje ili pak mikrobiotičko i njeno intelektualno značenje odnosno figurativno značenje.

Posmatrano iz perspektive današnjice, pogledi na kulturu se drastično menjaju, menjaju se i opažanja. Menja se i „osećaj“ za kulturu, koncepti kulture nadilaze u velikoj meri racionalna ali i intelektualna viđenja. Čini se da pojam kulture, kako navodi Božilović, dočekuje novonastale pojave poput fenomena roka, raširenih ruku. Ovaj fenomen može se shvatiti kao jedan otvoreni pristup, koji je spreman da upoznaje i da razaznaje nove vidike koje pruža kultura. Nakon kratkog pregleda kako se definiše kultura uopšte, nailazimo i definisanje roka kao kulture. Postavlja se pitanje: Šta je zapravo,  rok? Božilović daje jedno određenje roka, gde navodi da je rok odnos, komunikacija, stav otpor, nepristajanje, igra, izbor, alternativa. Rok je stil života, jedan od načina kako će pojedinac želeti da se predstavi svetu. Sve to možemo nazvasti:  Rok je kultura (Božilović, 2004:15).

Rok je u svoj biti i po svom smislu vrlo demokratičan, no ipak je potrebno napraviti određenu vrstu distinkcije. Karakteristike roka kao kulture, mogu se smestiti u neko područje čovekove intime i čovekove privatnosti. U roku nema niti naređivanja, niti neke strogoće, niti ima zakonskog regulisanja ponašanja u smislu sankcija zbog drugačijeg stava i ponašanja određenog sloja društva koji su pripadnici rok kulture. Rok je pre svega duhovni odnos (socijalnog subjekta prema stvarima, prema drugim ljudima i prema sebi samome – ovo poslednje najviše). Kao takav, on sadrži sve elemente jedne minimalne definicije kuture. (Božilović, 2004:16).U rok kulturi se razlikuju načini komuniciranja, postoji model komuniciranja, koji je veoma specifičan. Razlikuje se i način odevanja pripadnika rok kulture, zatim ponašanja, veoma je specifično i mišljenje koje se izražava ali i estetsko i versko izražavanje. Iz perspektive današnjice, u rok kulturi sve više do izražaja dolazi sloboda. Rok kultura, predstavlja,  dakle, kvalitativno novi odnos iskustva i svesti čoveka prema aktuelnim problemima današnjice (Božilović, 2004:17). Smatra se da je rok kultura posebna, da odiše kreativnošću i nekim imaginarnim doživljajem sveta.

Rok kultura ne samo što je veoma specifična i veoma posebna, smatra se i da je uvek u opoziciji prema društvu. Uzmimo primer na području estetike, rok kultura na taj način izražava ukus, odnosno potrebe društva ali i vremena. Kada se govori o socijalnim komponentama rok kulture, tu se podrazumeva da su one vidljive na svim njenim poljima i svim njenim planovima(umetničkom, estetskom, političkom, ideološkom, moralnom). Međutim, smatra se da su najtransparentnije upravo u rok muzici, poeziji i drugim umetničkim izražajnim formama (u samom zvuku, tekstovima pesama, načinu interpretacije, u ponašanju na sceni i van nje – primer beat stvaralaštvo Boba Dilana), mada je vremenom rok zahvatio i druge oblike društvenog života i angažovanja i postao, u manjoj ili većoj meri, sastavni deo svakodnevlja. Epohalnu kulturu roka mnogi kulturolozi nazivaju ander graund kulturom(eng. Underground – podzemlje) (Božilović, 2004:21). Andergraund je pridev koji se odnosi na nešto što je „pod zemljom“, odnosno van očiju šire javnosti.

Rok identitet

U sociologiji se smatra da je identitet pojam sa više dimenzija. Vezuje se za proces socijalizacije u kome svaki pojedinac razvija osećanje pripadnosti, ali i sposobnost za nezavisno mišljenje i za nezavisno delanje (Božilović,2004: 220). Određujući identitet, Zagorka Golubović piše: „Identitet je bitno svojstvo ljudske egzistencije, koja ne znači puko životarenje, već obeležava humanitet pojedinca kao svojevrsne individualnosti, različite od svake druge individualnosti, ali je i deo šire celine, u čijem okviru je jedino moguć njegov opstanak. I, što je karakteristično baš za čoveka – i taj (društveni i kulturni) kontekst je različit i svojevrstan, jer ljudi ne samo da interiorizacijom prevode kulturu na svoj „jezik“ nego i učestvuju sa svim dispozicijama u stvaranju kultura koje se međusobno razlikuju“ (Golubović, 1999: 6).

Rok identitet proizlazi iz osnovnih vrednosti rok kulture, koja je ostavila neizbrisiv trag na kulturi modernog društva (Božilović,2010:166). Smatra se da je rok identitet zasnovan u iskustvu, pre svega u individualnom i u kulturnom iskustvu. Obuhvata neke određene društvene grupe, kao što je omladina, profesija i tome slično. Ono što je veoma značajno i po svemu sedeći ključno za rok identitet, jeste da se on ne može identifikovati izvan sfere muzičkog identiteta (Božilović,2010: 167).

Društvene grupe se poistovećuju sa svojim muzičkim idolima, u zavisnosti od toga koji pravac muzike preferiraju, usvajaće norme kojih se pridržavaju i sa kojima se poistovećuju. One na taj način, „uče“ odnosno oblikuju svoje ponašanje, „preuzimaju“ identitet koji neki pravac muzike nosi. Rokeri na taj način „preuzimaju“ identitet rok muzike, ponašaju se u skladu sa normama ponašanja koja rok muzika ima i identifikuju se sa ostalim pripadnicima rok kulture.

Muzika predstavlja najmanje dvostruki faktor: s jedne strane, ona je sredstvo putem kojeg grupa definiše sebe, dok u isti mah, sa druge strane, muzika predstavlja osnov statusa pripadanja grupi (Božilović, 2010: 168). Ono što jeste veoma upečatljivo jeste izgled, odnosno način oblačenja pripadnike rok kulture. Svojim specifičnim odevanjem, rokeri svakako izdvajaju sebe od ostalih „običnih“ ljudi, dajući sebi prostor da „dokažu“ svoj identitet, da dokažu svoj rok identitet.

Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je rok identitet nešto najbolje što čovek može da poseduje. Naravno, kao i svaki drugi identitet i rok identitet ima i svoje pozitivne odnosno dobre strane ali ima i one negativne odnosno loše strane. Negativna odnosno loša strana rok identiteta jeste, što se za pripadnike ovog identiteta vezuje opijanje, stvara se lažna prestava o svetu, odnosno lažna slika pre svega o sebi pa onda i o svetu oko sebe, tako mladi uglavnom stiču negativnu identifikaciju sa svojim idolima. Na neki način, mladi tako stvaraju lažnu sliku o svetu u kome žive, živeći neku nerealnu stvarnost i izbegavajući suočenje sa realnim problemima. Izvan svog imaginarnog sveta, najčešće, pripadnici rok identiteta ne primećuju realnost.

Neminovno je da je svaki identitet podložan promenama. Međutim, rok identitet je nešto posebno, u mnogo čemu je veoma poseban i specifičan.Čini se da se rokeri ne odriču tako lako svog rok identiteta.

Šta je zapravo rok kultura?

Činjenica da pripadnici rok kulture ne spadaju u visokozahtevne ljude i da mnogi od njih nisu ni ekscentrični, ne izaziva nikakvo čuđenje. To je ono što se pripisuje njihovoj ličnosti. No, ipak pripadnici rok kulture se ne uklapaju ni u one standarde normalnog odnosno prosečnog građanina. Potrebe rokera ali i zahtevi, vezuju se uglavnom za sferu duha, a društvo ne može da ispuni to besktajno područje duhovnosti. Roker ne traži previše od „ispravnog“ društva, a za uzvrat očekuje da društvo makar uvaži njegovu „nepodobnost“ i građansku neposlušnost (Božilović, 2004:103).

Već smo utvrdili da rokeri ne spadaju u tipične odnosno „obične“ ljude, već da su to netipični ljudi. Prema shvatanjima Božilovića, bitno je uvesti novu kategoriju čoveka,  koju on naziva rockanthropos i tu novu vrstu smešta, ovog besprizornika, nekonformistu i hedonistu u čoveka u koga brižne majke, kako navodi, upiru prst i savetuju svoju decu: „Čuvaj se ovakvih spodoba“.

Veoma dobro je poznato da pripadnici rok kulture ne osećaju zadovoljstvo pridržavanjem nekih propisanih pravila, ili komunikacija, oblačenja. Pripadnici rok kulture kao da znaju za sociološko pravilo da suvišak ograničavanja i raznoraznih zabrana mogu da budu štetniji za kulturu nego što bi bilo odsustvo normi: ako se održavanje ravnoteže u socijalnom sistemu reguliše umnožavanjem normi i uvođenjem suvišnih zakonskih ograničenja, u tim društvima dolazi do osiromašivanja ljudskih odnosa, do gušenja individualnosti, stvaralaštva i spontanosti (Božilović, 2004:104).

Ono po čemu su rokeri prepoznatljivi jeste njihova autentičnost kako u pogledu oblačenja, tako i u pogledu ponašanja. Autentičan roker je po pravilu: nekonformist, individualist, idealist, utopist, pacifist, hedonist, ekscentrik, anarhist (po uverenju), egzibicionist (bez pardona), senzacionalist (po prilici). Roker je još i: spontan, ležeran (odevanje, ponašanje), ekspresivan, kreativan, apolitičan (ne po svaku cenu). On je još i: hronički muzički rokenroler, narkofil (narkoman), čovek sa devizom „sve, odmah i uvek“(Božilović, 2004:112).

Rok kultura i dokolica

Pri određenju pojma dokolica, često se ide u krajnost pa se sa sigurnošću ne može utvrditi da li je dokolica besposličenje ili pak to nije. Jedan od autora, koji spada u onu grupu autora koji smatraju da je dokolica besposličenje, da je to ustvari pogrešno tumačenje dokolice, jeste Ratko Božović. Po mišljenju ovog autora, nikako da se shvati da dokon, besposlen čovek – dokoničar – nije isto što i dokoličar, koji je nekad pripadao dokoličarskoj klasi, a uvek stvaralačkom svetu (Božović, 2006: 60).Dokolica, označava najpre, individualno vreme u „socijalnoj kategoriji“.

Postoje brojne teorije koje pridaju značaj dokolici i koje je objašnjavaju. Ipak, među onim „najprivlačnijim“ su one teorije koje problematizuju značaj dokolice za stvaralaštvo. Da je dokolica veoma značajna za stvaralaštvo, neminovno je, jer u dokolici čovek može da „uplovi“ u neke nove situacije koje mogu pružiti šansu da ostvari svoju, često neotrivenu, stvaralačku sposobnost. Ono što jeste bitno, jeste to da je potrebno razdvojiti dokolicu od slobodnog vremena  i napraviti jasnu distinkciju između ta dva pojma. Odnosno napraviti distinkciju između slobodnog vremena kao masovne pojave industrijskog društva i dokolice kao individualne i kreativne vrednosti, koja je stara koliko i stvaralaštvo (Božović, 2006: 63).

Dokolica i slobodno vreme ne „žive“ u istom svetu. Neminovno je da pojedinac za slobodno vreme uvek može imati, odnosno izdvojiti neko vreme, dok za dokolicu to nije slučaj. Malo je ljudi sposobno da se zaista ostvari u dokolici i da pronađe svoje mesto u njoj. Kada neki pojedinac u društvu izgubi smisao za dokolicu, za stvaralaštvo, onda se na neki način ličnost osiromašuje ali se i osiromašuje njena dezintegracija. Ličnost je potrebno „hraniti“ novim idejama, koje mogu proisteći samo svesnim kreativnim radom koji može uticati značajno i na samo formiranje ličnosti.

Budući da je dokolica specijalno stanje u kome se nalazi svest i da je izraz sposobnosti ličnosti da bude prisutna u vremenu na kreativan način, dokolica se ne može smatrati kao pasivno stanje izolacije, jer ličnost nije ni pasivna ni odvojena ako je čitava obuzetlja procesom dokolice (Božović, 2006: 65). Zbog toga se može odbaciti tumačenje da je dokolica besposličenje. Dokolica podrazumeva i neke manifestacije sposobnosti individue, kao uslov za stvaralaštvo, koja može da uključuje i sposobnosti poput sazrevanja, maštanja, refleksiju, meditaciju. Upravo je zbog toga i teoretičari poistovećuju sa slobodnim vremenom, odnosno sa slobodom, sa kreativnom ličnošću. Dokolica podrazumeva i prirodnu sklonost koju ličnost u sebi sadrži. Čoveka čini aktivnijim, u smislu da svoju kreativnost u dokolici čovek „pokreće“, ne čini ga pasivnijim. Takođe, dokolica podrazumeva da se čovek „otkriva“ i sebi ali i svetu našto kreativniji, maštovitiji način. Što se umetnosti tiče, umetnik živi u slobodnom vremenu. Umetnički dan se deli na vreme rada i na slobodno vreme, umetnik nema slobodnog vremena u smislu potpune oslobođenosti od stvaralačkih preokupacija (Božović, 2006: 67).

Dokolica  predstavlja vid egzistencije koja je dobrovoljno odabrana kao najbolji način čovekove samorealizacije (Božović, 2006: 68).Slobodno vreme, samo po sebi, donelo je mnoge nemoumice ali i probleme koji, kako se čini u većini slučajeva budu teško rešivi. Jedno od mnogobrojnih pitanja, koja sociolozi postavljaju jeste, kako izbeći umor ne samo na radu već i u slobodnom vremenu. Slobodno vreme se počinje istraživati kao fenomen kulture, zbog njegovog sve većeg značaja za razvoj čovekovih intelektualnih sposobnosti i za osvajanje vrednosti (Božović, 2014:7).

Termin dokolica, teoretičari su doveli u vezu sa latinskom rečjuotium, koja se u današnjici često poistovećuje sa pojmom besposličenja, u čijoj formi je sadržana određena nijansa pogrdnosti (Božović,2014:8). Ono što je kontradiktorno ovom značenju reči dokolica, jeste da je takvo značenje daleko od njene suštine. Navode se tri hipoteze o poreklu otium, koje je izložio latinista J.M. Andre. Ove hipoteze glase: prva hipoteza polazi od toga da je otium bio sinonim slobodnog vremena vezanog za pastoralnu civilizaciju, vreme samoće; druga pretpostavka prepoznaje u dokolici vreme koje je povezano sa svetkovinama, vršenjem obreda i praznoverjem; i na kraju treća pretpostavka prepoznaje otium kao termin uzet iz vojničkog jezika, koji po ovoj hipotezi označava mirovanje oružja (Božović,2014:9).

Žofr Dimazdije je dao i definiciju slobodnog vremena koja se u naučnom svetu smatra jednom od najkompetentnijih i jednom od najprihvatljivijih: „Slobodno vreme je skup aktivnosti kojima se pojedinac po svojoj volji može potpuno predati, bilo da se odmara ili zabavlja, bilo da povećava nivo svoje obaveštenosti ili svoje obrazovanje, bilo da se dovoljno društveno angažuje ili da ostvaruje svoju slobodnu stvaralačku sposobnost pošto se oslobodi svojih profesionalnih, porodičnih i društvenih obaveza“(navedeno prema: Božović,2014:27).

Imajući u vidu pomenuto, možemo napraviti osvrt na činjenice koje zapažamo kada je u pitanju pojmovno značenje slobodnog vremena ali kada su u pitanju i karakteristike pojma slobodno vreme. Možemo reći da slobodno vreme nema jasno definisan cilj, da nema sebi svojstven, svrsishodan cilj. U slobodnom vremenu čovek se oslobađa stresa, nekih napetosti, „vapi“ za nekim novim iskustvima, koje se ne tiču poslovne prirode, već sasvim suprotno traži zabavu, igru, i tome slično. Najčešće se slobodno vreme ispunjava muzikom. Slušanje muzike opušta misli, ali i rasterećuje. U tome rok muzika može dati svoj doprinos i „narušiti“ harmoniju tišine koja ispunjava slobodno vreme čoveka. Rok muzika je tu da pokrene, da razmrda ali i da zagolica maštu slušaocu. Ona je po svemu originalna,  svom zvuku, karakteru.

Dokolica je u stvari, „forma tišine“ koja je preduslov za hvatanje realnosti (Božović, 1996:165). Dokolica takođe podrazumeva, i kreativnost. Postaje prostor koje čovek treba da ispuni kreativnim idejama i da ih ostvaruje. Neminovno je da muzika rasterećuje um, da oslobađa tok misli, da opušta. Međutim, u radu se stvara određena mera otuđenosti (Božović,1991:219). Kao takva, može se manifestovati i na ličnost osobe, ili na poimanje rada. Rok muzika i u tom segmentu može dati svoj doprinos i ispuniti prostor rada „produktivnijim“, unaprediti ga ili pak jednostavno učiniti atmosferu pozitivnom.

Utopijske vizije rok kulture

Brojne su protivrečnosti roka. Najpre su se ispoljile kao protivrečnosti kulture. Kontrakultura je svojim opozicionim sadržajima i praktičnim angažmanom nepobitno objavila neuspeh dominantne kulture i razotkrila njeno otuđenje od ciljeva i vrednosti tzv. ispravnog društva. Kontrakultura je često nesvesno služila sistemu time što je ekperimentisala sa novim socijalnim formama (Božilovoć, 2004:233).

Rok je nastao kao rezultat pobune jedne generacije, kako autor navodi, idealista koja je bila razočarana stvarnošću. Kao pravac, rok se bori protiv jedne dominantne kulture u društvu, ali joj samim tim i nesvesno služi.Većina umetnika ili zvezda pripadnika rok kulture, poseduje veoma skromno poreklo i potiče iz skromnih sredina, što je kontradiktorno vrednostima na kojima počiva građansko društvo. Ova vrsta umetnika, odnosno zvezda odbacuje konformizam, međutim istovremeno žrtvuju sebe zarad novca i određene novčane dobiti. Mnogi umetnici iz domena rok kulture kapitalizam smatraju kao stegu društva, a čoveka koji prihvata kapitalizam zarobljenikom. Između ostalog, kada je reč o rok umetnicima tu spadaju pre svih, Bitlsi. Iako su želeli da se oslobode kapitalizma, konzumiranjem droge su proizvođačima iste omogućavali bogaćenje. Upravo u tome možemo naići na protivrečnosti kojih pripadnici kontrakulture, kako se čini, nisu bili ni svesni.

Po nekom pravilu, uz rok uvek ide nasilje. Možda je smisao odgovora baš to što su upravo reakcije umetnika koji su na sceni izvodili razne performanse. Lomili su i palili razne predmete, ali i muzičke instrumente koje su koristili prilikom nastpa, kao što su gitare i pojačala. Na većim koncertima je bilo za očekivati da dođe do određenih incidenata propraćenim nasiljem.

Rok sadrži i elemente nadanja ali i elemente vere, dok postoje i shvatanja po kojima on predstavlja novu ličnu religiju, koju odlikuju naizgled nespojive stvari – od droge i seksa, preko nihilizma i bunta do okultizma, misticizma i eskapizma (Božilović, 2004:238). Neminovno je da se rok kultura nalazi uvek u opoziciji prema kulturi establišmenta, u zavisnosti od toga da li je kontroliše, usmerava ili je pak kritikuje. Kulturne i ideološke vrednosti na kojima počiva rok (ljubav, mir, nenasilje, saosećanje) dobrano su prožete duhom utopije.

Svakako, nije onemogućenoshvatiti da je rok kultura odvajada, sazdana na utopiji. Njene vizije su pre svega bile pretežno utopijskog karaktera, dok je njen horizont takođe utopijski. Poznato je da pripadnici aktuelne rok kulture (nekada kontrakulture) zahtevaju da osnovni kriterijum društvenih vrednosti ne bude više kvantitet već kvalitet ljudskog života, Taj kriterijum u svojoj osnovi sadrži jednu utopijsku komponentu, baziranu u nastojanju za iskrenim i idealnim ljudskim zajedništvom (Božilović, 2004:240).

Zaključak

Na osnovu svega navedenog, do sada, mišljenja smo da rok kultura ukazuje na jedan odnos, alternativu ili pak drugačiji vid komunikacije. Rok je stil života, poimanje sebe, predstava koju želimo da prikažemo svetu. Smatra se, naime, da je rok kultura posebna vrsta podkulture. Stiče se utisak da odiše drugačijom energijom i da pristalice rok kulture „uzdiže“ na jedan viši nivo kulturne posebnosti. O tome kakvi su rokeri kao pripadnici rok kulture i pre svega kao ljudi, svedoči i njihov bunt protiv konformizma, negacija pokušaja njihovog uklapanja u „obične“ ljude.

Rok kultura i dokolica imaju dosta zajedničkog i da se istovremeno „dopunjuju“. U rok kulturi se „otvara“ dosta prostora za kreativnošću, stvaraju se situacije, određeni kontekst gde dokolica može imati određenu vrstu primata. Dokolica pruža rok kulturi, pre svega, osnovu za razvijanje kreativnosti, za razvijanje maštovitosti. Da bi se ispunili svi neophodni uslovi za njihovo povezivanje, neophodno je da se razume kontekst u kojem deluju i rok kultura i dokolica. U određenom smislu, dokolica je nastala iz kulturnih potreba, te stoga rok kultura ima za cilj da svet dokolice unapredi na viši nivo. Bitno je stvoriti koheziju između rok kulture i dokolice. Ono što bi trebalo uraditi da bi se odnos rok kulture i dokolice postavio na jedan viši nivo, jeste da se pažnja usmeri na aktivnosti koje pruža rok kultura ali i dokolica. Kultura pre svega, otvara mogućnost, odnosno „upoznaje“ društvo sa nekim neotkrivenim mogućnostima za stvaranje. Stvaralaštvo i kreativnost razlikuju dokolicu od besposličarstva, odnosno od slobodnog vremena koje nije ispunjeno kreativnim radom. Rok kultura pruža mogućnost da individua svoju kreativnost i svoju maštovitost smesti u kontekst dokolice i da samim tim poveže ciljeve kojima teže i dokolica i rok kultura.

Rok kultura je više od muzike, to je način izražavanja mišljenja, poseban stil življenja, to je više od spektakla, rok je život. Način na koji rok kultura oslika određeni stil života, jeste nekonformističko ponašanje, bunt protiv univerzalnosti i sloboda mišljenja. Duhovni odnos se sastoji u samom odnosu individue prema rok kulturi. Za rokera je rok kultura nešto sveto, božansko. To je određeni odnos iskustva i svesti prema samome sebi, ali i prema drugim ljudima, prema aktuelnim dešavanjima danjašnjice. Rok kultura može biti od pomoći pri razumevanju sadašnjice, možemo posmatrati probleme i iz drugačijeg ugla od uobičajenog, kojem se priklanjamo obično. Način na koji rok utiče na individualni i društveni identitet u vremenu svog nastanka i razvoja, jeste način omeđavanja od univerzalnosti. Individualni identitet „ohrabruje“ da razvija svoje mogućnosti i sposobnosti. Dok, društveni identitet pokušava da „otrgne“ od masovne kulture.

PREDLOG ZA MOGUĆA ISTRAŽIVANJA FENOMENA ROKA (i dokolice):

Savremeni rok u Srbiji, čini se, ne zauzima dovoljno prostora na muzičkom postolju. Stvaranje kulture, pre svega, sve više vodi ka konformizmu i univerzalnosti. Te stoga, bilo bi dobro promisliti o alternativnim mogućnostima za predstavljanje kulture pre svega, pa samim tim i rok kulture. Takvo promišljanje može nas uputiti na neka nova istaživanja, propitivanja o eventualnoj grešci koju pravimo pri samom izboru, da li ćemo se prikloniti konformizmu ili graditi svoju individuu na osnovu svojih ličnih zapažanja i osećanja. Neretko nam se nameće kakve ličnosti treba da budemo, kojim ciljevima treba da težimo. Nije li upitno, zašto je to tako. Sociološka imaginacija može „preuzeti“ odgovor i pokušati da dokaže da svet nije savršen i da „iskakanje“ iz „običnog“ društva nije teško. Važno je načiniti prvi korak. Te stoga, bilo bio korisno, baviti se u budućnosti društvom koje „iskače“ iz sistema univerzalnih vrednosti, koje teži individualizmu i koje kulturu poima kao poseben entitet, deo pojedinca koji ga čini posebnim. Rok kulturu, bi trebalo istraživati kao uticaj na stvaranje mišljenja, formiranje karaktera i kao alternativu za nekonformističko ponašanje. Stvaralaštvo rok kulture, bilo da je reč o muzici ili o samoj kulturi, trebalo bi detaljnije propitati i analizirati. Takođe, fenomene rok kultura i dokolica, pokušati povezati. Naravno, u pozitivnom smislu. Jer, u dokolici rok kultura može svoj smisao izraziti i utemeljiti. Stoga, bilo bi dobro promisliti o ovim temama za eventualna buduća istraživanja.

Literatura

1.            Božilović, Nikola (2004) Rok kultura. Niš: SKC.

2.            Božilović, Nikola (2010) Sva lica kulture – studije i ogledi iz antroposociologije. Niš: Filozofski fakultet u Nišu.

3. Božović, Ratko (1991) Kultura potreba. Beograd: Naučna knjiga.

4. Božović, Ratko (1996) Razbijeno ogledalo.Beograd: Savana; Novi Sad, Prometej.

5.            Božović, Ratko (2006) Leksikon kulturologije. Beograd: Agencija Matić.

6.            Božović, Ratko (2014) Igra ili ništa. Beograd: Čigoja štampa.

7.          Golubović, Zagorka (1999) Ja i drugi: antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta. Beograd: Republika.

Autor: Miljana Živić

Slični tekstovi!

 

Promene i razvoj društva

Promene i razvoj društva

Pojmovi ‘promena’ i ‘razvoj’ ne smeju se poistovećivati jer iako svaki razvoj podrazumeva neke promene, pod razvojem, odnosno progresom mislimo na promene koje sa sobom nose pozitivne efekte, dok svaka promena ne mora nužno da donese pozitivne efekte.

read more