Često se vršnjačko nasilje objašnjava isključivo iz psihološke perspektive, gde se objašnjenja zasnivaju na navođenju karakternih crta nasilnika i žrtve. Iako značajno, samo za sebe psihološko objašnjenje ne može na celovit način da objasni fenomen vršnjačkog nasilja. Naime, pored psiholoških aspekata, ovaj fenomen ima i socijalne aspekte koji se ne smeju zanemariti. Nijedna individua ne živi i ne odrasta u vakuumu, već u društvu, odnosno istovremeno je član različitih grupa: porodice, vršnjačke grupe, etničke, verske grupe. Takođe, individua u različitim društvenim kontekstima igra različite uloge. Stoga je plodno zauzeti jednu makro perspektivu koja bi naglasila značaj šireg društvenog okruženja.
Vršnjačka grupa je grupa koja je karakteristična po tome što su svi pripadnici sličnog uzrasta. Nasilje se može definisati kao „namerno i neopravdano nanošenje štete drugome“ (Popadić, 2009:13). Obično kada govorimo o nasilju ono nas automatski asocira na fizičko nasilje, međutim, pored fizičkog postoji i podjednako štetno (ako ne i više) verbalno nasilje. Fizičko nasilje podrazumeva nanošenje fizičke ili materijalne štete i bola drugoj osobi, dok verbalno nasilje može da podrazumeva vređanje, ucenjivanje, pretnje, zastrašivanje, socijalnu izolaciju, ogovaranje i slično.
Vršnjačko nasilje možemo preciznije definisati kao „agresivno, repetitivno i intencionalno ponašanje koje podrazumeva nejednaku moć. Ovo ponašanje je usmereno ka nekoj individui ili grupi individua koja ne može da se samostalno odbrani“ (Smith & Brain, 2000:1). Možemo napraviti razliku između direktnog i indirektnog vršnjačkog nasilja. Direktno nasilje podrazumeva da se ono dešava u lice-u-lice interakciji i ono je po pravilu učestalije kod dečaka i ono se zbog svoje vidljivosti lakše suzbija. Indirektno nasilje se ne dešava u direktnoj interakciji sa žrtvom. Na primer: širenje glasina i laži o žrtvi, ogovaranje, socijalna ekskluzija… Ovaj vid nasilja je češći kod devojčica, i upravo zbog svoje nevidljivosti ono je teže za obeshrabrivanje i sprečavanje. Ono što je karakteristično za vršnjačko nasilje jeste da se ono dešava u epizodama i da se ponavlja u toku vremena.
Vršnjačko nasilje često se povezuje sa školom i školskim odeljenjem, jer se ono često u njihovim okvirima odvija, iako ne uvek. Istraživanja su pokazala da u svakom razredu postoji jedna ili dve žrtve, odnosno tzv. „crne ovce“. Neki autori ovu pravilnost objašnjavaju idejom da je vršnjačko nasilje zapravo mehanizam kojim bi se stvorila grupna kohezija. U tom smislu žrtva je najčešće osoba koja se zbog nekih svojih karakteristika razlikuje (odudara) od ostalih članova grupe, pa ta karakteristika biva dovoljan razlog da se ta osoba čini žrtvom („žrtveno jagnje“) kako bi se očuvale i ojačale grupne vrednosti i norme. I upravo se ovde vidi značaj sociološke perspektive u proučavanju i sprečavanju vršnjačkog nasilja. Ono se odvija u grupi i interakciji. Svaka grupa uspostavlja grupna pravila, norme, uloge i očekivanja svojim članovima, koja će bitno uticati na njihovo ponašanje. A nejednakost moći se ne odnosi na fizičku moć, već pre na socijalnu moć, odnosno status koju osoba ima u svojoj vršnjačkog grupi. Nasilnik i žrtva zauzimaju, prema sociometrijskom testiranju učenika, najniže socijalne statuse u razredu, ali da žrtva zauzima niži status od već niskog statusa nasilnika što doprinosi njenoj viktimizaciji. Istraživanja su došla do određene tipologije uloga koju vršnjaci u jednoj grupi mogu da zauzmu u situaciji vršnjačkog nasilja:
- Glavni nasilnici (koji preuzimaju incijativu)
- Propratni nasilnici (koji se potom priključuju glavnom nasilniku)
- Ohrabrioci (koji svojim smehom podstiču nasilnu epizodu)
- Branitelji (koji pomažu žrtvi, ali njih je po pravilu izuzetno mali broj, jer pomaganjem žrtvi rizikuju da i sami postanu žrtve)
- Svedoci (koji obično biraju da ostanu slepi na nasilničke epizode i biraju da se ne mešaju)
Zašto je važno da ne budemo slepi svedoci?
Vršnjačko nasilje ostavlja ozbiljene psihološke posledice za žrtvu koje se mogu manifestovati na različite načine: od teškoća sa postizanjem školskog uspeha sve do mučnine pre odlaska u školu. Ove psihološke posledice se mogu ozbiljno odraziti na osobino fizičko zdravlje, pa se mogu javljati ozbiljne glavobolje ili/i bolovi u stomaku. Deca koja su žrtve vršnjačkog nasilja su u većem riziku od depresije, samoranjavanja i suicida.
Vršnjačko nasilje nije samo problem prouzrokovan uzrastom školaraca, već je ono ogledalo društva. Ono može biti podstaknuto nasilničkom kulturom koja u nekom društvu može biti društveno opravdana ili ono pak može biti izraz poremećenih porodičnih odnosa.
U svakom slučaju, odgovornost nastavnika, školske uprave i roditelja je presudna u sprečavanju i prevenciji nasilničkog ponašanja, kako u školi, tako i van nje.
Literatura:
Popadić, Dragan (2009). Nasilje u školama. Institut za psihologiju, Beograd.
Smith, K.Peter & Brain, Paul (2000). „Bullying in Schools: Lessons from two Decades of Research“. Agressive Behavior. Vol.26.
