Moderne tehnologije sve više uzimaju maha u 21. veku. Zastupljenost pregršt informacija na socijalnim platformama pruža mogućnost da se vesti prenose, šire i dokumentuju na različite načine. Internet pruža „socijalnu sliku“ sveta, otelotvoruje priče, unosi vedrinu u svakodnevnicu i predstavlja nepresušni izvor ispunjavanja dokolice. Uzmimo sve to u obzir, pomislićemo: „Hmm, pa to i nije tako loše mesto! Strava je!“. No, ne bih da obeshrabrujem, ali ne mogu da se ne zapitam koje su to mračne strane interneta i virtuelnog sveta uopšte. Ko to „upada u zamke“ virtuelnih mađioničara koji nas svakodnevno usrećuju i rastužuju?
Promišljamo li mi moderne tehnologije kao što promišljamo živa bića? Mnogo pitam, znam… Samo pokušavam da mislim da nisam jedina individua koja se pita o virtuelnoj stvarnosti. Obožavati provoditi vreme na internetu, biti online, biti prisutan, iskazati svoje mišljenje, dokazati se… zar to nije poput kulta?
Previše je sličnosti između naše stvarnosti (svojatamo je bezuslovno) i virtuelne stvarnosti. I u jednoj i u drugoj možemo da jedemo, da se radujemo, da plačemo, da spavamo, da mislimo, da se družimo… Sve možemo! Samo da zamislimo da želimo da otputujemo na neku daleku destinaciju i…tamo smo! Dobro, malo je to u virtuelnoj stvarnosti drugačije, ali ko o tome danas i promišlja uopšte?!
Današnjica, puna oscilacija, zahteva od nas kao dela društva da budemo odgovorni, istrajni i svesni da nemar može da nas dovede u opasnost i da treba da podnesemo žrtvu zarad boljeg sutra, prekosutra… Presija pred kojom kliče društvo nam menja horizonte i opominje nas da treba brinuti o planeti Zemlji, da smo jedni drugima neophodni (da, jesmo.), da će se možda svet „osvestiti“ i zgrabiti šansu koju je dobio. Usled nestabilnosti u društvu, mlađe generacije pribegavaju „instanst“ zabavi u virtuelnom svetu tražeći odgovore na nedaće koje se svakodnevno množe. I da, kada pomislimo na zavisnost od interneta, obično je povezujemo sa mlađim generacijama koje odrastaju na modernim tehnologijama, kao da se rađaju sa znanjem o istim. Složićemo se da je to tačno i da je to sasvim prirodni proces usled promena koje su globalnih razmera. No, šta je sa generacijama koje nisu odrastale u virtuelnom svetu, sa onima koji su imali realnija iskustva tokom odrastanja i čija socijalizacija je bila drugačija u odnosu na današnjicu? Gotovo da nema podataka, istraživanja, iskustava, intervjua (bar ja nisam naišla na slične) koji govore o zavisnosti od interneta kod „sendvič“ generacije. Ukoliko niste najsigurniji šta je to „sendvič“ generacija, objasniću na jednom jednostavnom primeru. Hajde da zamislimo da svi imamo baku i deku, naše roditelje, oni svoju decu. Naši roditelji su središnja grupa-međugeneracija, oni su u „sendviču“, imaju svoje roditelje ali imaju i svoju decu.
Usled sve češćih migracija dece zbog školovanja najpre, kasnije zbog posla, roditelji su „primorani“ da sa svojom decom održavaju kontakt putem socijalnih mreža. No, međutim, usled svog posla, preokupiranosti oko kućnih poslova i svih izazova koje nosi današnjica, često nemaju dovoljno vremena da se posvete i svojim roditeljima, da ih posete, pa i tu pomažu socijalne mreže. Tako umreženi, funkcionišu neometano međugeneracijski, dostupni su jedni drugima i prisutni. Veoma je važno da se komunikacija sa svojim bližnjima odražava neometano u ovim nepredvidivim okolnostima, gde je socijalno zbližavanje putem socijalnih platformi ventil za mnoge porodice koje ne mogu fizički da budu prisutne. Stalna komunikacija sa drugima, bilo da su članovi porodice, prijatelji, kolege, komšije, podrazumeva prisutnost na socijalnim mrežama, putem kojih smo umreženi sa svima, podrazumeva da smo online. Vremenom, počinjemo da provodimo više vremena u virtuelnom svetu, istražujući ga, otkrivajući tajne koje vešto kriju, koje samo jednim klikom razotkrivamo, čime postajemo svedoci i prenosioci informacija. Tako upravo „sendvič“ generacija postaje zavisna od interneta, socijalnih platformi, umrežavanja sa drugima. Da li to znači da možemo da uvidimo jedan novi segment zavisnosti od interneta kod generacije za koju nismo smatrali za potencijalnim „zavisnicima“. Konzumenti virtuelnog sveta, svakako jesu sve generacije, bez obzira na opredeljenje po bilo kom osnovu. Promišljajući o već pomenutom, očekujem da će se zavisnost od interneta razmatrati i kod generacije koja je najčešće neuobičajena kategorija koja može imati uopšte šansu da bude zavisnik, bilo da je to u pozitivnom ili u negativnom kontekstu. Stoga, možemo da govorimo o fenomenu koji je itekako prisutan a to je, zavisnost od interneta kod „sendvič“ generacije. Verujem da će se pisati i istraživati o pomenutom fenomenu, da će se dokumentovati i da će sociolozi i istraživači društva uopšte prepoznati potrebu da se piše i o generaciji kojoj svako od nas pripada u nekoj životnoj fazi.
Photo: www.marketwatch.com
Sociologija zdravlja
Uvod U svakodnevnom, zdravorazumskom načinu razmišljanja o stvarnosti, teme kojima se bavi sociologija, poput društvene strukture, kulture, ekonomskih kretanja i statistike, ne deluju blisko temi zdravlja. Na kraju krajeva, zdravlje je individualna karakteristika...