Autor: Vladimir Radlovački

Uvod

Nekada davno, ljudi su bili primitivna bića koja su se borila za opstanak protiv prirode, dok se danas, ironično, priroda bori za opstanak protiv njih. Ljudi su se kao bića drastično promenila kroz istoriju, ali su neki aspekti ostali u suštini isti.

U početku, ljudi su težili prema zajedništvu, okupljajući se u plemenima. U ovom periodu je dostignut vrhunac kolektivizma, društvene dinamike pri kojoj je istaknut gregarni motiv.

Kako se društvo razvijalo intelektualno, materijalno i socijalno, tako je došlo do razvitka drugačijih društvenih struktura. U plemenima je postojao poglavica koji je često bio izabran prikazom superiornijih sposobnosti za vladavinom, ali zbog rasta populacije je došlo do raspodele moći u društvu. Često je bilo više sposobnih vođa u jednom plemenu, ali zbog ograničenja da postoji jedan vođa nije bilo mogućnosti da dođe do izražaja ostalih. Jedan pravac u kojem su se društva razvijala jeste stvaranje novih plemena (segregacija), dok je drugi pravac bio raspodela moći u vidu neke jednostavnije hijerarhije. Oba pravca su imala svoje prednosti i mane, segregacija je omogućila plemenima da obuhvataju druge prostore i da se razvijaju u sopstvenom nezavisnom pravcu, dok je raspodela moći omogućila brži napredak društva jedne zajednice. Možda ovo sve deluje kompletno nepovezano, ali će sve imati smisla kroz dalje čitanje ovog članka, ovo je u suštini ceo koncept, samo na primitivnijem nivou gde su moderni sociološki faktori zanemareni.

Čovečanstvo je nastavilo da se razvija hiljadama godina i tako dolazimo do danas. Ono što su nekada bila plemena su današnje nacije. Naravno, važno je napomenuti osnovnu razliku između nacije i države – jedna država može sadržati više nacija, dok neke nacije ni nemaju sopstvene države (pr. Kurdi). Nacija predstavlja temelj identiteta grupe ljudi koji dele poreklo, istoriju, kulturu ili jezik.

Zbog značaja koji identiteti imaju u čovekovom razvitku, sociolozi poput Rusoa, Hegela, Marksa i Dirkema su se posvetili izučavanju društvenih dinamika, kao i filozofiranju o tome kako bi izgledala “idealnija” dinamika.

Analiza kolektivističkih društava

Najbolji primer država u kojima su zastupljene kolektivističke kulture jesu države Južne Amerike, Azije, Afrike i Istočne Evrope, koje, statistički, imaju najniže koeficijente individualnosti (statistike su često homogene, bez velikog broja odstupanja).

U kolektivističkim kulturama su često zastupljene tradicija, religija i neki vid zajedničke karakteristike na osnovu koje se formira grupni identitet. U zavisnosti od okoline, identitet postaje čvršći što je ta grupa izolovanija, kao najbolji primer bih dao Japan koji je vekovima bio izolovan od ostatka sveta.

U 19. veku je zaustavljena japanska politika izolacije zbog pritiska zapadnog sveta koji je primorao Japan da se otvori za trgovinu i spoljne uticaje. Tim događajem je počeo rast individualizma u Japanu i samim time se cela kultura na neki način reformisala. Najveće promene se mogu primetiti u oblastima obrazovanja, religije, umetnosti, politike i pogotovo ekonomije. Japan je danas vodeća država u oblasti robotike i tehnološkog razvoja sa visokim rastom ekonomije i izvoza.

Na osnovu prethodnog paragrafa bismo pomislili da je kolektivizam loš po društvo zbog manjka motivacije za razvoj i promene generalno, ali postoji jedna interesantna karakteristika društva koju mnogi danas zanemaruju, kohezija društva.

Najindividualističkija država na svetu je, statistički, SAD koji je takođe jedna od najvećih ekonomskih sila na svetu. Neki od naziva koji su ljudi dali Sjedinjenim Američkim Državama jesu “obećana zemlja”, “zemlja slobode” i “zemlja mogućnosti”, ali se pojavljuju mnogo dublji problemi koji, vremenom, postaju sve očigledniji. Najveći problemi sa kojima se SAD suočava jesu polarizacija društva, nejednakost u ekonomskom, kao i društvenom smislu, segregacija i diskriminacija. Ovi problemi su prouzrokovali rast nezadovoljstva, nepoverenja i nasilja.

Analiza individualističkih društava

Kada razmislimo o individualizmu nakon posmatranja ekstremnog primera SAD-a, dobijamo utisak da možda sav taj razvoj nije vredan tolikog nemira, ali to nije u potpunosti istina. Da nije bilo pojedinaca koji su posvetili svoj život napretku čovečanstva, možda nas danas ne bi ni bilo. Da nije bilo naučnika poput Tesle, ceo svet bi bio progutan od magle koliko bi elektrane morale više da rade kako bi proizvele dovoljno energije, kao što se može videti u istorijskom period Ujedinjenog Kraljevstva u ranim godinama nakon industrijske revolucije u kojem su dostignuti ekstremni nivoi zagađenja. Tu su naravno i otkrića u oblasti medicine koja su spasila nezamisliv broj života.

Pojedinačni identitet, unikatne perspektive i kompeticija su baš te karakteristike društva koje su nam omogućile da budemo ono što jesmo danas.

Želeo bih da prikažem mehanizam kompeticije u individualizmu kroz analogiju. Zamislimo jedno mesto u kojem postoji samo jedna pekara iz koje svi kupuju hranu. Ljudi su zadovoljni sa pecivima koja se prodaju u njoj, ali uvek postoji neko ko bi želeo pecivo koje je napravljeno na drugačiji način sa možda drugačijim sastojcima i da je možda povoljnije. Jednog dana se u ovom mestu otvori nova pekara koja ima sasvim nova peciva. Od jednom velik deo kupaca prelazi na kupovinu u novoj pekari. Naravno, ljudima koji drže staru pekaru se nije svideo taj odliv i zbog toga su počeli da eksperimentišu više i da osmišljavaju nove recepte. Možemo napraviti paralelu između ovog kapitalističkog primera i individualizma kada bismo posmatrali pekare kao pojedince. Osobe koje žele da doprinesu čovečanstvu nečim novim često to uspeju uz motivaciju koju daje kompeticija.

Još jedna prednost individualizma jeste ta unikatna perspektiva koju osoba može da stvori kada se nezavisno razvija. Kritičko mišljenje je jedini način da se osoba zaštiti od manipulacije druge. U današnjem svetu su nam često servirane informacije na društvenim mrežama i medijima, ali nešto na šta često zaboravimo jeste ko nam ih je zapravo servirao. U okviru zajednica može da nastane čuveni “efekat mehura” pri kojem se ljudi ni ne trude da razmišljaju jer vide da postoji opšte prihvaćeno mišljenje i tu nastaje jedna od osnovnih grešaka pri zaključku koja se zove argumentum ad populum.

Sinteza

Posmatrajući obe analize, vidimo da problemi postaju sve veći što više društvo teži prema jednom od ekstrema – ekstremno kolektivistička društva se sporo razvijaju, dolazi do nepoželjnog kolektivnog uma i često je osobi ceo identitet zasnivan na identitetu grupe, dok je u ekstremno individualističkim društvima akcenat previše stavljen na “ja” i zbog toga dolazi do kompletne apatije u tom društvu, velikoj žudnji za materijalnim bogatstvima i borbom za status.

Ako ni jedan od ekstrema nije poželjno rešenje, onda se ono očigledno nalazi negde između njih. Čovek sam ne može da napreduje toliko mnogo, kada bi želeo da sazida zgradu, trebalo bi mu mnogo više vremena nego kada bi je gradio sa grupom ljudi. Kada bi svaka osoba bila primorana da pamti činjenice bez da postavlja pitanja “Zašto?” i “A šta ako …?”, nikada ne bi došlo do novih otkrića jer su ona moguća samo kada postoji radoznalost u pojedincu.

Da li bi društvo moglo da funkcioniše bez čistača ulica i lekara? – Možda bi i moglo, ali bi definitivno gubilo na kvalitetu života.

Ako su oba neophodna, zašto nisu jednako plaćena? – Kada bi bila jednako plaćena, zašto bi se iko trudio da radi teži posao?

Ako ja radim teži posao, onda naravno da zaslužujem da budem poštovaniji od onih koji rade manje plaćene poslove, kao da sam veći čovek od njih! – Materijalno stanje ne definiše čoveka.

Na osnovu ovih pitanja se mogu voditi beskrajne diskusije, ali ako idemo u ekstreme, opet nećemo dobiti zadovoljno društvo. Mnogi sociolozi su se bavili klasama, najviše bih istakao Marksa, ali moralno rešenje nikada neće biti dostignuto nemoralnim postupcima poput oduzimanja bogatstava ili pravljenjem uslova za siromašne tako da praktično budu robovi (ekstremna ekonomska leva i desna). Jedini način da se dostigne kohezija u društvu koje napreduje i koje se bori protiv mana oba ekstrema jeste da društvo postane solidarno. O konceptu solidarnosti su pričali mnogi sociolozi i filozofi kao najjednostavnijim načinom poboljšanja društva. Solidarnost je dobrovoljna socijalna kohezija, spremnost da se pomogne i dodeli međusobna podrška unutar grupe. Ljudi su solidarni sa nekime ako ga podržavaju u njegovim uspesima i neuspesima i imaju visok nivo empatije, ma kakav god posao radili.

Šta možemo da uradimo kako bismo pomogli našem društvu da se razvija u pravom smeru? Možemo početi od sitnica poput odlaganja odpadaka u kantu za đubre umesto nekog nasumičnog ćoška na ulici, možemo da imamo više empatije prema ljudima koji rade tako što se bolje upoznamo sa njihovim poslom i koliko zahtevan on može biti i da budemo zahvalni za njihov trud. Kada smo raspoloženi, možemo da činimo i dobra dela poput volontiranja na mestima gde je pomoć potrebna, ne tražeći ništa za uzvrat. Jedino što možemo da uradimo da pomognemo našem društvu jeste da budemo ljudi koji ne prave predrasude, ne diskriminišu i nesebično pomažu drugima.