AUTORKA: TARA JOVANOVIĆ
Rad napisan 2021. godine

Virus sa kojim se susrećemo umnogome, neposredno ili posredno, utiče na živote svih stanovnika na Zemlji. Zabrane i mere zaštite sputavaju nas u uobičajenom funkcionisanju, a strah i briga nam u drastičnoj meri menjaju svakodnevnicu. Problemi koje imamo utiču na nas fizički, psihički, ekonomski, socijalno i politički. Ogledaju se u skoro svakom aspektu naših života i radikalno menjaju svet kakav smo poznavali.

       COVID – 19 je, na samom početku, bio potpuna nepoznanica. Njegovo pojavljivanje u masovnim razmerama predstavljao je veliki šok, ne samo za običan narod, već i za najveće svetske umove i intelektualce poput lekara, naučnika i političara.

      Ova promena, donela nam je mnoge nedaće i nevolje. Veliki broj ljudi bio je žrtva pohoda pomenutog smrtonosnog virusa. Niko nije bio spreman na višemesečni karantin i oduzimanje osnovnog ljudskog prava na slobodu. Mase nezadovoljnih, izlagale su sebe opasnosti i riziku u znak protesta, dok su drugi, u strahu, sedeli zatvoreni u svojim domovima prethodno pripremajući zalihe neophodnih namirnica.

       Perspektiva socijalnog konstruktivizma već je razvijena zarad boljeg razumevanja različitih pretnji po životnu sredinu, zasnovanih na ideji da ekološki problemi ne govore sami za sebe, već su aktivno kreirani i interpretirani od strane raznih društvenih aktera (Hannigan, 2006: 503).

        Veliki gradovi koji su ranije, podsećajući na košnice, bili prepuni užurbanih ljudi, postali su tihi i potpuno prazni. Žurba modernog sveta naglo se zaustavila. Čak su i velike korporacije morale da zaustave svoj rad i prodaju, ekonomija se dosta izmenila i ništa nije funkcionisalo kao do tada.

       Napredak tehnologije omogućio nam je povezivanje i u doba pandemije. Svetska populacija je u celosti migrirala iz realnog sveta u digitalni, neopipljivi i naizgled imaginarni svet. Odlasci u školu i na posao zamenjeni su povezivanjem na grupne video pozive, a razgovorima u kafiću, već je ranije lako nađena adekvatna rezerva u vidu grupnih dopisivanja, koja su sada vrtoglavom brzinom zaživela među omladinom. Nedostajali su nam prijateljski zagrljaji, porodična okupljanja, koncerti, predstave, filmske projekcije i izložbe, ali to je bila žrtva koju smo morali podneti kako bismo sačuvali svoje živote, kao i živote svojih najmilijih.

       Što smo više ograničavali sebe, time smo pokazivali koliko nam je do nekoga stalo. Kako bismo iskazali brigu i odgovornost, bilo je potrebno da se odreknemo skoro svega što nam je istinski važno.

       Ono što me je oduvek najviše uznemiravalo i povređivalo u svetu i društvu današnjice je činjenica da se retko ko od nas, s vremena na vreme, zapravo zapita da li uzimamo slobodu zdravo za gotovo.

        Napokon smo imali priliku da vidimo kako izgleda kada nam neko ili nešto slobodu koju imamo oduzme i kako je to kada nam je oduzeta euforija koju sitnice u životu donose sa sobom.

1.    Uticaj virusa na pojedinca

       Teško je govoriti o uticaju virusa na pojedinca, a ne gledati na stvari iz malo ličnijeg ugla. Objektivno gledano, većina nas je vreme provedeno u karantinu iskoristila za posvećivanje nekim svojim ličnim interesovanjima i hobijima, trudeći se da na sebi radi kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu,  dok je određeni broj ljudi vrlo stresno doživeo celu situaciju i upao u potpunu apatiju.

        Za mene, proglašenje vanrednog stanja podsećalo je na početak futurističkog filma sa radnjom smeštenom u doba apokalipse. Doduše, moram da priznam da sam se nadala nečemu zanimljivijem poput zombi apokalipse, a iskreno rečeno, ni zaštitne maske sa filterom nisu ni približno opake kao kostimi koje je Mila Jovović nosila u „Pritajenom zlu”. Kada malo bolje razmislim, teško je osećati se kao glavni akter u takvom filmu ako je jedini način da spaseš svet tako što ćeš sedeti kod kuće i čekati. Ipak, i to je bilo nešto. Svi smo na neki način, svojim skromnim doprinosom, uspeli da potpomognemo spas čovečanstva, što zapravo i nije mala stvar.

        Razgovarajući sa prijateljima shvatila sam da situaciju nisu svi podneli na isti način. Povučenijim tipovima ličnosti samoća je prijala, dok je onim otvorenijim ljudima, u nedostatku socijalne interakcije, karantin izgledao kao najsuroviji zatvor.

       Naša država je u jednom trenutku proglasila vanredno stanje i proglasila policijski čas koji je ponekad trajao samo tokom noći, a nekada i četiri do pet dana. Najstariji sugrađani, kao najugroženiji sloj društva, podneo je, u socijalnom smislu, najveći teret. Njima su izlazak iz domova i slobodno kretanje, u cilju njihove zaštite i očuvanja zdravlja, bili potpuno onemogućeni skoro cela dva meseca. Za to vreme, većina njih nije mogla da viđa svoju decu i unučiće, radi sopstvene sigurnosti, što se odražavalo na njihovo mentalno i emocionalno stanje.

         Pojedinci su na virus gledali neozbiljno, ugrožavajući živote ljudi u svojoj okolini, dok su oni drugi ipak preozbiljno shvatali sve predloge i savete koje se odnose na zaštitu od virusa i sebe dovodili  u potpuno izmenjeno stanje svesti koje se baziralo na iracionalno velikom strahu od svoje smrti, ali i smrti svojih bližnjih.

        Imali smo priliku da se, kao zasebna bića, posvetimo svom umu i da poradimo na njemu, da sortiramo sve misli po abecednom redu, boji i broju i da napokon imamo vremena za osobu sa kojom najviše vremena provodimo – za sebe.

       Ipak, vremenom, izolacija je počela da se u velikoj meri odražava na naše mentalno stanje. Shvatili smo razliku između usamljenosti i samoće. Osećaj usamljenosti je prolazan i prividna je iluzija lavine osećanja koja nas ponekad može obuzeti, dok je samoća stvarna, užasna i razarajuća. Ona na nas može ostaviti ogromne posledice i to smo, nažalost, mogli iskusiti i na sopstvenoj koži. Ova pandemija za nas predstavlja doba kolektivnog otuđivanja i ne smemo joj dozvoliti da nas pobedi i ovlada nama.

       COVID – 19 uticao je na naše socijalne sposobnosti, veštinu sticanja prijatelja i održavanje starih prijateljstava, kao i ljubavnih veza. Nama, mladim ljudima, oduzeta je mogućnost da izlazimo, da putujemo, da se družimo i zaljubljujemo. Oduzeta nam je mogućnost da stičemo najlepše srednjoškolske uspomene, što nam, u ovim godinama, deluje poprilično nehumano i nemilosrdno. Svakodnevno nam se govori da je to ono što moramo dati kako bismo zauzvrat dobili nešto veliko i da time dostižemo ostvarenje višeg cilja. A šta ako to nije ono što mi zaista želimo? Šta ako samo želimo da provedemo ove godine provodeći se, sanjareći i družiti se? Šta ako zapravo ne želimo da spasemo svet? Možda nam je dovoljno samo da nam dozvole da uživamo pod velom bezbrižnosti. Možda smatramo da je spas čovečanstva preveliki zalogaj za nas.

        Biti mlad u doba korona virusa poprilično je nezahvalno, ali iz ove situacije mogli smo da naučimo mnogo toga. Naučili smo da cenimo vreme provedeno sa prijateljima i da pažljivo slušamo jedni druge. Naučili smo šta znači kada nam neko nedostaje i kada ga dugo ne možemo zagrliti. Naučili smo i mnogo toga o humanosti i o tome koliko nekome ko nema nikoga, a pritom mu je onemogućen izlazak iz kuće, može značiti naša pomoć.

        Oni koji su bili zaraženi, strepeli su od mogućih komplikacija, a i usamljenost je jednako uticala na promenu raspoloženja nagore. Pacijenti su, u velikom broju slučajeva, bili često tužni, bezvoljni i apatični, a poznat je i veliki broj slučajeva samoubistava.

        Svako od nas imao je lični izazov koji je morao prihvatiti i ispuniti, dani su se činili kao večnost i svaki od njih je ličio jedan na drugi. U takvoj situaciji morali smo biti veoma kreativni, pronalazili smo razne načine da iskoristimo dane i trudili se da nam oni ne liče jedan na drugi. Kako bismo izbegli situaciju da po ceo dan ležimo i ne radimo apsolutno ništa korisno, smišljali smo kako da izbegnemo dosadu. Onima koji su imali sreće, i živeli u kućama sa dvorištem, bilo je daleko lakše da osmisle neku zanimljivu aktivnost koja bi im ispunila dane u karantinu, pošto su mogli da provode i vreme napolju, za razliku od ljudi u zgradama, kojima je to bilo onemogućeno.      

2.    Uticaj virusa na porodični život

        Kako bismo uopšte mogli da počnemo da pričamo o društvu, potrebno je da priču počnemo od samog početka, to jest, od najmanje društvene jedinice – porodice.

        Život u doba pandemije Korona virusom bio je dobra prilika za zbližavanje članova porodice i njihovo istinsko upoznavanje. Guše nas okviri svakodnevnice i vremena, pa ni ne stižemo da obratimo pažnju na ljude koji su nam najbliskiji i koje najviše volimo.

        Pravilna svakodnevna komunikacija sa porodicom je ključna za vođenje zdravog života. Porodični odnosi, kao i zajednički suživot članova moraju biti što uređeniji, kako bi se pojedinci razvili kao socijalna bića.

        Za vreme izolacije prouzrokovane virusom, bilo je teško održati uobičajene porodične odnose. Razlog za njihovu promenu bilo je, prvenstveno, produženo slobodno vreme koje je porodicama bilo na raspolaganju za međusobnu interakciju. Neke porodice su iskoristile to vreme da se zbliže, a one druge su, ipak bile prebukirane neprestanim prisustvom svih članova porodice, što ih je činilo razdražljivima.

        Samoizolacija i karantin predstavljaju situaciju u kojoj se većina ljudi do sada nije susrela. Oba podrazumevaju fizičku izolaciju celog domaćinstva ili pojedinih članova, tokom koje je ograničeno zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba – za kretanjem, psihološkom podrškom, kontakt sa drugim ljudima, nabavku hrane, druge robe itd. (Ristić D i dr. [2020]). Sve to, uzrokovalo je to da je u velikom broju država zabeležen je nagli skok u broju razvedenih, kao i procenat povećanja nasilja u porodici, što nikako nije zanemarljiva stvar. Na osnovu ovakve statistike možemo zaključiti da je slobodno vreme ipak sa sobom donelo i više vremena za nesporazume i ispoljavanje negativnih emocija.

        Porodica je stub naših života i najčešće je jedina podrška koju imamo, tako da je, u ovakvoj situaciji, bilo neophodno tu podršku otvoreno iskazati u cilju ostvarenja pozitivnog krajnjeg ishoda, tj. očuvanja zdravlja ili izlečenja od već postojeće bolesti.

3.    Uticaj virusa na religiju

        Zbog novonastale situacije, ljudi su bili primorani da prestanu da idu u hramove i da izbegavaju verska okupljanja, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo među religioznim stanovništvom.

        Bilo nam je zabranjeno da slavimo najveselije praznike zajedno, u krugu šire rodbine i prijatelja. Zabranjena su hodočašća i službe, a religiozno ponašanje moralo je biti prilagođeno. Sve te zabrane prouzrokovale su otpor naroda i namerne odlaske vernika na okupljanja kako bi iskazali svoju veru.

         Verske običaje poštovali su oni najhrabriji i najveći vernici koji su verovali da će ih molitva i duhovnost sačuvati od boleti.

        Činilo se da je nemoguće održati veru jakom kao ranije, ali teška vremena iznedrila su one koji su se istakli kao najposvećeniji i najistrajniji.

4.    Uticaj virusa na nauku

        COVID -19 je, pre svega, veliko naučno otkriće, a takođe i neprijatelj sa kojim smo bili primorani boriti se koristeći nauku. Moramo se složiti da je za modernu nauku od velikog značaja. Iako je očigledno da je ovaj virus doneo više lošeg nego dobrog, predstavlja prekretnicu u nauci, jer se razlikuje od svih virusa koje smo do sada poznavali. Njegova specifičnost odražava se u tome što je teško uočiti njegove karakteristike, i posledice koje po nas može imati. Lečenje od Korona virusa posebna je oblast proučavanja. Još uvek nam nisu poznate najefikasnije metode lečenja, kao ni to koliko je imunizacija protiv njega učinkovita i pouzdana. U narodu se, nakon otkrića vakcina, javlja velika doza skeptičnosti. Mnogi smatraju da su vakcine delo velike svetske zavere i ne žele da je prime ni po koju cenu. Ipak, postoje oni koji su vakcinu radosno dočekali, videvši u njoj spas i vesnika kraja rusvaja koji trpi cela planeta.

        Postoje različita mišljenja o vakcinaciji i njenoj efikasnosti, kao i o tome koja od onih koje su nama predstavljene je ona koja ima najmanje neželjenih, a najviše pozitivnih efekata, tako da se među narodom javljaju zabrinutost i rezervisanost.

5.   Uticaj virusa na sport

        Usled zabrane okupljanja, zabranjeni su i grupni treninzi, kao i odlasci u teretanu, pa se samim tim činilo da su ljudi naglo prestali da se bave sportom. Zapravo, veliki broj ljudi je počeo da radi vežbe kod kuće i da koristi slobodno vreme za šetnje u prirodi.

       Velika sportska takmičenja, poput Olimpijskih igara, odložene su za sledeću godinu, a utakmice pojedinih sportova su održavane bez prisustva gledalaca, što je sportu dalo sasvim drugu dimenziju. Gledanje utakmica više nije podrazumevalo odlaske na stadione i sportske terene niti okupljanje prijatelja ispred velikog TV ekrana uz piće, grickalice i bučno navijanje, tako da je i samo gledanje utakmica izgubilo svoju draž. Sport je naglo izgubio na važnosti i više nije bio primarni fokus dotadašnjim vatrenim navijačima.

        Veliki broj utakmica i sportska okupljanja su otkazani, pa su tako ljubitelji sporta i oni koji se njime bave bili uskraćeni za još jedno zadovoljstvo. Čak i kada su mnoge države popustile mere po tom pitanju, manji broj ljudi je pratio sportska dešavanja, zbog gubitka interesovanja ili straha od zaraze.

       Naš narod, poznat je kao veliki zaljubljenik u sport. Često izuzetno strastveno i fanatično navijamo za omiljene klubove ili reprezentaciju i vrlo bučno proslavljamo njihove pobede. U ovom periodu nam je to bilo onemogućeno. Nije bilo okupljanja na ulici, vožnje automobilima po gradu uz zvuke sirena, kao ni dočeka reprezentativaca ispod balkona Skupštine grada Beograda.

6.    Uticaj virusa na ekonomiju

        Između ostalog, Korona virus uticao je i na kompletnu svetsku ekonomiju, a samim tim i na društvo kao celinu. Ovoga puta, naša težnja da izbrišemo političke granice i da globalizujemo ekonomiju pokazala je i svoje loše strane. Mnogi smatraju da je pandemija otkrila slabosti u neoliberalnom globalnom kapitalizmu i savremenom konzumerizmu (Harvey, 2020).

        Međugranična trgovina je u jednom momentu potpuno stala, a kamioni su danima stajali na granicama u nemogućnosti da uđu u željenu zemlju. Kasnije je svaka država pokušavala da pronađe načine da smanji transmisiju virusa, a da pritom ne zaustavi trgovinsku razmenu. Trgovina je postala izuzetno otežana i ekonomija je pretrpela mnogo štete. Veliki lanci prodavnica odeće i restorana izgubili su veliki deo uobičajene zarade, a njihovi vlasnici su bili primorani da očajnički potraže drugi izvor prihoda. Ova nagla promena u trgovini i ekonomiji uticala je na društvo više nego što smo bili u mogućnosti da predvidimo. Sektori ugostiteljstva, turizma i uslužnih delatnosti podneli su najveći gubitak. Restorani, kafići, hoteli, turističke agencije i mnoge uslužne delatnosti (frizerski i kozmetički saloni, igraonice, teretane…) nisu radili i po nekoliko meseci, pa je jedan veliki deo društva bio u konstantnom strahu od gubitka posla, boreći se za ekonomski opstanak. Države su posebnim programima finansijske pomoći, u skladu sa svojim mogućnostima, pokušavale da ublaže ekonomski deficit.

        Međutim, nisu sve delatnosti bile u lošem položaju, mnoge grane privrede doživele su ekspanziju. IT sektor, farmaceutske kompanije i onlajn trgovina povećali su svoje prihode i udeo na tržištu.

       Kada se pandemija završi, biće ključno primeniti lekcije naučene iz pandemije na buduće globalne izazove. COVID-19 preti da će izbrisati značajan napredak ka iskorenjivanju siromaštva i održivom razvoju, a samim tim preti i da će dodatno povećati jaz između već razvijenih ekonomija i onih koje su u razvoju, u pogledu njihove otpornosti na krize (Sumner i dr. [2020]).

7.    Uticaj virusa na obrazovanje

         Pandemija korona virusa uticala je na obrazovne sisteme širom sveta, primoravajući sve zemlje sveta da privremeno zatvore svoje škole. Nastava na daljinu stupila je na snagu. I osnovne i srednje škole morale su svoju nastavu da prilagode novom sistemu rada, što nije bilo nimalo lako, pogotovo za starije profesore koji nisu navikli na ovaj vid komunikacije. Posebne poteškoće imala su deca u ekonomski nepovoljnom položaju,  najčešće iz udaljenih, seoskih područja pošto nisu imali potrebne uslove za praćenje onlajn nastave. Ipak, to je naizgled bio najefikasniji način za realizaciju nastave u vremenima poput ovih. Poremećaj koji se javio u obrazovanju  imaće i dalje značajne efekte mimo obrazovanja, odražavajući se i na druge aspekte života ljudi koji su se njime koristili.

         Ova generacija đaka prvaka doživela je nešto što nijedna pre nije. Zbog mera koje se primenjuju radi održavanja socijalne distance imali su priliku da upoznaju samo jednu polovinu svog razreda i uskraćena im je mogućnost da steknu druga iz klupe i da iskuse koliko je takvo prijateljstvo za njih značajno. Nisu bili u mogućnosti da podele užinu sa njim niti da jedno drugom pomognu u rešavanju zadataka. Onemogućena im je prisnost kakvu su imale prethodne generacije. Škola za njih predstavlja jednu sterilnu i hladnu sredinu gde nema šale, igre, trčanja i  pevanja. Kao u mašini, prinuđeni su da odrade zadatke bez radosti i šaputanja u klupi.

         I na starije učenike su ove mere mnogo uticale. Pošto su učenici podeljeni u dve grupe, često se dešava da najbolji drugari i drugarice budu razdvojeni i raspoređeni u različite smene.

         Komunikacija između učenika, kao i komunikacija sa njihovim predavačima postala je, u najmanju ruku, vrlo neobična. Kao temperamentnom narodu, svojstveno nam je da pored verbalnog, koristimo i izražavanje mimikom. Maske nam sada ne dopuštaju da vidimo da li profesor osmehom odobrava naše izlaganje ili ono kreće u pogrešnom smeru. Svakodnevno nam se dešava da zaboravimo da sagovornici ne vide našu mimiku i često zaboravljamo da moramo upotrebiti reči kako bismo opisali osećanja skrivena iza maske.

Zaključak

          Korona virus napravio je veliku pometnju na celoj planeti. Uticao je na svaku poru društva i izmenio funkcionisanje sveta. Ništa više nije bilo onako kako smo navikli do tada.

         Na početku 2020. godine nismo ni slutili da nas može zadesiti nešto slično, ali evo nas, već skoro godinu dana borimo se protiv poprilično malog, a izuzetno opasnog i moćnog suparnika. Naučili smo da kao društvo možemo da se prilagodimo svakoj neprilici. Sve vreme, bili smo jedni uz druge, pružajući neizmerno veliku podršku i što je najbitnije, nismo izgubili nadu u bolje sutra.

        Još uvek se nadamo da ćemo uz primenu svih naloženih mera i imunizacijom steći kolektivni imunitet, nakon čega bismo se oslobodili socijalnih barijera poput maski, distance i zabrane javnih okupljanja. Takođe, nadamo se povratku na staro, kako bismo najzad mogli da zagrlimo drage ljude u znak zajedničkog radovanja. Nestrpljivo iščekujemo prelazak iz digitalnog u realni svet u kojem ćemo društvene mreže zameniti kafićima i klubovima, a Gugl učionice, pravim učionicama. Doduše, ne smemo zaboraviti da je karantin iznedrio i neke dobre navike, kao što su druženje sa porodicom ili rad na sebi, koje moramo negovati i kada se stvari vrate u normalu.

      Nakon svega svega ovoga, moramo izvući pouku, a to je da ništa ne uzimamo zdravo za gotovo i da ne ostavljamo obaveze za kasnije, jer se sve može preokrenuti preko noći i poremetiti nam planove.

       Ne znamo šta će se promeniti i da li će stvari ikada moći da budu onakve kakve su bile, ali zato je bitno da budemo svesni da samo kao odgovorno društvo, jedinstveni i disciplinovani, možemo doprineti porazu virusa koji nam još uvek prkosno preti novom mutacijom.

Literatura   

1.     Hannigan, J. [2006], Environmental Sociology: A Social Constructionist Perspective „New York: Routledge”, Njujork 

2.     Harvey, D. [2020],  Anti − Capitalist Politics in the Time of  COVID-19, Democracy at Work

3.     Ristić D, Pajvančić ­ Cizelj A, Čikić J. [2020], COVID-19 mobilnost i samoizolacija. Iskustva građana Srbije tokom krize izazvane korona virusom, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu

4.     Sumner A, Hoy C, Ortiz – Juarez E. [2020],  Estimates of the impact of COVID-19 on global poverty, United Nations University World Institute for Development Economics Research