Uvod
Dilema društvena struktura/ društveno delanje je deo filozofije društvenih nauka, konkretno ontologije i metateoretskog konceptualizovanja društvenih nauka, gde se pod ontologijom podrazumeva razumevanje prirode društvene realnosti, a pod metateoretskim komceptualizovanjem reflektivno razumevanje statusa i veza između postojećih teorija društvenih nauka. Razumevanje prirode društvene realnosti, kao i društvenog delanja ujedno predstavlja i razumevanje predmeta društvenih nauka što pozicionira ovo pitanje bazičnim za sociologiju i druge društvene nauke. Mogu se zapaziti barem 3 tačke koje zavise od ove dileme, i to: 1) sadržaj predmeta društvenih nauka, 2) izbor metodologije i način generisanja teorije, 3) razumevanje faktora društvene promene (Kimelev, Polяkova, 2014). Pored toga, postoji i korelacija između ontologije i metodologije društvenih nauka, tj. korelacija između predmeta istraživanja i istraživačke strategije, tako da određeno razumevanje društvene realnosti podruzmeva i određene metodološke posledice.
Cilj ovog rada je dvojak, 1) da pruži osnovno razumevanje ove dileme, određujući osnovne koncepte, glavne elemente debate, njihovo mesto i značaj za teoriju i metodologiju sociologije, te da ukaže na probleme koje nastaju kao rezultat nerazjašnjenosti ove dileme; 2) da da potencijalnu alternativu koja se pruža prenosom ideja i metoda kompleksne paradigme na predmet izučavanja sociologije. S tim u vezi će biti prikazana metoda modelovanja zasnovanog na agentu, kao jednog vida socijalne simulacije, kao što će biti objašnjeni i propratni konceptti poput emergentnosti i paradigme emergentnosti kao teorijskog okvira, i nastojaće se da se izvuku zaključci koji se odnose na konkretno razrešenje ove dileme, kao i da se objasne potencijalne posledice i prilike za sociologiju kao nauku.
Suština dileme društvena struktura/društveno delanje
Dva glavna pojma ove debate su društvena struktura i društevno delanje, koje je nemoguće jednoznačno definisati jer takvih definicija u socilogiji nema. Društvena struktura je za društvo metaforički rečeno ono što je kostur za telo u anatomiji, ili okvir zgrade u arhitekturi, dakle relativno fiskirana dimenzija društva, dok se delanje može predstaviti kao procesualna i aktivna komponenta društva, izražena metaforom fizioloških procesa u telu, ili aktivnosti koje se odvijaju u okviru zidova zgrade. Društvena struktura se može odrediti kao više-manje trajniji patern društvenog uređenja u okviru određenog društva, grupe ili društvene organizacije (Ritzer, 2007: 4869). Lopez (Lopez J.) i Skot (Skott J.) razlikuju dva poimanja društvene strukture, relacioni i institucionalni. Relacioni koncept društvene strukture podrazumeva mreže društvenih veza kojima su ljudi povezani u grupe ili društvene sisteme, a institucionalni koncept podrazumeva verovanja, vrednosti, simbole, ideje, očekivanja koje čine zajedničke predstave članova društva i koje im omogućavaju da komuniciraju međusobno (Lopez& Skott, 2000). Sama reč agent potiče od latinske reči agens, i preuzeta je iz prirodnih nauka gde označava silu koja se javlja uzročnikom nekih pojava, dok se u društvenim naukama koristi u smislu nečega što menja konfiguraciju strukture (Kučinov, 2015). Agentnost ili društveno delanje stoga podrazumevaju sposobnost individua ili grupa da učine nešto u okviru datih strukturnih ograničenja i prilika.
Glavna dva elementa ove debate su da li društvena struktura ili agentti predstavnjaju ontološku realnost društva, ili ako postoje oboje, u kojoj meri i kako utiču jedno na drugo, u kojoj meri društvena struktura određuje i ograničava društveno delanje, te koliko su agenti nezavisni od društvene strukture. Međutim, ova dilema ce može naći još i pod nazivima individualizam/holizam i mikro/makro dilema; Iako nije reč o identičnim dilemama, već o dilemama sa dosta preklapanja, ali i razlika, za svrhu ovog rada je dovoljno istaći njihove sličnosti, dati njihov zajednički sadržalac koji se svodi na pitanja, koji je ontološki status društvenih fenomena, i kako su one povezane sa individuama, te u kojoj meri bi društvene nauke u procesu istraživanja trebalo da se koncentrišu na društvne fenomene, a u kojoj meri na individue. S tim u vezi, može se razlikovati ontološka i metodološka komponenta ove debate. U ontološkom smislu, jednu stranu debate drže holisti koji smatraju da društvene pojave postoje sui generis, iznad individua, te da one predstavljaju više od skupa individua, dok drugu stranu drže ontološki individualisti koji smatraju da nema ničega iznad nivoa pojedinaca. U metodološkom smislu, debata se svodi na pitanja da li su objašnjenja koja se baziraju samo na individualnom nivou dovoljna i ispravna, ili ih treba odbaciti u korist objašnjenja isključivo na nivou društvenih fenomena, ili je pak potrebna kombinacija istraživanja na oba nivoa (Zahle & Kollin, 2014).
Sociološke metateorije
Stoga, holističko ili individualističko razumevanje društvene stvarnosti za posledicu nosi i metodološki holizam i metodološki individualizam koji se uzima za osnovni kriterijum grupisanja društvenih teorija u metateorije (Ritzer, 2007). Metodološki holizam za jedinicu analize uzima “društvene celine”, kao što su društvene strukture i društvene institucije, i podrazumeva grupaciju strukturnog funkcionalizma, konfliktne teorije i nekih varijacija neomarksizma. Poreklo ove metateorije se može naći kod Emila Dirkema i njegovog pojma društvenih činjenica. Metodološki individualizam za jedinicu analize uzima pojave na individualnom nivou, poput uma, sopstva, racionalne akcije, delanja, ponašanja, i tu se mogu svrstati simbolički interakcionizam, etnometodologija, teorija razmene, teorija racionalnog izbora. Poreklo ovog metodološkog pristupa je koncept društvenog delanja ili akcije Maksa Vebera, koje je on odredio kao akt podložan interpretaciji gde individua tom aktu pridaje subjektivno značenje i ponaša se imajući i druge aktere u vidu. Dakle, metodološki individualizam u ontološkom smislu ne priznaje postojanje nadindividualnih struktura i može se okarakterisati tzv. društvenim atomizmom; dok metodološki holizam priznaje postojanje ovih nadindividualnih struktura koje iako zavise od pojedinaca se ne mogu redukovati na pojedince i njihovo ponašanje, već je reč o zasebnim ontološkim entitetima, kako bi Dirkem rekao da društvna realnost postoji sui generis.
Iako se koreni treće integrakcionističke metateorije mogu naći u Marskovom dijalektičkom pristupu, isključiva bipolarna podela sociološke terije je postojala do 80tih godina, od kada se beleži razvoj metodološkog relacionizma, koji se izrazio u integrativnim mikro/makro teorijama, karakterističnim za američki sociološki odsek, i evropskim struktura/društveno delanje teorijama. Neke od ovih teorija su teorija strukturacija Gidensa, praktike Mozelisa, morfogeneze M. Arčer, teorija habitusa Burdijea, uslovna akter-mreža Latura, teorija komunikativnog delanja Habermasa, kulturna sociologija Dž. Aleksandera (Kučinov, 2007). Niže je data pažnja samo troma od ovih teoretičara, Gidensu, Burdijeu i Margaret Arčer.
Gidensova teorija, poznata pod nazivom teorija strukturacije, ima za cilj da ukaže na dijalektičku vezu društvene strukture i društvenog delanja, i ako bi se tražila inspiracija za njen nastanak, onda bi to bio Marks sa svojim rečima: „Ljudi kreiraju istoriju, ali oni to ne rade samo po nahođenju; oni to čine pod okolnostima koje nisu sami izabrali, već pod okolnostima koje su zatekli, koje su im date i prenete“ (Marks, 2017). Za Gidensa struktura podrazumeva struktuirajuće karakteristike (pravila i resurse) koje omogućavaju društvenim praksama da postoje kroz vreme i prostor i koje ovim praksama daju sistemski oblik. Međutim struktura ne postoji u vremenu i prostoru, postoje samo društvene prakse raspoređene kroz vreme i prostor, čiji izvor se nalazi u delanju društvenih aktera, „Delanje podrazumeva događaje čiji inicijator je individua… Šta god da se događa ne bi se događalo bez umešanosti individue.“ (Giddens, 1984: 9) Poimanje strukture po Gidensu je nestandardno jer ne podpada pod okvir nečega isključivo prinudnog i spoljašnjeg za individue, ona pored prinude, omogućava društvenoj praksi i da nastupi i da se realizuje. Tačnije, prvi uzročnik nije ni svest, ili refleksivnost koju akteri poseduju, niti je to struktura, već isključivo društvena praksa iz koje nastaje i struktura i refleksivnost, koja ovu strukturu i održava i menja. Izraz koji Gidens koristi za ono što je bliže standardnom poimanju strukture je društveni sistem, koji definiše kao reprodukovane društvene prakse. Rekurzivna priroda društvenog života nas dovodi do koncepta dualnosti, tačnije do koncepta dualnosti strukture; „Društveno delanje i struktura nisu dva različita fenomena, dualizam, već je reč o dualnosti… strutkurna svojstva društvenih sistema su ujedno i sredstvo i rezultat reprodukovanih društvenih praksi “ (Giddens, 1984). Činjenica da su struktura i društveno delanje dualnost i da jedno bez drugog ne mogu da postoje čini osnovnu premisu teorije strukturacije.
Pjer Burdije je svoju teoriju prakse, koju je okarakterisao kao i „konstruktivistički strukturalizam“, strukturalistički konstruktivizam, ili genetički strukturalizam, razvio u nameri da prevaziđe lažnu suprostavljenost između subjektivizma i objektivizma (Bourdieu, 1990), dakle da ponudi još jedno integrakcionističko rešenje dilemi društevna strukura/ delanje. Ključni koncepti za razumevanje ove teorije su koncepti habitusa, polja, i prakse, određene kao ishoda dijalektičkog odnosa habitusa i polja. Pod habitusom Burdije podrazumeva internalizovane društvene strukture koje sada predstavljaju mentalnu strukturu unutar čoveka putem koje on poima društveni svet. Habitus se može nazvati i zdravim razumom koji se stiče dugotrajnim zauzimanjem određene pozicije u društvenom svetu, i može se reći da oni koji se nalaze na sličnim pozicijama imaju i slične habituse. Glavni razlog zbog kojeg habitus nije uzročno određen isključivo strukturom, zbog čega Burdije nije strukturalista, već integrativni teoretičar je da habitus iako je internalizovana struktura koja ograničava misao i izbor i nalazi se na podsvesnom nivou, ipak ne determiniše u potpunosti ljudsku akciju, te ljudi imaju sposobnost da povratno, u dijalektičkoj vezi sa strukturom, i kroz praksu da donose sopstvene odluke i da deluju na strukturu. Habitus je ujedno i stuktuirana struktura i struktura koja struktuira, internalizovana spoljašnjost i eksternalizovana unutrašnjost. Dijalektička veza između habitusa i društvenog sveta se naziva praksa, i kroz praksu habitus se stvara, i ujedno kroz praksu je i društveni svet stvoren. Pod poljem se podrazumeva mreža međusobno povezanih pozicija, koje mogu zauzimati agenti ili institucije, i koja dakle nije mreža međupovezanih pojedinaca. Na polje se još gleda i kao na kompetitivno tržište različitih vrsta kapitala, ekonomskog, kulturnog, socijalnog, i simboličkog, u okviru kojeg oni koji zauzimaju različite pozicije razvijaju strategije da održe i poprave svoje pozicije. Dakle, habitus pojedinaca zavisi od njihove pozicije u polju, a pozicija od količine i vrste kapitala kojim raspolažu. Međutim, postoji i drugi pravac putem kojeg habitus koji dakle nije u potpunosti determinisan i ima prostora da razvija svoje strategije, konstituiše polje (Ritzer, 2011). Zbog uvažavanja habitusa, polja koje je određeno na relacionistički način, i strukture, Burdijea svrstavaju i u interakciniste hibridnog tipa; no, glavna kritika povodom njegovog pristupa razrešenju ove dileme struktura/delanje je da je nedovoljno razvio subjektivnu stranu dileme u korist strukturalističke objektivne.
Margaret Arčer pristupa ovoj problematici razvojem principa analitičkog dualizma i razvojem teorije morfogenezisa. Ona ukazuje da je u sociologiji i filozofiji društvenih nauka došlo do greške spajanja, na silaznom, uzlaznom i centralnom nivou (downward, upward, central conflation) analize strukture i agentnosti, koji treba da budu analitički razdvojeni. Greška na silaznom nivou podrazumeva zavisnu poziciju strukture od agentnosti ili društvenog delanja, gde nosioci društvenog delanja određuju strukturu, dok na uzlaznom nivou struktura određuje agente društvenog delanja koji dakle nemaju samostalnog uticaja, što znači da u oba slučaja dolazi do redukcije na jedan nivo analize. Kritike centralnog spajanja se odnose na Gidensovu teorije strukturacije i njegov pojam dualnosti, kao i na Burdijeov pristup takođe, i svodi se na to da po principu dualizma gde se struktura i agentnost posmatraju kao dve strane jednog celog i moraju se razmatrati zajedno, istraživanje uticaja jednog dela na drugi je onemogućeno, tj. praktično je beskoristno. Reč je ovde o analitičkom, metodološkom i vremenskom razdvajanju zarad izučavanja veza između strukture i delanja, dok se u ontološkom smislu M.Arčer slaže da postoji isključivo ontološko jedinstvo. Teorija morfogeneza podrazumeva cirkularni proces u kojem stvorena struktura utiče na delanje agenata, ali ih ne determiniše, zbog čega se kao posledica javlja promena u društvenoj strukturi. Vremenska podeljenost omogućava istraživanje uticaja strukturnih faktora na agente, tj. istraživanje konteksta u kojem ti agenti delaju, te je moguće u sledećem vremenskom isečku analizirati kako ta agentnost menja strukturni kontekst i proizvodi novu strukturu koja povratno postaje faktor ograničenja (Kučinov, 2017). Pristup M. Arčer nadograđuje teorije Gidensa i Burdijea koje pate od centralnog spajanja, te su operaciono beskorisne, tako što omogućuje da se vrši istraživanje međusobnog uticaja strukture i delanja, čime povezuje ontologiju sa konkretnim empirijskim istraživanjem, te daje prostora za analizu društvene promene, tj. analizu promene društvene strukture kroz vreme.
Relaciona sociologija
Da bi bolje razumeli ovu dilemu, potrebno je da je stavimo u širu perspektivu, tj. značajno je da imamo poimanje postojanja dve različite paradigme u filozofiji o prirodi ili ustrojstvu društvene realnosti, supstancijalne i relacione. Supstancijalna paradigma podrazumeva da su jedinice analize u stvari supstance neke vrste poput stvari, bića, esencije, te dilema društveno struktura/delanje ustvari potpada pod supstancijalnu paradigmu, koja se može iz ugla relacione paradigme pokazati kao lažna ukoliko supstancijalizam sam po sebi nije tačan. Ova druga relaciona, trans-akciona ili procesualna paradigma stavlja akcenat na transakciju, proces koji je primarna jedinica analize, tako da elementi koje se nalaze u transakciji dobijaju svoje značenje, značaj i identitet u zavisnosti od funkcionalnih uloga koje imaju u okviru transakcije. Ovi elementi koji učestvuju u transakciji koje bi supstancijalna paradigma nazvala entitetima, esencijama, stvarnostima ne postoje dakle sami po sebi i nezavisno, nego se javljaju samo kao posledica odnosa sa drugim entitetima, te u kontekstu dileme strukutra/delanje vidimo da niti pojedinac niti neka društvena struktura mogu biti početne jedinice sociološke analize. “Relacioni zaokret“ u sociologiji kao izraz nastaje u vezi sa radom njujorške škole 90tih godina, pretežno skoncentrisanom na oblasti kulturne sociologije i analize društvenih mreža, međutim Mustafa Emirbajer u Manifestu relacione sociologije iz 1997. godine navodi da se neke od ideja i praksi preferiranja odnosa u odnosu na supstancu nalaze još u delima Marksa, Vebera, Dirkema, Cimela, i Mida, ali uvek na implicitan način, bez ovakvog odvojenog direktnog ukazivanja da društvo ne sadrži odnose, već da su sami odnosi ono što čini društvo (Emirbayer, 1997). Kao što se da zaključiti, ne postoji konsenzualna osnova na kojoj je položena sociološka misao i teorija, te je stoga dilemu struktura/delanje za koju smo naveli da je primarna, najvažnija i najprominentnija za sociološku teoriju, moguće sasvim i odbaciti ukoliko se usvoje neki drugi nesupstancijalni funadamenti društvene realnosti.
Može se zaključiti da ova dilema podrazumeva ustvari pitanje šta je suština društvene realnosti, te implicitno šta je predmet sociologije kao najšire društvene nauke, te kako tom predmetu pristupiti metodološki. Pozicije u ovoj debati podrazumevaju priznanje postojanja isključvo društvene strukture, te isključivo društvenog delanja ili agentnosti, i kao treću opciju razumevanje da je ta podela uslovljena, te da u stvari postoji samo jedno ontološko jedinstvo koje se sastoji i od društvene strukture i društvenog delanja čije granice je moguće ili nemoguće utvrditi zavisno od podpozicija u okviru interakcione paradigme. Pored toga, sama dilema se javlja u okviru supstancijalne filozofske paradigme, koja opet ne mora biti tačna ukoliko bi se status postojanja isključivo dao samo odnosu ili procesu, kako to radi relaciona filozofska paradigma i relaciona sociologija posledično. Praktično, ova dilema ukazuje na neusaglašenost sociologije kao nauke, te na razlog njenog unutardisciplinarnog separatizma i bogatstva ‘varijacija’, što je bitan problem koji se javlja pred bilo koje istraživanje ili integrisanje istraživanja u teoriju, te se može nazvati još i kamenom spoticanja sociološkog naučnog znanja.
Dopinos modelovanja zasnovanog na agentu
Modelovanje zasnovano na agentu je u bliskoj vezi sa razvojem kompleksne nauke i pojma kompleksnih adaptivnih sistema, koji opet svoje poreklo vode iz sistemske terije, kibernetike i razvoja veštačke inteligencije. Kompleksnost počinje kada princip kauzalnosti prestaje (Editorial, 2009), a komplesna nauka ukazuje na to da se velike populacije jedinica mogu samoorganizovati u agregate koji generišu paterne, skladište informaciju, i uključuju se u kolektivno donošenje odluka (Parrish & Edelstein-Keshet, 1999), te se kompleksni adaptivni sistemi između ostalog odlikuju karakteristikama samoorganizovanosti, nelinearnosti i emergentnosti. Društveni modeli zanovani na agentu se mogu odrediti kao tip objektno-orijentisanog računarskog modela koji se sastoji od autonomnih, međusobno reagujućih, ciljno orijentisanih agenata ograničenih skupom pravila u određenom okruženju, putem kojeg se analizira društveni sistem (Cioffi-Revilla, 2017), dok se sama sociologija koja se bazira na ovoj vrsti simulacije određuje kao proučavanje društvenih paterna putem računarskih modela društvenih interakcija između heterogenih agenata integrisanih u društvenu strukturu (Squazzoni, 2012). Istorijski gledano, preteče ovog tipa simulacije su ćelijski automat (cellular automata) Džona fon Nojmana (John von Neumann), i Džon Konvejova (Conway, J.) igra života (game of life) razvijeni 60tih i 70tih godina, dok je pravi početak ovog tipa simulacije bio uslovljen razvojem kompjuterske moći i dogodio se 90tih godina. Među prvima, najednostavnijim i najpoznatijim od ovih simulacija je Shugarscrape model koji su razvili Džošua Epstein (Epstein, J.M.) i Robert Akstel (Axtell, R.) u knjizi Growing Artificial Societies, i ovaj model se sastoji od društva agenata (crvene tačke) koji raspolažu određenim bogatstvom koji je simbolično predstavnjen šećerom kao hranom (žute tačke); Na početku je bogatstvo jednako distribuirano, ali sa protekom vremena, kada se model pusti, dolazi do pojave nejednakosti koja je predstavnjena na grafiku Lorencovom krivom i histogramom distribucije bogatstva. Ovim modelom društveni naučnici su mogli da vide kako se formiraju emergenta svojstva sistema, te jasan prikaz razvoja socijalnih paterna. Modelovanje zasnovano na agentu je značajno zbog razvijene teorije emergentnosti koja se vezuje za ovu vrstu simulacije, kao i na praktičnom nivou.
Doprinos na praktičnom nivou podrazumeva pragmatičan pristup ovom pitanju koji za rezultat treba da ima jačanje teorijskih pokušaja integracije. Ovo se postiže tako što mikro i makro nivoi postaju koncepti koji se modeliraju tako da se implikacije socijalnih procesa na mikro nivou za makro nivo mogu razmatrati detaljno i istraživati, kao i u obrnutom smeru, tako da se može jasno analizirati uticaj društvenih makro procesa na mikro nivo. Kod ove vrste simulacije potrebno je razlikovati modele koji generišu emergentnost prvog i modele koji generišu emergentnosti drugog reda. U prvom slučaju reč je o neplaniranom makro paternu, strukturi ili dinamci koja se pojavljuje kao rezultat interakcije decentralizovanih agenata, koja se može zapaziti sa strane, ali nema ontološko značenje. Primer jednog ovakvog modela je Šelingov (Schelling, T.) model usmeren na izučavanje dinamike paterna mobilnosti i segregacije gradova prema rasi ili etničkoj pripadnosti, gde je zaključeno da individualne preferencije proizvode segregaciju. Model kreće od pomešanog sastava crnih i belih domaćinstava, i daje pravilo da domaćinstva imaju preferenciju da njihove komšije budu 50% ili više slični njima, kao i da imaju volju i mogućnost da se presele. Kada se model pusti, domaćinstva koja su nezadovoljna svojim komšijama se sele, i dodatno povlače komšije koje su ostavili jer njihov procenat sličnih suseda se sada smanjuje, tako da se svaki put dobija makro patern segregacije, koji nije podstaknut rasizmom ili etničkom netrpeljivošću. Drugi koncept emergentnosti drugog reda podrazumeva da je ovaj makro patern generisan od strane aktera i da su uz to ti akteri u stanju da ga prepoznaju, te da su u stanju da ga svesno održavaju ili menjaju, tako da modelovanjem ovog tipa emergentnosti agenti su svesni, refleksivni, znaju kakve paterne stvaraju i u stanju s u da menjaju svoje ponašanje prema tome, rezultat je da se pored uviđanja pojave makro paterna, javlja i mogućnost analize interakcija između dva nivoa. Model koji se može navesti kao primer je Gilbertov (Gilbert, N.) model segrgacije, koji je nastao kao dopuna Šelingovog modela, i koji uvodi dva dodatna makro faktora. To su stopa kriminala, i sposobnost agenata da prepoznaju emergentna svojstva, i da se ponašaju prema njima. Na početku simulacije domaćinstva su u mešanom sastavu bez segregagije, potom se uvodi makro faktor stope nasilja u delovima gde su stanarine ili cene kuća niže, tako da domaćinstva mogu da se presele shodno svojim budžetima, što takođe dovodi da toga da model pokazuje segregaciju. U sledećem koraku, uz drugi makro faktor, svesnost agenata i njihove posledične akcije, model opet menja izgled, pokazujući segregaciju nešto drugačijeg sastava (Squazzoni, 2008). Iako je rezultat sličan, uz ovaj model se postiže analiza integracije ova dva nivoa, mikro i makro. Dakle, doprinos modelovanja zasnovanog na agentu se nalazi između dva esktrema objašnjenja društvene realnosti, strukturalnog i individualnog, baziranog na društvenom delanju, u ovom slučaju agentima, pružajuću tako praktičan pristup generisanju teorija integrativnog tipa.Grafik br. 2: emergencija nejednakosti (Preuzeto iz: Cioffi-Revilla, 2017)
Za razumevanje teorije u vezi sa pojmom emergentnosti, skoncentrisaćemo se na teoriju emergentne paradigme Sojera (Sawyer, R.K.), čiji glavni metod su upravo veštačka društva, tj. modelovanje zasnovano na agentu. Emergenta paradigma je fuzija strukturne i interakcione paradigme, gde Sojer pod strukturnom paradigmom podrazumeva tri grupe teorija, strukturni determinizam, metodološki individualizam, i hibridne teorije, dok pod interakcionom paradigmom podrazumeva interakcioni redukcionizam i hibridne teorije. Strukturni determinizam podrazumeva da je socijalna struktura fundamentalna, a da su individue sociokulturno determinisane; Metodološki individualizam smatra da su individualna svojstva poput akcije, ponašanja, mentalnih stanja, verovanja i namera, primarna i da ova svojstva određuju društvenu strukturu; Hibridne teorije podrazumevaju da i individua i struktura imaju autonomnu realnost, te da je glavni zadatak objasniti uzročnost „na gore“ i „na dole“ između ove dve realnosti; Na drugu stranu, interakciona paradigma ima dve verzije, interakcioni redukcionizam koji podrazumeva da su i struktura i individua derivativi interakcije i da je interakcija fundamentalna sociološka realnost, i hibridne teorije koje podraumevaju da sva tri nivoa, pojedinac, interakcija i struktura imaju zasebnu ontološku autonomiju. Ova paradigma koja se može razložiti na pet nivoa, iz interakcione paradigme preuzima fokus na procese simboličke interakcije, a iz strukturne paradigme preuzima stav da su emergentni društveni fenomeni ontološki autonomni i da deluju povratno na individue. Nivoi emergentne paradigme koja funkcioniše po principu cirkularnosti su obeleženi slovima A, B, C, D i E. Nivo A uključuje individue, ali samo onaj deo individua koji se formira i nalazi pod uticajem i ograničenjem gornjih nivoa, što se zapaža kada god eksterne situacije utiču na individualno ponašanje. Uvođenjem nivoa E, Sojer diversifikuje shvatanje makro struktura, jer pravi distinkciju između 3 nivoa strukture, C, D, i E, od kojih E ipak ne pripada krugu emergentne paradigme. Ovde je reč o stabilnim proizvodima emergentnosti koji su postali fiksirani u stabilnom materijalnom obliku, poput tehničkih i materijalnih sistema društva u vidu komunikacionih mreža, autoputa i železnica, arhitekture itd, čije postojanje je rezultat istorijskih procesa i više ne zavisi od interakcije koja se odvija na nivou B. Druga dva nivoa makrostrukture C i D se nazivaju efemeralne i stabilne emergentnosti. Efemeralna emergentnost C podrazumeva okvir koji nastaje iz nivoa B (interakcije) u toku samo jednog susreta , koji se stalno menja i ne može se sekvencijalno analizirati, tako da je svaka akcija ograničena već postojećim okvirima i ujedno je razlog promene i stvaranja ovih interakcionih okvira. Nivo D podrazumeva emergennosti koje traju više od jednog susreta tako da nastaje zajednička istorija grupe ili društva. Dužina trajanja ovih entiteta može biti od par nedelja do perioda koji obuhvata više generacija, a primeri su jezik, trendovi, ukusi, kolektivna memorija itd. Nivo B je nivo interakcije između individua, te nivo koji proizvodi samu makrostrukturu na nivoima C, D i E. Dakle individue stupajući u interakciju proizvode efemerne, stabilne i dugotrajne entitete koji povratno ograničavaju individue i njihove buduće interakcije, kao i što omogućavaju njihov izražaj takođe. Ovom teorijom Sojer je nadogradio nedostatke interakcinističke i strukturalne paradigme i detaljnije objasnio kako se društveno delanje povezuje sa društvenom strukturom, te kako struktura povratno deluje na delanje. To je postigao usložnjavanjem makro nivoa, ukazivajuću na njihovo interakciono poreklo, i jasnijim definisanjem kako proces emergencije funkcioniše, što je nadogradilo interakcioni redukcionizam, kao i hibridni interakcionizam koji nije davao dobro objašnjenje ovih mehanizama emergencije. Ukoliko se ova emergentna paradigma uzme kao tačna, sociologija postaje osnovna nauka emergentnosti, dok se druge društvene nauke koncentrišu na izučavanje stalnih entiteta na nivou E, a psihologija redefiniše i bazira na isključivo nesocijalne aspekte individue (Sawyer, 2005). U tom slučaju socijalna simulacija, tj. modelovanje zasnovano na agentu se javlja bazičnim metodom koju sociologija kao emergentna nauka treba da koristi. Ovim metodom, osnovnom problemu sociologije struktura/delanje može se praktično pristupiti, a neintegrisana sociološka teorija može postati koherenta, čime se stvaraju uslovi za logično utemeljenje sociologije na sva tri filozofska nivoa, ontološkom, epistemološkom i metodološkom. Dakle, razumevanjem prirode društvene realnosti, dobijamo jasnu sliku o predmetu sociologije kao najopštije društvene nauke, kao i uvid u adekvatnu metodologiju, gde je u ovom slučaju društvena relanost objašnjena kroz emergentnu paradigmu, predmet sociologije je društvena emergentnost, a najpristupačniji metod koji najbolje daje uvid u emergentnost je društvena simulacija.Grafik br. 3: Levo: početna distribucija1500 agenata; Sredina: prostorni paterni sa uvedenom stopom nasilja; Desno: prostorni paterni drugog reda emergentnosti (Preuzeto iz: Gilbert, 2002 u Squazzoni, 2008)
Zaključak
Predmet ovog rada je fundamentalna sociološka dilema društvena struktura/društveno delanje, a sam cilj rada je bio da se pruži osnovno razumevanje ove dileme, kao i da se daju potencijalni inovativni pristupi istraživanja sociologije sa specifičnom metodologijom, kao i ontlološkim pretpostavkama, koje celokupno daju još jedan odgovor na datu dilemu. U tom smislu su definisani osnovni koncepti društvene strukture i društvenog delanja, ukazano je da ova dilema iako nije identična sa dilemama pod nazivima mikro/makro, individualizam/holizam, deli određena zajednička pitanja, među kojima su izdvojena pitanja ontološke realnosti društva i mere u kojoj društvena struktura i društevno delanje utiču jedno na drugo. Utvrđeno je da se ova dilema tiče ontologije, metodologije i metateorije sociologije, te su navedene osnovne karakteristike metateorija metodološkog individualizma, metodološkog holizma i interakcione metateorije. U okviru interakcione metateorije ukratko su objašnjene glavne ideje teorije strukturacije Gidensa, teorije prakse Burdijea, kao i teorije morfogenezisa Margaret Arčer. Uočeno je da se celokupna dilema javlja kao deo supstancijalne filozofske paradigme, te da pored ove paradigme postoji i druga relacionistička koja priznaje ontološko postojanje isključivo transakcijama, prikazujući ovu dilemu onda kao irelevantnu. Drugi deo rada uvodi pojam kompleksne paradigme u nauci, metod socijalne simulacije, tačnije modelovanja baziranog na agentu, koncept emergentnosti, kao i teoriju paradigme emergentnosti Sojera, koja daje teoretski okvir za proučavanje emergentnosti koja se javlja u ovim modelima, istovremeno pružajući i dijalektički odgovor na dilemu struktura/delanje. Navedeno je da ovaj nestandardni pristup u sociologiji pruža prednost na dva nivoa, praktično i teoretski, što celokupno omogućava da se ovoj dilemi pristupi na pragmatičan i operaciono prijemčiv način.
Od ove dileme i razumevanja prirode društvene realnosti i društvenog delanja zavise barem 3 tri pitanja u sociologiji, i to: sadržaj predmeta društvenih nauka, izbor metodologije i način generisanja teorije, kao i razumevanje faktora društvene promene. Ukoliko sociologija funkcioniše na osnovu dve metateorije koje su međusobno nesaglasne, ili pak na osnovu integracionističkih teorija kojima se ne može empirijski pristupi, poput Gidensove i Burdijeove, onda očigledno da se socilogija kao nauka na taj način ne može konsolidovati. Ukoliko ontološki aspekt ove debate može da bude razrešen kroz paradigmu emergentnosti , onda bi glavni metod sociološkog istraživanja bio metod socijalne simulacije, a predmet sociologije bi tada bio isključivo krug emergentnosti, tj. izučavanje struktura koje nastaju iz interakcije, kao i njihove mehanizme nastajanja, te i povratni uticaj koje ove strukture prave na pojedince i na njihove interakcije. Na ovaj način bi sociologija mogla da se konsoliduje kao nauka, sinteizuje svoju teoriju, te uveća svoje prediktivne kapacitete kroz analizu društvene promene, tj. razumevanjem mehanizma funkcionisanja i promene same društvene strukture.
Literatura:
Bourdieu, P. (1990). In Other Words: Essays toward a Reflexive Sociology. Cambridge: Polity Press.
Cioffi-Revilla, C. (2017). Introduction to Computational Social Science: Principles and Applications. New York City: Springer.
Editorial. (2009, January, 01.). No man is an island. Dostupno na: https://www.nature.com/articles/nphys1162
Emirbayer, M. (1997). Manifesto for a Relational Sociology. The American Journal of Sociology, Vol 103, No2, (281-317)
Giddens, A. (1984). The Constitution of Society: Outline of the Theory of Structuration. University of California Press.
Lopez, J. & Scott, J. (2000). Social Structure. Philadelphia: Open University Press.
Parrish, J.K. & Edelstein-Keshet, L. (1999, April). Complexity, pattern, and evolutionary trade-offs in animal aggregation. Science, 284: 99-101. Dostupno na: https://science.sciencemag.org/content/284/5411/99
Ritzer, G. (2007). Metatheory (pp. 2964- 2967). U The Blackwell Encyclopedia of Sociology, Oxford, UK, Blackwell Publishing
Ritzer, G. (2007). Structure and Agency (pp. 4869- 4872). U The Blackwell Encyclopedia of Sociology, Oxford, UK, Blackwell Publishing
Ritzer, G. (2011). Sociological Theory. New York: McGraw-Hill Publishing Company.
Sawyer, R.K. (2005). Social Emergence: Societies as Complex Systems. Cambridge University Press.
Squazzoni, F. (2008). The Micro-Macro Link in Social Simulation. Sociologica 2(1). doi: 10.2383/26578. Dostupno na:https://www.researchgate.net/publication/265406968_The_Micro-Macro_Link_in_Social_Simulation.
Squazzoni, F. (2012). Agent-based Computational Sociology. New Jersey: Wiley.
Zahle J., & Kollin F.(2014). Rethinking the Individualism- Holism Debate: Essays in the Philosophy of Social Science. Springer International Publishing, Switzerland
Kimelev Ю.A., Polяkova N.L.(2014). Filosofiя socialьnыh nauk. Vestnik Moskovskogo universiteta. Seriя 18. Sociologiя i politologiя.(1):20-46. https://doi.org/10.24290/1029-3736-2014-0-1-13-22 Dostupno na: https://vestnik.socio.msu.ru/jour/article/view/3/4#
Kučinov A.M. (2015). Sovremennыe teorii structure-agency i russkaя sociologiя. Gumanitarnыe naučnыe issledovaniя. № 4. Č. 3 Dostupno na: http://human.snauka.ru/2015/04/9598
Kučinov, A.M. (2017). Teoriя socialьnogo morfogeneza i refleksivnosti Margaret Arčer (svodnый referat). Moskva: METOD: Moskovskiй ežegodnik trudov iz obщestvovedčeskih disciplin. Dostupno na: https://cyberleninka.ru/article/v/teoriya-sotsialnogo-morfogeneza-i-refleksivnosti-margaret-archer-svodnyy-referat
Marks, K. (2017). Osamnaesti brimer Luja Bonaparte. Novi Sad: Mediterran publishing.
