Uvod
Osnovni prihod kao vid socijalne politike poslednjih godina naročito dobija na popularnosti, mišljenje javnosti i stručnjaka, zavisno od njihove političke i filozofske pozicije, je podeljeno. U najboljoj verziji, kako navodi Gaj Standing (Gay Standing), osnovni prihod nosi utopističku i civilizacijski važnu notu, i njegov domet dodiruje i rešava pitanja iz oblasti osnovne sigurnosti, socijalne pravde, i slobode u socijalnom, ekonomskom i političkom smislu; a možda najvažniji argument koji Standing navodi u razumevanju osnovnog prihoda je ideja društvenog nasleđa, i činjenice kolektivno generisanog bogatstva koje se prenosi iz generacije u generaciju, te kroz osnovni prihod kao socijalnu dividendu, biva distribuirano svima, nezavisno od državljanstva (Standing, 2018). Trenutna politička i ekonomska situacija popularizuje debatu o osnovnom prihodu, ali je bitno naglasiti da postoji i duža istorija ove ideje i da se ona razvila prvenstveno u vezi sa ostvarenjem bazičnih ljudskih prava, te da se može razmatrati i kao nužan preduslov za punu zaštitu ljudskih prava na globalnom, internacionalnom nivou.
Ovaj rad će dati osnove razumevanja osnovnog prihoda, kao koncepta i vida futurističke socijalne politike, razmotriće trenutne socio-ekonomske uslove koji generišu ovu ideju, daće osnove razumevanja koncepta države blagostanja, njene istorijske važnosti i značaja za pojmove socijalne nejednakosti i demokratskog odlučivanja. Staviće se naglasak na marksističku liniju rezonovanja, te će argumenti biti u skladu sa pomenutom teorijom. Uprkos tome, glavna opora ovog rada će biti pokušaj objektivnog prezentovanja i ocene načina implementacije osnovnog prihoda kao nove socijalne politike, na meta nivou i koliko je to empirijski moguće u datom momentu porediti i prognozirati. Iako se rad svodi na suprostavljanje dva glavna i ekstremna pristupa u imlementaciji ove ideje, negativnog oporezivanja i socijalne dividende, zaključak je stavljen na poželjnu opreznost u implementaciji, i nužnost razmatranja širih implikacija za celokupni sistem, kao i na nužnost razumevanja društveno-ekonomskog sistema i promena koje se u njemu neprestano dešavaju.
Određenje pojmova: osnovni prihod i država blagostanja
Osnovni prihod
Ideja osnovnog prihoda, poznatog još pod nazivima: garantovani prihod, garantovani godišnji prihod, bezuslovni osnovni prihod, univerzalni osnovni prihod, građanski prihod, društvena dividenda, univerzalni grant, demogrant (Widerquist, Noguera, Vanderborght, Wispelaere, 2013), je proizvod viševekovnog akumuliranja ideja, gde se ranim 19-ovekovnim teoretičarima smatraju Furije (Charles Fourier) i Mil (John Stuart Mill), dok se indirektne veze mogu naći još u idejama Mora (Thomas More), kao i Pejna (Thomas Paine). U prethodnom veku ideja je bitno dobila na značaju kroz debate u Velikoj Britaniji imeđu dva svetska rata, debate u SAD 60tih i 70tih orijentisane na „demogrante“ i negativno oporezivanje (negative income tax), kao i u državama zapadne Evrope, Danske, Holandije, Velike Britanije, Nemačke, i Francuske. Kulminacijom ovih debata se smatra osnivanje BIEN-a (Basic Income Europe Network), Evropske mreže za osnovni prihod 1984, koja menja ime 2004. godine u Svetsku mrežu za osnovni prihod (Basic Income Earth Network) (Basic Income Earth Network [BIEN], n.d.). Jedna od poznatijih izjava koja sumira ideju osnovnog prihoda se može naći u knjizi Bernarda Rasela iz 1918. godine, „Putevi ka slobodi“ (Proposed roads to freedom: Socialism, Anarchism and Syndicalism.): “Određeni mali prihod, dovoljan za osnovne potrebe, trebalo bi biti obezbeđen svima, bilo da su zaposleni ili ne, a veći prihod bi trebalo dati onima koji su voljni da se uključe u neki društveno korisni rad… Po završetku obrazovanja, niko ne bi trebalo da bude prinuđen da radi, i oni koji izaberu da ne rade bi trebalo da primaju dovoljno za osnovne životne potrebe i da budu ostavljeni potpunosti u miru ” (Russel, 1996).
U pogledu akademskog istraživanja, ideja postaje popularna negde od 60tih godina 20. veka, a neke od teme istraživanja su podrazumevale filozofsko opravdanje i utemeljenje ideje, zatim ekonomsku i političku izvodljivost, kao i uticaj na slobodu, društvenu pravdu, ekonomsku aktivnost i psihološko blagostanje pojedinaca (Widerquist, Noguera, Vanderborght, Wispelaere, 2013). „Osnovni prihod je prihod koji politička zajednica isplaćuje svim svojim članovima na individualnoj osnovi, bez testiranja sredstava (means test) ili radnih zahteva“ (Parijs, 2004). Osnovne tri karakteritike osnovnog prihoda su: univerzalnost, neuslovljenost i isplata na indivivualnoj bazi (Widerquist, Noguera, Vanderborght, Wispelaere, 2013). Univerzalnost podrazumeva isplatu osnovnog prihoda svakom članu političke zajednice, dakle svakom sa državljanstvom date države ili stalnim boravkom. Neuslovljenost podrazumeva nepostojanje drugih uslova, osim državljanstva ili stalnog boravka, za isplatu osnovnog prihoda, poput uslova prethodne ili trenutne zaposlenosti, želje da se bude zaposlen, ili na bilo koji drugi način učestvuje u političkoj zajednici, poput neplaćenog volontiranja i sličnih aktivnosti, te dalje izvora i obima sopstvenih prihoda, kao i neuračunavanje uslova poput godina starosti, ili radne sposobnosti. Isplata na individualnoj bazi podrazumeva da je osnovni prihod individualno pravo svake osobe bez obzira na njihove godine, pol ili porodični status. Isplaćuje se dakle u jednakom iznosu svakom državljaninu i to pojedinačno i direktno, bez učešća drugih lica ili npr. isplate celoj porodici, bilo da su muškarci, žene, deca ili se nalazili u nekoj drugoj kategoriji (Widerquist, Noguera, Vanderborght, Wispelaere, 2013).
Prvi eksperimenti implementacije osnovnog prihoda su sprovedeni 60tih i 70tih godina u SAD-u i Kanadi, u državama New Yersey, Pennsylvania, North Carolina, Colorado, Washington State, Indiana i Manitoba. Drugi pilot programi sporvedeni širom sveta u novijem, posle 2000. periodu, su bili u Namibiji, Ugandi, Keniji, Indiji, Brazilu. Trenutni pilot programi se sprovode u Finskoj, Kanadi (Ontario), Holandiji, Španiji (Barselona), a planira se i početak pilot programa u Keniji opet, SADu (Oakland), i Škotskoj (Basic Income Earth Network [BIEN], 2017). Problem sa poređenjem ovih istraživanja je u tome što su programi različito dizajnirani i implementirani što otežava donošenje zaključka o uspešnosti programa osnovnog prihoda u opštem slučaju. No, prema izveštaju The State of Social Safety Net Svetske Banke iz 2015. godine, 130 država su implementirali barem jednom program bezuslovnog prenosa novca, dok su 64 države barem jednom implementirale programe uslovnog prenosa novca u okviru strategija smanjenja siromaštva, što pokazuje rastući trend direktnog prenosa novca, u kešu, pod nekim uslovima ili bez (World Bank Group, 2015). Prema izveštaju iz 2016. godine sa uzorkom od 165 država, rezultati ovakvog prenosa novca su se pokazali dobri u smanjenju siromaštva, povećanju broja dece koja pohađaju nastavu, boljim zdravstvenim uslugama, povećanju zaposlenja, kao i u pogledu rešavanja rodne diskriminacije (Batagli et al., 2016). Dakle, iako su neki od ovih programa bili uslovni, prenos novca pokazuje dobre rezultate i potencijal u razvoju socijalnih politika.
Država blagostanja
U drugoj polovini 19.veka države počinju da se struktuiraraju na drugačiji način nego do tada, te da polako prelaze iz država sa statusom „noćnog čuvara“, dakle klasično liberalno ustrojenih država u tzv. „države blagostanja“. Prvim značajnim merama se smatraju programi podrške u slučaju bolesti i nezgoda koje je Bizmark uveo u Nemačkoj 1880. godine, koja od tada počinje da se naziva Socialstaat, socijalna država; Dok se period posle Velike depresije u Sjedinjenim Američkiim Državama, a naročito period posle Drugog svetskog rata u svetu smatra periodom nastanka prave države blagostanja, koja se smatra standardom, te su sada i sve države razvijenog sveta ujedno države blagostanja. Država blagostanja se određuje kao „…učestvovanje države u socijalnoj bezbednosti i socijalnim uslugama“ (Cochrane, Clarke, 1993: 4), a Maršal (Marshall, T.H.) je opisuje kao svojevrsnu kombinaciju demokratije, blagostanja i kapitalizma (Marshall, 1950). Ovako organizovane države podrazumevaju oporezivanje u cilju skupljanja sredstava koja se dalje prenose ka institucijama orijentisanim na pružanje usluga, poput obrazovanja i zdravstva, kao i direktno individuama u vidu gotovine (O’Hara, 1999: 1245).
Neke od teorija koje objašnjavaju nastanak države blagostanja mogu se približiti sledećim rečima: „Industrijalizacija i ono što prati industrijalizaciju- ekonomski rast i starenje populacije, su primarni uzročnici u ekspaziji države blagostanja. Štaviše, teško je zamisliti bum države blagostanja šezdesetih godina 20.veka bez ekonomske ekspanzije posle Drugog svetskog rata. Iz povećanih prihoda vlada profitira. Povećane nadnice omogućuju da se nametnu veći porezi, a radnici ipak ostave sa većim primanjem svake godine. Zbog povećane produktivnosti i promene obrazaca rada, uvećao se broj uživaoca penzija, kao što su se povećali i zahtevi za proširenjem državnih penzija“ (Myles, Qudagno, 2002: 36). U akademskim vodama najuticajnijom klasifikacijom država blagostanja, izvršenoj na osnovu institucionalnih kriterijuma se smatra klasifikacija koju je ponudio Esping-Andersen (Esping- Andersen) u knjizi „Tri sveta socijalnog kapitalizma“ (The Three Worlds of Welfare Capitalism) 1990. godine, napisanoj na osnovu istraživanja iz 80tih godina sa uzorkom od 18 država. Dva glavna kriterijuma ove klasifikacije su dekomodifikacija i stratifikacija. Koncept dekomodifikacije podrazumeva da su socijalne usluge deo socijalnih prava svakog čoveka, te da održanje ljudskog života ne treba da zavisi od tržišta. (Esping- Andersen, 1990); Dok se kriterijum stratifikacije odnosi na socijalnu stratifikaciju i solidarnost, tj. na to koji sistem socijalne stratifikacije je promovisan socijalnom politikom i da li država blagostanja podstiče široku ili usku solidarnost (Arts, Gelisen, 2002). Tri modela država blagostanja koja se dobiju na osnovu ova dva kriterijuma su: liberalni, korporativni i socio-demokratski model. U liberalnom ili tržišno orijentisanom modelu čijim tipičnim predstavnikom se smatraju SAD, nivo dekomodifikacije je nizak, a nivo socijalne stratifikacije visok. To podrazumeva da je položaj pojedinca bitno zavistan od tržišta, da je manjina stanovništva targetirana da zadovoljava kriterijume za pružanje socijalnog osiguranja od strane države, te da se većina oslanja na privatne planove socijalnog osiguranja. U korporativnom, ili korporativno-konzervativnom modelu, za tipičnog predstavnika se uzima Nemačka, nivo dekomodifikacije je umeren, a nivo stratifikacije visok. Ovaj model je razvijen pod uticajem katoličke crkve, orijentisan je na održanje postojećeg socijalnog reda i institucije porodice, te se shodno tome, država meša jedino u slučajevima kada porodica ne može da brine o svojim članovima, i ujedno postoje različiti nivoi socijalnog osiguranja, zavisno od društvenog statusa porodice. Treći model čiji predstavnici su skandinavske zemlje odlikuje se visokim nivoom dekomodifikacije i niskim nivoom stratifikacije, podrazumevajući pod tim širok obim socijalnih prava koja su univerzalno dostupna svim građanima bez obzira na njihov društveni status i poziciju na tržištu (Esping- Andersen, 1990).
Sistem države blagostanja i osnovnog prihoda, ioako možda usmereni ka istom cilju zaštite i ostvarenja osnovnih ekonomskih i socijalnih prava, imaju bitne razlike. Glavna razlika se svodi na to da države blagostanja, bez obzira koliko se međusobno razliku, razvijaju svoje socijalne politike na osnovu različitih kriterijuma kategorizacije stanovništva, te tako postoje programi za stare, mlade, kratkoročno ili dugoročno nesposobne za rad i slično; dok osnovni prihod ignoriše ove kriterijume kategorizacije, i funkcioniše po principima univerzalnosti i neuslovljenosti (Widerquist, Noguera, Vanderborght, Wispelaere, 2013).
Problemi države blagostanja
Štrek (Streeck, 2014), razmatrajući krizu kapitalizma i uslove pod kojima bi se kapitalizam raspao, navodi 3 glavna simptoma koja ukazuju na ozbiljnu i najdugoročniju krizu kapitalizma do sada, koja možda nije jedna od kriza u nizu svojstvenih kapitalizmu, već je možda reč i o sistemskom prevazilaženju kapitalizma kao istorijskog socio-ekonomskog ustrojstva. Ta tri simptoma su ustvari tri dugoročna trenda prisutna u ekonomijama visoko industrijalizovanih, ili sve više deindustrijalizovanih država, i to: konstantan pad stopa ekonomskog rasta, konstantan rast državnog duga, i rast ekonomske nejednakosti (Streeck,2014).
Pored Štreka, o krizi kapitalizma kao društveno-ekonomskog sistema i mogućej prirodnoj evoluciji ili pak usmerenoj izmeni kapitalizma u neki drugi još uvek ne u potpunosti poznat sistem, nagoveštavao je još i Druker (Peter Drucker) u knjizi Post-kapitalističko društvo (Post-capitalist society), iz 1994. godine gde je data prednost znanju u odnosu na kapital i rad, kao osnovnim izvorima bogatstva u kapitalizmu; Pored njih, vredi obratiti pažnju i na doprinose Paula Mejsona (Paul Mason), koji u knjizi Postakapitalizam: vodič ka našej budućnosti (PostCapitalism: A Guide to Our Future), takođe proglašava kraj kapitalzma navodeći povećanu nejednakost, postojane cikluse nezaposlenosti, inflaciju, kao i ekološku štetu koji kapitalizam pravi, kao osnovne generatore neodrživosti kapitalizma; Džeremi Rifkin (Jeremy Rifkin), u knjizi Društvo nultog marginalnog troška (Zero Marginal Cost Society) ukazuje da postojeće tehnologije transformišu kapitalizam u novu eru cooperative commons, gde su potrošači ujedno i proizvođači u ekonomiji deljenja (sharing economy) . Iako se ekonomisti ne slažu oko konačnog uticaja tehnoloških promena na stanje ekonomije, potrebno je izdvojiti kao minimum dve posledice tehnološkog razvoja na postojeći ekonomski sistem, da bi kasnije mogli da uvidimo da će se ove promene jasno odraziti i na postojeći sistem države blagostnja. Te dve promene su upravo: 1) skoro nulti marginalni trošak pri proizvodnji novih proizvoda, i 2) trend nestajanja potrebe za upošljavanjem velikog broja stanovništva. Tehnološke inovacije u kombinaciji sa kontradiktornom prirodom kapitalističkog sistema, koja se ogleda u postojanoj konkurenciji proizvođača, te njihovom tehnološkom inoviranju u cilju smanjenja cene robe, vode logičko izvedeno ka trenutku kada će proizvodnja dodatne jedinice robe biti skoro jednaka nuli (izraz skoro se koristi jer i dalje postoji troškovi proizvodne infrastrukture). Da ovo nije stvar daleke budućnosti, Rifkin navodi da su štampa, komunikacije i industrija zabave već uništene pojavom Internet tehnologija, a dalje navodi da se nešto slično događa sa obrazovanjem zbog pojave MOOC kurseva, te čak i u proizvodnji zbog pojave 3D štampača, kao i u energetici, s pojavom obnovljivih izvora energije (Rifkin, 2014). Druga promena dolazi iz razvoja veštačke inteligencije i robotizacije rada, i tiče se krupnih promena na tržištu rada, gde su neke od indikativnih istraživanja istraživanje Freja i Osborna (Carl Frey, Michael Osborne), koji zaključuju da će razvoj mašinskog učenja automatizovati 47% postojeće zaposlenosti u SAD (Fray, Osborne, 2013), dok Brinjolfson (Brynjolfsson Eric) i Mekafi (McAfee Andrew) u knjizi Drugo mašinsko doba (The Second Machine Age) govore o smanjenju srednje klase koja se javlja kao posledica odvojanja ekonomskog rasta i visine plata, gde plate stagniraju, iako postoji ekonomski rast, i da će mašine nastaviti da preuzimaju poslove srednje klase (Brynjolfsson, McAfee, 2014); Ovom diskursu se pridružuje i knjiga Ustanak robota, (Rise of the Robots) Martina Forda (Martin Ford), gde se o govori o „permanentnoj tehnološkoj nezaposlenosti“(Ford, 2015). Nisu svi ekonomisti ovog mišljenja, i neki se drže stava da istorijski gledano tehnologija zamenjuje određene poslove, ali istovremeno pravi nove, te da je zaključak o periodu postzaposlenosti koji je ispred nas, preuranjen i nesiguran. Nezavisno od različitih mišljenja povodom ovog pitanja, jasno je da pitanje krupnih promena na tržištu rada postoji, o čemu u prilog govori i Samit svetskog ekoomskog foruma u Davosu iz 2016 (World Economic Forum, 2016), a s time u vezi postoji i okrnjena poreska baza iz koje se finansira država blagostanja, koja može biti trenutna ili pak permanenta, ali zahteva rešenja drugačija od onih koje može da ponudi država blagostanja, stoga ne iznenađuje da je ovaj tehnološki argument danas jedan od najpopularnijih za uvođenje osnovnog prihoda.
Navedeno stanje jasno pokazuje da se država blagostanja suočava sa izazovima nezaposlenosti, te i nepostojane poreske baze iz koje bi finansirala svoje postojanje; No, pored toga važno je istaći i najčešeće navođene probleme sa kojima se država blagostanja suočava, koji se mogu klasifikovati kao egzogeni i endogeni. Pod egzogenim problemima se podrazumevaju spoljašnji remetilački faktori, i to konkretno: demografske promene, niska stopa privrednog rasta, međunarodni faktori globalizacije nacionalnih ekonomija i povećane imigracije u razvijene zemlje, visoka stopa nezaposlenosti. Pod endogenim faktorima se podrazumevaju takozvani moralni hazardi države blagostanja, konkretno destimulacija rada. Demografski problemi koji ugrožavaju državu blagostanja su ustvari problemi starenja populacije u razvijenim zemljama koja sada obuhvata i do četvrtine ukupne populacije, i procenjuje se da će se i uvećavati. Reč je dakle o problemu uvećanih socijalnih davanja i smanjenju baze poreznika koji pune državni budžet. Niska stopa privrednog rasta od sredine 70tih godina 20. veka uveliko doprinosi smanjenju finansiranja socijalnih programa, dok globalizija nacionalnih ekonomija, i ulazak država sa ponudom jeftine radne snage na globalno tržište znatno utiču na povećanu nezaposlenost niskokvlafikovane radne snage u razvijenim zemljama. Ovo stanje posledično opet otežava funkcioniisanje države blagostanja, jer uvećava njene izdatke na osiguranje nezaposlenih, i to pod uslovima smanjene baze poreznika, tj. aktivno zaposlenih. Drugi problemi globalizacije po državu blagostanja podrazumevaju priliv imigranata u razvijene zemlje i problem mobilnosti poreznika, naročito kada je reč o kapitalnim investicijama, što opet smanjuje obim sredstava države blagostanja. Pored pomenutih očekivanja u porastu nezaposlenosti, treba zapaziti da npr. u Zapadnoj Evropi postoji višedecenijski problem strukturne nezaposlenosti, s kojim ekonomija ne uspeva da izađe na kraj, te da i to očigledno ometa mehanizam funkcionisanja države blagostanja (Lindbeck, 1996). Endogeni faktori se jednostavno objašnjavaju adaptacijom pojedinaca na stanje države blagostanja, gde je zapaženo da se javljaju takozvani moralni hazardi, ili problemi gde pojedinci radije biraju osiguranje u slučaju nezaposleni, nego rad na tržištu rada, te postoje struje mišljenja da država blagostanja tako potkopava samu sebe (Lindbeck, 2016).
Osnovni prihod: država blagostanja 21.veka?
Ovi problemi funkcionisanja države blagostanja imaju šire implikacije, ukoliko se podsetimo nekih od pogleda na razloge nastanka i uopšte postojanja države blagostanja. Ukoliko sagledamo državu blagostanja iz marksističke pozicije, videćemo da je još Marks upozoravao da su mere usmerene na povećanje plata, poboljšanje uslova rada, obezbeđivanje socijalnog osiguranja ustvari mere podmićivanja usmerene na smanjenje revolucionarnog duha, te da se država blagostanja pre nego što je podržana socijal-demokratskom političkom strujom, ustvari doživljavala kao metoda prikrikrivanja i utišavanja klasne borbe (Marx, Engels, 1850). Može se reći da je država blagostanja ustvari efektivno, za neki period, utišala klasnu borbu i spojila često dovođenu u pitanje vezu demokratije i kapitalizma. Valter Šajler (Walter Scheiler), u svom prikazu istorije društvene nejednakosti, navodi da je uvođenje države blagostanja na zapadu jednim delom i rezulat reakcije na Boljševičku revoluciju, tj. straha da nešto slično ne proizađe i na zapadu (Scheidel, 2017). Štrek navodi da je u početnom periodu ustanovljavanja države blagostnja, zajedno sa merama Kejnzijanske ekonomske politike, postojala demokratska podrška ka takvom sistemu reuglisanih slobdnih tržišta, ali da je sa prevagom Hajekovske ekonomske politike, kao i sa krizama od 70tih godina, došlo do značajnog demokratskog deficita u zapadnim društvima (Streeck, 2014). Pored toga, valja se prisetiti i Darendorfa (Ralf Dahrendorf) i njegove teze institucionalizovanog klasnog konflikta, prema kojoj je sa pojavom srednje klase denulirao polaritet između vlasničke i radničke klase, čime se pokušala osporiti marksistička teza o ključnosti privatne svojine za odnose moći i društvenu nejednakost (Darendorf, 1959). Ukoliko zaključimo da se srednja klasa topi, a nejedanakost uvećava, možemo zaključiti i da su institucije datog sistema, uključujući i državu blagostanja u krizi, i da je na pomolu novi polaritet.
Sada kada smo zaključili da je država blagostanja u krizi, i da se kao posledica toga javio demokratski deficit u državama zapadnog sveta, te da je došlo ponovo do pojave izraženih društvenih nejednakosti, moramo rasmotriti koje opcije u pogledu rešavanja ovih problema demokrtaskog odlučivanja i društvenih nejednakosti nam preostaju. Kako smo pritom postojeći sistem kao takav okarakterisali niskim šansama za nastavak, o mogućim reformama onoga što se formalno podrazumeva pod državom blagostanja neće biti reči. Ono o čemu će biti reči i što je i predmet ovog rada je ocena osnovnog prihoda kao nekog vida socio-ekomoske inovacije. U tom pogledu, treba znati da se osnovni prihod može implementirati kao dodatak postojećim socijalnim programima, ili se može implementirati kao potpuna zamena države blagostanja, gde se u tom slučaju troškovi države blagostanja eliminišu, i sredstva bivaju preusmerana na finansiranje osnovnog prihoda. Oba pristupa se slažu da će uvođenje osnovnog prihoda smiriti nastale društvene tenzije prouzrokovane ekonomskom nestabilnošću očekivanih krupnih posledica nestajanja velikog procenta radnih mesta, i promene društveno-ekonomomskog sistema, te neefektivnošću države blagostanja, ali između njih postoji bitna razlika gledano šire, u pogledu klasnog konflikta, rešavanja problema demokratskog deficita i društvene nejednakosti. Pozicija koja podrazumeva ukidanje države blagostnja idejno proističe iz koncepta negativnog oporezivanja (negative income tax) Miltona Fridmana (Milton Friedman), i u principu predstavlja neoliberalni argument u korist uvođenja osnovnog prihoda. NIT je vrsta poreza i socijalni mehanizam koji zamenjuje brojne benefite i usluge jednom regularnom isplatom koja se isplaćuje onoj grupi građana koji se kvalifikuju prema visini svog dohodka (tj., podrazumeva se da je dohodak odgovarajuće nizak.). Ukoliko građanin ne zarađuje ništa, dobija ceo iznos, te kako se njegova zarada povećava, tako se i isplata smanjuje, sve do momenta kada se u potpunosti povlači i građanin postaje onaj koji doprinosi ovom oporezivanju. Ovakva šema je uvek konstruisana na način da postiče rad, tj. da su prihodi od zarade uvek veći, te da se izbegnu moralni hazardi; Ostali plusevi su da je šema jednostavna, umešanost birokratije minimalna, a građani su slobodniji u svom odlučivanju kako će konkretno potrošiti pomoć koju dobijaju od države (Story, 2015). Iako deluje da se problem siromaštva ovako uspešno rešava jer niko ne ostaje bez ikakvih prihoda, s druge strane kritičari naglašavaju da ukoliko se ukinu druge usluge države blagostanja, rezultat upravo može biti povećanje siromaštva, a ne smanjenje. Ovaj argument se svodi na sledeće: „Ili je osnovni prihod neverovatno nizak, ili je trošak za pokriće osnovnog prihoda nemoguće visok “ (Kay, 2016), ukazujući na to da je politički neizvodljivo steći podršku za dovoljno visoke poreze koji bi izdržali ove troškove, što za posledicu daje, da će ovaj osnovni prihod biti isuviše mali, ispod granice siromaštva (iako u predlogu stoji da mora da bude u visini prihvaćenih standarda života, nije moguće ekonomski i politički izvesti tako nešto), te da će time biti i neefektivan kao režim za rešanje osnovnog problema siromaštva. Drugi pristup imlementacije osnovnog prihoda kao dodatka postojećoj državi blagostnja, podrazumeva značajnu promenu paradigme, što Janis Varoufakis (Yanis Varoufakis) ovako objašnjavava: „Čest mit, koji promovišu bogati, je da je bogatstvo proizvedeno individualno, a tek onda kolektivizovano od strane države kroz porez. U stvari, bogatsvo se uvek proizvodi kolektivno, i privatizuje od strane onih koji imaju moć to da učine: vlasničke klase. Danas se svaki telefon sastoji iz delova razvijenih kroz neki državni grant ili iz javnih zajedničkih ideja, za šta se nikada nikakva dividenda nije isplatila društvu“ (Varoufakis, 2016). Rešenje koje Varoufakis i drugi iz ove linije mišljenja nude se zove univerzalna osnovna dividenda (UBD, Universal Basic Dividend), i može se smatrati osnovnim prihodom sa specifičnim neoporezujućim načinom finansiranja. Način realizacije ovog predloga je da se procenat akcija (visina procenta se odlučuje političkim mehanizmima, a ne preciznim ekonomskim kalkulacijama) od svake prve javne prodaje akcija (IPO, Initial Public Offering) kanališe u Javni kapitalni depozitorij (Commons Capital Depository), odakle se isplaćuje univerzalna osnovna dividenda. Dakle, glavna ideja ovog pristupa je da društvo zbog toga što investira u korporativni kapital, ima pravo na akcije i dividende tih korporacija, te da je osnovni prihod ustvari pravo svakog čoveka (ne isključivo građanina), a ne „novac nizašta“ (Varoufakis, 2016). Džon Tornhil (John Thornhill) u članku Why Facebook should pay us a basic income, ilustruje ovakav način razmišljanja, predlažući da se prihodi od podataka kao “ulja” 21. veka, tj. glavnog generatora vrednosti u informatičkom društvu, delom distribuiraju na finansiranje osnovnog prihoda, što veoma podseća na univerzalnu osnovnu dividendu (Thornhill, 2017). Možemo zaključiti da je drugi pristup radikalniji, da bitno menja strukturu ekonomskog sistema, te da je prvi pristup konzervativniji i održava postojeći kapitalistički sistem u stanju koji nije bitno promenjen. Kao što je rečeno oba pristupa će pacificirati postojeću i očekivanu socio-ekonosmku krizu, ali će šire posledice definitivno biti različite, te da je izuzetno biti nadgledati proces implementacija novih socijalnih politika, uključujući i osnovni prihod, kao glavnog pretendenta.
Zaključak
U ovom radu date su osnove ideje o osnovnom prihodu, stoga je izneta definicija osnovnog prihoda, kao i par njenih osnovnih karakteristika, univerzalnost, neuslovljenost, i isplata na individualnoj bazi; istorijski razvoj ideje i pokušaji implementacije širom sveta. Potom su iznete osnove koncepta države blagostanja, njeno određenje i istorijski razvoj, kao i poznata Esping-Andersenova klasifikacija na liberalni, korporativni i socio-demokratski tip države blagostanja. Urađeno je kratko poređenje ova dva pristupa rešavanja socio-ekonomskih pitnja, i zaključeno je da ono što naročito izdvaja osnovni prihod je neuslovljenost. Pored toga, u cilju daljeg upoređivanja ova dva pristupa u socijalnim politikama, zašlo se dublje i šire u analizu društveno- ekonomskog sistema i istorijskog momenta i faktora zbog kojih se država blagostanja razvila, kao i faktora zbog kojih se javljaju tendencije prevazilaženja države blagostanja kao prolazne istorijske promene. U tom smislu, bilo je reči o krizi kapitalizma, kao okvirnom sistemu čija degradacija povlači i degradaciju njegovih konstitutivnih institucija, uključujući i državu blagostanja. Kao indikatori krize su navedena 3 simptoma, konstantan pad stopa ekonomoskog rasta, konstantan rast državnog duga, i rast ekonomske nejednakosti. Pored ovih indikatori, navedeni su i posotojeći i potencijalni izazovi sadašnjem ustrojstvu kapitalistilkog sistema, konkretno tehnološke promene čiji domet je ocenjen izuzetnim. Stoga su objašnjene pojave skoro nultnog marginalnog troška pri proizvodnji nove jedinice proizvoda, kao i „nestanak rada“, tj. snižena potražnje radne snage na tržištu rada. Svi ovi argumenti su navedeni u svrhu objašenja neodrživosti države blagostanja, te je u produžetku naveden i niz uveliko prepoznatljivih problema u funkcionisanju države blagostnja, i to demografske promene, niska stopa privrednog rasta, globalizacija ekonomija i povećana imigracija, visoka stopa nezaposlenosti, kao i inherentni moralni hazardi. Pošto su navedene ove činjenične okolnosti urušavanja države blagostnja i porasta interesa ka novim socijalnim rešenjima, uključujući i osnovni prihod, pristupilo se razumevanju ove promene, koristeći se na jedan način istoricizmom, kako bi se kontekstualno shvatila ova promena, te da bi se uvideli izazovi, i istakli potencijalni rizici koji se mogu očekivati u budućnosti. Data je prednost marksističkoj teoriji, te se data promena razmatrala u vezi sa pojmovima društvene nejednakosti, njene posledice po demokratsku organizaciju društva, te sumnjive veze demokratije i kapitalizma. Navedena ja tipično radikalna marksitička teza o državi blagostanju kao rezultatu kompromisnih socio-demokratskih politika, koje su u funkciji održanja demokratsko deficitarnog društva socijalne nejednakosti na nerizičnom nivou društvenih nemira. Stoga je zaključeno da ukoliko i postoje promene sistema, da će postojati sklonost da se ova društvena funkcija ispuni drugom socijalnom politikom koja će biti održiva u datim okolnostima, i koja će proizvoditi iste efekte pacifikacije obezvlašćene većine i održanja postojećih društvenih nejednakosti na prihvatljivom nivou. Iz toga razloga je razmotren način implementacije osnovnog prihoda, i navedeno je da se mogu izdvojiti dva glavna pristupa, ukidanje države blagostanja i uspostavljanje sistema negativnog oporezivanja, ili održanje države blagostanja uz uvođenje univerzalne osnovne dividende, koja se bi se finansirala ne kroz sistem oporezivanja. Iako drugi predlog zahteva bitne i krupne promene ekonomske paradigme i deluje progresivnije kao i adekvatnije rešenje za savremene tehnološke izazove, trebalo bi sa oprezom razmotriti implementaciju osnovnog prihoda. Iako naoko radikalna ideja sa utopijskim implikacijama, konkretna realizacija ideje nas može dovesti do ne bolje situacije u pogledu struktura moći u društvu, demokratskog kapaciteta odlučivanja i postojanih društvenih nejednakosti. U sledećem koraku koji se mora napraviti u oblasti socijalne politike leži veliki izazov i ujedno i velika šansa za transformaciju društva.
Izvori:
Arts, W. & Gelissen, J. (2002). Three worlds of welfare capitalism or more?. Journal of European Social Policy. Vol. 12, No. 3, pp. 137-158.
Basic Income Earth Network (2017). Overview of Current Basic Income Related Experiments. Dostupno na: http://basicincome.org/news/2017/10/overview-of-current-basic-income-related-experiments-october-2017/
Basic Income Earth Network. (n.d.). History of Basic Income. Dostupno na: http://basicincome.org/basic-income/history/
Bastagli, F., Hagen- Zanker, J., Harman, L., Barca, V., Sturge, G, Schmidth. T. (2016). Cash Transfers: What Does the Evidence Say?. London: Overseas Development Institute. Dostupno na: https://www.odi.org/sites/odi.org.uk/files/resource-documents/10749.pdf
Brynjolfsson, E., McAfee, A. (2014). The Second Machine Age. New York: W.W. Norton&Company.
Cochrane, A.D., Clarke, J.H. (1993). Comparing Welfare States: Britain in International Context, Sage Publications.
Dahrendorf, R. (1959). Class and Class Conflict in Industrial Society. Stanford: Stanford University Press.
Drucker, P. (1994) Post-capitalist Society. Abingdon, UK: Routledge.
Esping-Andersen, G. (1990). The Three Worlds of Welfare Capitalism. Cambridge: Polity Press.
Ford, M. (2015). Rise of the Robots: Technology and the Threat of a Jobless Future. New York: Basic Books.
Fray, C.B., Osborne, M.A. (2013). The Future of Employment: How Susceptible are Jobs to Computerisation? Dostupno na: https://www.oxfordmartin.ox.ac.uk/downloads/academic/The_Future_of_Employment.pdf
Kay, J. (2016, May 31).With a basic income, the numbers just do not add up. Financial Times RSS. Dostupno na: https://www.ft.com/content/65e606d8-270c-11e6-8ba3-cdd781d02d89
Lindbeck, A. (1996). The Western European Employment Problem. The Industrial Institute for Economic and Social Research. Dostupno na: http://www.ifn.se/wfiles/wp/wp466.pdf
Lindbeck, A. (2006). The Welfare State- Background, Achievements, Problems. Stockholm: Research Institute of Industrial Economics. Dostupno na: http://citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.546.4479&rep=rep1&type=pdf
Marshall, T. H. (1950). Citizenship and Social Class: And Other Essays. Cambridge: University Press. Dostupno na: http://www.jura.uni-bielefeld.de/lehrstuehle/davy/wustldata/1950_Marshall_Citzenship_and_Social_Class_OCR.pdf
Marx, K., Engels, F. (1850). Address of the Cental Committee to the Comunist League. Dostupno na: https://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/communist-league/1850-ad1.htm
Mason, P. (2015). PostCapitalism: A Guide to Our Future. UK: Allen Lane.
Myles J. & Quadagno J. (2002). Political theories of the Welfare state. Social service review (March 2002 ): 35- 57, The University of Chicago
O’Hara, P.A. (1999). Welfare State. In Encyclopedia of Political Economy (Vol.1, pp.1245), Abingdon, UK: Routledge.
Rifkin, J. (2014). The Zero Marginal Cost Society: The Internet of Things, the Collaborative Commons, and the Eclipse of Capitalism. New York: St.Martin’s Press.
Russell, B. (1996). Proposed roads to freedom: Socialism, Anarchism and Syndicalism. Dostupno na: http://www.gutenberg.org/cache/epub/690/pg690-images.html
Scheidel, W. (2017) The Great Leveler: Violence and the History of Inequality from the Stone Age to the Twenty-First Century. New Jersey: Princeton University Press.
Standing, G. (2018, Jul 4). Why Do World Should Adopt a Basic Income. Open Future RSS. Dostupno na: https://www.economist.com/open-future/2018/07/04/why-the-world-should-adopt-a-basic-income
Story, M. (2015). Free Market Welfare: The Case for a Negative Income Tax. London: The Adam Smith Research Trust. Dostupno na: https://static1.squarespace.com/static/56eddde762cd9413e151ac92/t/56f711a3ecb92886bb6cc478/1459032484139/NIT_WEB.pdf
Streeck, W. (2014). How will Capitalism end?, London: New Left Review 87, Jun-July. Dostupno na: https://newleftreview.org/II/87/wolfgang-streeck-how-will-capitalism-end
Thornhill, J. (2017, August 7) Why Facebook should pay us a Basic Income. Financial Times RSS. Dostupno na: https://www.ft.com/content/5103204e-7b5b-11e7-ab01-a13271d1ee9c
Van Parijs, P. (2004). Basic Income: A Simple and Powerful Idea for the Twenty-First Century. Politics and Society, 32 (1), 7-39.
Varoufakis, J. (2016, October 31). The Universal Right to Capital Income. Project Syndicate RSS. Dostupno na: https://www.project-syndicate.org/commentary/basic-income-funded-by-capital-income-by-yanis-varoufakis-2016-10?barrier=accesspaylog
Widerquist, K., Noguera, J.A., Vanderborght, Y., Wispelaere J. (2013). Basic income: An Anthology of Contemporary Research, Blackwell Publishing . Dostupno na: https://www.academia.edu/2243587/Basic_Income_An_Anthology_of_Contemporary_Research
World Bank Group. (2015). The State of Social Safety Nets. Washington DC: The World Bank. Dostupno na: http://documents.worldbank.org/curated/en/415491467994645020/pdf/97882-PUB-REVISED-Box393232B-PUBLIC-DOCDATE-6-29-2015-DOI-10-1596978-1-4648-0543-1-EPI-1464805431.pdf
World Economic Forum. (2016, January). The Future of Jobs. World Economic Forum. Dostupno na: http://www3.weforum.org/docs/WEF_Future_of_Jobs.pdf
