FILOZOFSKI FAKULTET U NIŠU
Departman za sociologiju
Tema: Greške u rasuđivanju: neformalne logičke greške
Mentor: Nina Pavlović Student: Milica Bogdanović
Uvod
Tema ovog rada odnosi se na greške u rasuđivanju, odnosno o neformalnim logičkim greškama.
„Pod greškom se u ovom kontekstu podrazumeva neispravni logički argument (neispravno zaključivanje)
koji neke osobe proglašavaju ispravnim .“ (Ristić, 105.)
Iz citata Živana Ristića mogu se uočiti pojmovi poput neispravnog zaključivanja, autor razjašnjava i da se
prilikom donošenja pogrešnog zaključka ne uočava odmah ta greška. Pa se pojedine osobe i nadalje drže
takvog razmišljanja. Kako bismo razlikovali ispravne od pogrešnih zaključivanja, može se razjasniti
korišćenjem primera navedenih od autora Gaja Petrovića: „Sve flaute su svirale.“ (Petrović, 104.). Šta je
zapravo u ovom zaključku pogrešno? Jasno je da flauta predstavlja muzički instrument koji se svira, ali
navedena rečenica se odnosi na sve flaute, reč „sve“ je ključna u donošenju ovakve logične greške, rečenica
se može shvatiti da su sve flaute na svetu svirale u tom trenutku. Ovakve greške se često prave u izgovoru, a
na njih se i ne obraća tolika pažnja. Osoba iz navedenog primera sigurno nije mislila na svaku flautu na ovom
svetu, već možemo pretpostaviti da je možda posetila neki koncert na kome je grupa izvođača svirala flautu?
Ili je prolazila ulicom u kojoj su ulični svirači izvodili svoju kompoziciju sa flautama kako bi zabavili
prolaznike. Dakle, nisu sve flaute svirale, već neke flaute. Iz ovog primera uočavamo da je
A jednako B, a zapravo nije svako A jednako B, već neko A je jednako B. Pored ovakvih razgovora, primer
za logičke greške može biti i unapred smišljen, na primer razgovor:
„Ono što nisi izgubio, imaš?“
„Da.“
„Rogove nisi izgubio?“
„Ne.“
„Znači rogove imaš.“ (Petrović, 104.)
Još je Aristotel definisao pojam greški u rasuđivanju, počevši od onih namernih, takozvanih
„sofizama“, ali i nenamernih „paralogizama“. (Petrović, 104.). Razlika između ovih grešaka je, kao što njihov
sam naziv kaže, u nameri o njihovom donošenju, odnosno o tome da li se greške prave sa ciljem da se neko
prevari ili pak slučajno, bez ikakve namere. Kako bi Petrović rekao dobronamerno ili iz zlobe. Za one
pogrešne zaključke koji se čine ispravnim možemo reči da su to zapravo „logičke greške u užem smislu“.
Dalje logičke greške možemo podeliti na formalne i neformalne. Prvo ćemo ukratko reći nešto o
formalnim greškama, kako bismo se u daljem radu posvetili razjašnjivanju neformalnih grešaka na koje se
zapravo ovaj rad odnosi.
3
Formalne logičke greške
Autor Živan Ristić formalne greške naziva greškama poricanja antecedensa. Antecedens zapravo
predstavlja predhodnika ili pak neki raniji događaj. (Ristić, 106.) Formalne greške su prisutne u deduktivnim
zaključcima. Zapravo pri stvaranju ovakvih grešaka, i premisa i zaključak mogu biti tačni, ali način na koji su
izrečeni je ono što je neispravno. Nejgel takođe razmatra primenu ovakvih grešaja prilikom zaključivanja:
„Kada se stave u hipotetičku formu, sve takve greške su primeri argumentacija koje potiču ili iz afirmisanja
konsekvenca ili iz poricanja antecedensa; ili drugačije, one tvrde implikaciju ili logičku vezu tamo gde ona
ne postoji. Jedan ovakav primer je silogizam 1 “ (Koen i Nejgel, 385.).
Neformalne logičke greške
Neformalne logičke greške zavise od logičkog argumenta, ovakve greške prividno deluju ispravno ali
pri posmatranju takvih argumenata i njihove analize, moguće je uočiti takve greške. Sa njima se susrećemo u
svakodnevnom životu i retko obraćamo pažnju na njih, nismo ih u svakom trenutku svesni. Primer takvih
grešaka je, između ostalih. i primer sa flautom, pomenut u uvodu eseja. Ako kažemo „Danica je osoba.“,
prividno nismo napravili grešku za nju se može reći da je osoba ali bi bilo ispravno precizirati kakva,
„Danica je jedna od devojaka, uzrasta od osamnaest godina.“ ovakva rečenica bi se mogla nazvati potpunom
i ispravnom, bez neformalnih greški. Ovakve greške možemo podeliti u dve katekogije koje je Ristić naveo a
to su materijalne greške i greške višesmislenosti. Primeri sa devojkom i flautom pripadaju kategoriji
višesmislenih neformalnih grešaka. Ako posmatramo muslimane koji su sigurni u istinitost i verodostojnost
Kurana, kao njihove svete knjige, a takvo svoje ubeđenje brane činjenicom da je Kuran napisao Muhamed,
koji je Božji prorok, što je zapravo bitna stavka u opradavanju verodostojnosti ove svete knjige. (Nejgel,
388.). Uočavamo da se premisa o Božjoj predodređenosti neće dovoditi u situaciju proveravanja njene
istinitosti, ovakav bi bio jedan od primera materijalnih neformalnih grešaka.
Iako ćemo u daljem radu još detaljnije razmatrati pomenuta dva tipa neformalnih grešaka već se može
pretpostaviti da nam je tok svakodnevnog života pun ovakvih grešaka, na koje retko ko obraća pažnju. Bitno
je da i pored odstupanja od ispravnih stavova u tim trenucima, naši zaključci nam se ne čine neispravnim.
Religiozna osoba verovatno neće sumnjati u svoj odnos prema Bogu, neće tražiti činjenice koje bi mogle da
opovrgnu neku od verovanja koja je prihvatila tokom učenja o svojoj veri. Opovrgavanje može dovesti do
toga i da osoba samu sebe osudi zbog sumnje u iskaze svog Boga, može se okarakterisati kao izdaja
Svevišnjeg, ipak na takve stvari ne mogu uticati samo lični stavovi i uverenja već do toga može dovesti i
društvo. U društvu u kome vidljivo dominira religioznost, toliko da utiče i na politiku društva, pojedinac će
retko imati slobodu da dovede u pitanje istinitost religioznih stavova, jer bi sigurno pretrpeo neki vid
sankcija. Dakle, možda možemo reći da na prouzrokovanje grešaka može uticati i više faktora. Ipak ne
možemo osporiti i život „genija“, naučnika koji su se trudili odgovoriti na neka od pitanja uz odgovarajuće
naučne činjenice, koje bi bile verodostojne da utvrde istinitost iskaza. Takvi bi bili odgovori na pitanja: „Kako
je nastao svet, čovek?“, „Kako je došlo do napretka ljudske inteligencije?“, „Zasto telo koje se baci u vazduh
pada dole?“, kao i mnoga druga pitanja.
Materijalne neformalne greške
„Materijalne greške nastaju usled beznačajnosti, nedovoljnosti ili neistinitosti svedočanstva za
zaključak u logičkom argumentu.“ (Ristić, 107.).
Autor Živan Ristić nadalje razmatra podvrste u okviru materijalnih neformalnih grešaka.
Silogizam je trojstvo sudova, od kojih treći sleduje iz ispavnosti prva dva suda. Npr. Čovek je smrtan.; Sokrat je čovek.; Sokrat je
smrtan.
4
a) Greška lažnog zasnivanja (eror fundamentalis).
Autor je naziva jednom od najgrubljih materijalnih grešaka koja se javlja kada određeni iskaz treba dokazati
ali se za to navodi lažno svedočanstvo, odnosno kada se iskaz izvodi iz lažnih premisa.
b) Greška uzimanja nedokazanog za dokazano (peticio principii).
Ovakva greska se javlja u logičkom argumentu u kome postoji premisa koja se uzima za istinitu iako nije
dokazana; ono što je nedokazano uzima se za dokazano.
Oblik takvog argumenta je:
Iskazi A, B, V, G su istiniti. I prema tome iskaz A je istinit.
Posebnim vidom ovakvih greški je „cirkularni argument“, Reč je o greški dokazivanja u krug koja izgleda
ovako:
Iskaz A je istinit zato što je iskaz B istinit.
Iskaz B je istinit zato što je iskaz C istinit.
Iskaz C je istinit zato što je iskaz D istinit.
Iskaz D je istinit zato što je iskaz A istinit.
Zaključak se izvodi iz premisa, a za dokazivanje jedne od njih upotrebljava se taj isti zaključak, na taj način
stvara se krug u kojem nisu dokazani ni zaključak, a ni premisa.
c) Greška zamene teza (ignoratio elenchi).
Ovakva greška nastaje kada se u toku dokazivanja iskaza A, počne umesto njega, dokazivanje nekog drugog
iskaza, prividno istovetnog, tako da iskaz A ostaje nedokazan.
d) Greška argumentacije uporede na čoveka (argumentum ad hominem).
Vid greške zamene teze koji predstavlja greška pod nazivom ad hominem, radi se o takvom logičkom
argumentu, čiji je zaključak da je iskaz A neistinit, a svedočanstvo za takav iskaz sadrži argumente osobe ili
više osoba koje zastupaju to mišljenje, a ne kritiku samog tog tvrđenja. Autor kao primer navodi Mendelovu
genetičku teoriju u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, tridesetih godina prošlog veka, koja je odbačena kao
tvorevina austrijskog sveštenika, zastupnika „buržoaskog idealizma“. (Ristić, 108.)
e) Greška prekomernog dokazivanja (qui nimiun probat, nihil probat).
„Qui nimiun probat, nihil probat.“, možemo prevesti kao „Ko prekomerno dokazuje, ništa ne dokazuje.“
(Ristić, 108.). Ova greška se sastoji u tome što iskaz A ne sledi samo iskaz B, koji je istinit već može slediti i
iskaz C koji je lažan. Jedan lažan iskaz je dovoljan da dovede do neistinosti zakona.
f) Greška ne sledi iz premisa (non sequitur).
Ova greška je u tome što iskaz A, koji treba dokazati, ne sledi sa logičkom nužnošću iz istinitih premisa,
svedočanstvom koje je trebalo dokazati. Već, da je istinito navedeno svedočanstvo u cilju dokazivanja iskaza
A nedovoljno u tom smislu što iskaz A ne sledi iz svedočanstva sa deduktivnom izvesnošću, pa stoga ostaje
nedokazan. (Ristić, 108.).
5
g) Greška ad ignorantiam.
Ovakvim nazivom je označen argument koji tvrdi da je iskaz A neistinit, jer nije dokazano suprotno.
h) Greška ad verecundiam.
Ovakva greška predstavlja logički argument čijim se zaključkom tvrdi istinitost iskaza A, ili se razmatra
njegovo prihvatanje i razumevanje, sa pozivanjem na to da pojedinac u zavisnosti od ugleda, položaja i
autoriteta prihvata pomenuti iskaz, a takav argument bi ovako izgledao:
Lekar Miroslav Djordjević, je ugledni kardiolog u jednoj bolnici na jugu Srbije. Ušavši u jednu
bolničku sobu primetio je da igle, kojim se vrši intervencija kod pacijenata, nisu sterilne. Iako je medicinska
sestra, njegova saradnica tvrdila kako je sterilisala igle, na zahtev lekara morala je to ponovo da uradi.
Osoba X tvrdi A; istinitost iskaza se ne dovodi u pitanje.
Pozivanje na autoritet ne mora da bude pogrešno. Pomenuti lekar je obrazovaniji, stručniji i ugledniji od
pomenute medicinske sestre koja asistira, ali samim svojim pozivom, odgovara na to da nešto u vezi igli nije
u redu, pa se moraju ponovo sterilisati, lekar je pouzdan znalac. Ali, bez obzira na to, ni jedan čovek se ne
smatra nepogrešivim, pa samim tim su i stručnjaci skloni pravljenju grešaka.
Do sada smo pominjali materijalne greške koje potiču usled toga što je navedeno beznačajno
svedočanstvo za iskaz u zaključku logičkog argumenta. (Ristić, 109.). U nastavku rada pisaću i o
materijalnim greškama „nedovoljnog svedočanstva“. Materijalne greške nedovoljnog svedočanstva su takvi
logički argumentičije premise nisu beznačajne za zaključak, ali su oskudna osnova za izvođenje tog
zaključka. (Ristić, 109.).
i) Greška „post hoc, ergo propter hoc“.
Greška „posle toga, dakle zbog toga“, odnosi se na logičke argumente u čijim je zaključcima iskaz A uzrok
pojave iskaza B, koji potiče od premisa da iskaz A uvek predhodi iskazu B. Ristić navodi i da predhođenje
jedne pojave nije dovoljno za izvođenje ispravnog zaključka, jer je neophodno da budu ostvareni i drugi
uslovi. Vremenski sled iskaza dokazuje njihov uzročni odnos, ali ne nužno i istinitost. (Ristić, 109.).
j) Greška nepromišljenog uopštavanja (generalizovanja).
Ovakvu materijalnu grešku čine opšta pravila koja važe za određenu klasu slušajeva ili na osnovu netipičnih
slučajeva u toj klasi, koji odudaraju od ostalih. Ova greška ima dva vida:
1) greška preuranjenog uopštavanja,
smatra se greškom malog uzroka koja se sastoji u izvođenju zaključka o celokupnoj klasi, osnovnom
skupu, na osnovu manjeg broja ispitanih, proučenih članova te klase.
2) greška netipičnog slučaja,
nastaje zato što se zaključak o celom osnovnom skupu i izvodi se na osnovu potskupa netipičnih
slučajeva, a netipičan slučaj nije dobar dobar predstavnik skupa kome pripada.
6
Greške višesmislenosti
„Ova vrsta neformalnih grešaka nastaje zbog višesmislenosti upotrebljenog izraza ili zbog gramatički
neispravne konstrukcije upotrebljenog iskaza u logičkom argumentu.“ (Ristić, 110.). Setimo se primera flaute
i devojke sa početka teksta.
Kada je višesmislenost prisutna u nekom logičkom argumentu, takav argument se ne može smatrati
značajnim i vrednosnim, čak se remeti forma takvog argumenta, zbog toga argument ne može biti ispravan.
U daljem tekstu navodićemo podrvste greške višesmislenosti.
a) Greška kompozicije (a sensu divisio, ad sensum compositum).
Ovakva greška nastaje ukoliko jedna ista reč primenjena na delove neke celine ima jedno značenje dok na
samu celinu podpuno drugo značenje. Zaključak važi za određenu celinu, tako što vazi za njene delove
(Ristić, 110.). Ne može zaključak biti istinit ako se neki njegovi iskazi ne podudaraju sa njim.
Iskaz A važi za delove celine O.
Zato je iskaz A istinit za celine O.
Ako su računar sadrži sve potrebne delove za funkcionisanje, ne mora da znači da je ispravan. Ti delovi
mogu biti loše povezani tako da računar ne može da izvršava svoju funkciju.
b) Greška deobe- divizije (a sensu composito, ad sensum division)
Greška eobe se razlikuje od greške kompozicije, a ta razlika se sastoji u tome što na zaključak utiče neko
tvrđenje koje važi za neki deo određene celine, na osnovu toga što važi za tu određenu celinu (u celosti).
Iskaz A istinit je za celinu O
Zato je iskaz A istinit i za deo P celine O
Ako je grupa učenika srednje Ekonomske škole u Nišu, uspešna na takmičenjima, to ne mora nužno da znači
da su svi učenici te škole uspešni.
c) Greška akcidencije.
Ovakve grške oslanjaju se na primeru nekog opšteg pravila, odnosno univerzalnog iskaza. Takav iskaz bio bi
netipični slučaj, na kojem je takvo pravilo ne primenjivo, odnosno iskazi mogu biti shvatani drugačije.
„Upotrebe neispravnih logičkih argumenata-logičkih grešaka se treba kloniti. Argument potvrđivanja
konsekvenca je neispravan, on je logička greška. Prema tome, upotrebe logičkog argumenta potvrđivanje
konsenkvenca se treba kloniti u proveravanju i potvrđivanju hipoteza.“ (Ristić, 111.). Bez obzira što logički
argument može biti pogrešan, može i biti od pomoći prilikom donošenja zaključaka i proveravanja hipoteza.
Logički argument se se ocenjuje u odnosu na ispravnost, valjanost po kojima zaključak sledi iz premisa
logičkom nužnošću. Takođe se misli i na logički argument potvrđivanja konsekvenca koje se posmatraju
prilikom proveravanja hipoteza. Sa stanovišta tih hipoteza uošljivo je da se zaključak izvodi sa
verovatnoćom.
7
d) Obrnuta greška akcidencije.
Ova greška se odnosi na opovrgavanje istinitosti nekog univerzalnog zakona, sa objašnjenjem da nije
primenjiv na neke netipične slučajeve. Uviđa se kod dvosmislenosti neke reči koja je upotrebljena u
formulisanju univerzalnog pravila, ti iskazi prividno deluju kao da određuju i netipične slučajeve.
e) Greška sintetičke višesmislenosti.
Ovakva greška se javlja usled gramatičkih konstrukcija rečenica, što ih čini višesmislenim. (primer sa
flautom). Takve rečenice nazivaju se amfibolijami. (Ristić, 111.). Autor navodi i primer, koji ovako glasi:
„Taj propust u planu eksperimenta otklonio je pre nego što je narušio valjanost eksperimenta jedan od
saradnika u eksperimentu.“, sagledavši ovaj primer uviđamo da bi ovakva rečenica u logičkom argumentu
nalaza pomenutog eksperimenta dovela do greške sintetičke višesmislenosti.
f) Greška izdvajanja iz konteksta.
Ako bi neki iskaz promenio svoj kontekst prilikom donošenja zaključka, takav zaključak bi bio pogrešan.
Autor Živan Ristić navodi sledeći primer: „Obavljeno istraživanje je vrlo domišljato isplanirano, ali je u
sprovođenju istraživanja došlo do propusta koji, po svemu sudeći, narušavaju unutrašnju valjanost.“ (Ristić,
111.). Ovom rečenicom već uviđamo da ako je istraživanje bilo domišljato isplanirano, ne bi moglo doći do
propusta koji narušavaju valjanost eksperimenta.
g) Greška naglaska.
Ova greška nastaje kada se u logiškom argumentu naglasak stavi na deo reči ili rečenice gde ne bi trebalo da
bude. Naglasak na pogrešnom mestu dovodi do izmene smisla rečenice, što proizvodi grešku.
8
Zaključak
Na osnovu do sada pomenutog, očigledno je da greške bilo formalne, bilo neformalne, redovno
pravimo u svakodnevnom životu. Istinitost zaključivanja zavisi od istinitosti iskaza, koji zapravo potvrđuju
taj zaključak. Zaključke pored stručnjaka iz određenih oblasti, donose i laici, ljudi sa kojima se susrećemo
svuda.
Zaključak se ne smatra pogrešnim samo kada su iskazi pogrešni, već i u nedostatku iskaza, svaki put
kada bilo kakva sumnja postoji u vezi sa zaključkom, on se smatra pogrešnim, i onda kada iskazi nisu
precizno izrečeni. Mada, i neke teorije koje su se u nekom vremenu smatrale za opravdane, pokazale su se
pojedincima sumnjivim i pokušavaju da ih opovrgnu, kao na primer Darvinova teorija evolucije, uprkos
napornom radu naučnika da nam približi poreklo nastanka čoveka, drugi naučnici smatraju da njegova teorija
ima izvesne „rupe“, odnosno nedostatke, i nastoje da formiraju i dokažu drugačije teorije. Ipak neke druge
teorije se ne dovode u pitanje, jer su sa sigurnošću dokazane poput Pitagorine teoreme ili Njutnovih zakona.
Ako usled opuštajućeg razgovora u kafiću kažem kako su sve predstve u zadnjih mesec dana bile
dobro odigrane i da su se svi glumci bili odlični, moje društvo će znati da ja mislim na Narodno pozorište u
Nišu i da sam za tih mesec dana poseila možda oko pet predstava. Napravila sam logičku grešku, ne znam
kako su bile odigrane sve predstave u proteklih mesec dana, ni kakvi su bili glumci, pa ni kakve su bile baš
sve predstave u navedom niškom pozorištu za to vreme. Primer sa mojim razgovorom i greškom nije
zabrinjavajuć, moje društvo razume na šta ja mislim, dok je sa greškama prilikom stručnog zaključivanja
drugačije. Lekar ne bi smeo da zaključi pogrešnu dijagnozu pacijenti, iako se i takve stvari dešavaju, ipak je
problematičnije od odlaska u pozorište.
Greškama su svi ljudi skloni, od onih pri zaključivanju, odlukama, govoru, delanju itd. Iz grešaka je
moguće i učiti, pa i ako postoji nesigurnost oko toga šta je ispravno, uviđanje grešaka je je već korak bliže onom ispravnom.
9
Literatura
Živan Ristić, „O istraživanju, metodu i znanju“, Institut za pedagoška znanja, Beograd,
2006.
Gajo Petrović, „Logika“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, Dnevnik-
novine i časopisi, Novi Sad, 2003.
Moris Koen i Ernest Nejgel, „Uvod u logiku i naučni metod“, Jasen, Beograd, 2006.
Fotografija: www.bif.rs
