Ana Pajvančić-Cizelj je sociološkinja i vanredna profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, trenutno na istraživačkom boravku u okviru Marie Skłodowska-Curie Individual Fellowship na Univerzitetu u Gracu. Doktorirala je sociologiju 2015. godine, sa fokusom na globalne gradove, urbanizaciju i procese globalizacije, a prethodno je završila master i osnovne studije sociologije na istom fakultetu. Njeno istraživačko interesovanje obuhvata urbanu sociologiju, evropske integracije, rodne studije, održivi razvoj i urbane politike na postsocijalističkoj i poluperiferijskoj evropskoj sceni. Tokom 2017. godine bila je gostujuća istraživačica na Univerzitatu za prirodne nauke i prirodne resurse u Beču, kao dobitnica stipendije Austrijske akademije nauka.
Autorka je više od 40 naučnih radova, uključujući monografije i članke objavljene, kako u domaćim, tako i u međunarodnim časopisima indeksiranim u Scopus i Web of Science bazama. Bila je rukovoditeljka i učesnica brojnih međunarodnih istraživačkih projekata finansiranih od strane Evropske unije, UNDP-a, Europa Nostre i drugih institucija.
Pored nastavnog i naučnog rada, obavljala je važne akademske i institucionalne funkcije, uključujući direktorku Centra za sociološka istraživanja i koordinatorku međunarodne saradnje. Aktivna je u domaćim i međunarodnim sociološkim udruženjima. Učestvuje u javnim debatama o urbanom razvoju, rodnoj ravnopravnosti i društvenim transformacijama u Evropi. Objavila je knjigu Globalni urbani procesi (Mediterran Publishing, 2017) i bila je gostujuća urednica časopisa Southeast European and Black Sea Studies. Pored Sociološkog naučnog društva Srbije, članica je Internacionalne Sociološke Asocijacije i Asocijacija za regionalne studije i aktivno učestvuje u više međunarodnih istaživačkih mreža poput Dimensions of Europe (Univertitet u Gracu) i Gender and climate-just Cities and Urban Regions (ARL – Academy for Territorial Development in the Leibniz Association).
- Profesorka, sećate li se trenutka ili slike iz Vašeg detinjstva, koja Vam je nagovestila da ćete posmatrati svet kroz sociološku lupu?
Iz detinjstva ne, ali se sećam studija na Pravnom fakultetu, koji sam pohađala pre Filozofskog. Tada sam počela da preispitujem rigidni pogled na pravni i društveni poredak, kao dat i neupitan i to je bila odskočna daska za otvaranje šire, sociološke, perspektive-sociološke lupe.
- Imajući u vidu naziv naše online platforme, šta bi za Vas predstavljala sociološka imaginacija?
Pa možda upravo to, sposobnost da prepoznamo sopstvenu ukorenjenost u društveni poredak, ali i da zamislimo drugačije društvo, tj. da uvidimo da je drugačije društvo moguće.
- Koji Vam je bio najteži trenutak tokom studija ili dosadašnje karijere? Da li je nekad posledica tih okolnosti bila misao da bavljenje sociologijom nema naročito smisla u ovoj vremenskoj i prostornoj dimenziji društvene strukture?
Tokom karijere, najteži trenuci su mi bili kada sam ostala bez svoja dva sociološka mentora – jednog formalnog, Ljubinka Pušića i jedne neformalne mentorke – Marine Blagojević. Nikada nisam požalila što se bavim sociologijom, uprkos izazovima.
- Postoji li neka specifična ulica ili deo Novog Sada, za koji ste posebno emotivno vezani?
Liman, gde sam rođena i odrasla, koji je stvar identiteta.
- Kako vidite transformaciju, koju je Novi Sad doživeo, u poslednjih par decenija?
Kao što je opisano u knjizi „Grad bez lica“. Novi Sad je osakaćen, društveno i prostorno. Mislim da je Novi Sad najveća žrtva celokupng propadanja koje nam se desilo.
- Postoji li neka „tiha društvena promena“ koju ne primećujemo, ali je već živimo?
Erozija demokratije u svakom pogledu i u svakoj sferi je verujem osnovna promena koju živimo, u Srbiji, u Evropi i čitavom svetu.
- Kada razgovaramo sa Vama, ne možemo, a da ne spomenemo našeg uvaženog, a nažalost preminulog, profesora Ljubinka Pušića. Već punu deceniju nije među nama, ali šta mislite, da je živ danas, kakav bi utisak imao o društvenim pojavama, koje nam se trenutno dešavaju u Srbiji, a posebno na Univerzitetu?
Često mislim o tome. Za njega je već sve ono što se dešavalo pre 10 godina bilo previše. A svi znamo da je danas mnogo gore.
- Kako proces džentrifikacije utiče na autentičnost malih gradova i da li je uopšte moguće razvijati grad, a da on ne izgubi suštinski svoju dušu i identitet?
Apsolutno je moguće. Postoje brojni primeri koji to dokazuju. Čak mislim da nije ni toliko teško. Lično poznajem mnoštvo stručnjaka iz oblasti arhitekture i urbanizma, punih ideja i sposobnih da te ideje sprovedu. Problem je u tome što obično ne postoji politička volja i institucionalna spremnost da se razvoj grada postavi kao istinski cilj. Razvoj grada, tako, ili ne postoji (recimo u manjim gradovima koji nisu toliko vidljivi) ili, u većim urbanim centrima, postaje puka fasada – način da se zamaskiraju drugaciji motivi, koji stoje u pozadini urbanih transformacija.
- Na koji način arhitektura stambenih blokova u kojima živimo određuje nivo solidarnosti ili otuđenosti?
Ridigni prostorni determinizam – verovanje da prostor oblikuje pojedince i društva je davno prevaziđen, ali to ne znači da arhitektura stambenih blokova ne može da utiče na društvene odnose u njima. Određenim prostornim intervencijama moguće je povećati šansu za socijalizaciju, pa i solidarnost – primer su klupe okrenute jedna drugoj, zajedničke prostorije u zgradama ili kolektivno stanovanje.
- Na osnovu Vašeg istraživačkog iskustva, u kom pravcu vidite transformaciju gradova srednje veličine u narednih nekoliko decenija na našim prostorima?
Imajući u vidu situaciju u Beogradu, pa čak i Novom Sadu, kao velikim urbanim centrima, gde je sve više problema u pogledu kvalitata životne sredine, transporta, nepriuštivog stanovanja i nedostatka ključne socijalne infrastrukture – gradovi srednje veličine, posebno oni koji su dobro povezani sa većim urbanim centrima – imaju ogroman potencijal za razvoj.
- Koji grad ili država su ostavili najupečatljiviji utisak na Vas, kako kroz turističku, tako i kroz sociološku perspektivu posmatrano?
Beč je fascinantan urbano-sociološki fenomen i svojevrstan eksperiment jedinstven u celom svetu. Još od 1945, u kontinutetu, a sa prekidima i više, gradom upravlja socijalno-demokratska partija čiji je prioritet urbani razvoj po meri čoveka. Zahvaljujući tome, mnoge progresivne urbane prakse u planiranju i razvoju tu su već dugo vremena institucionalizovane, što se jaso odražava u visokom kvalitetu života.
- Postoji li sociolog ili sociološkinja, čiji Vas je način razmišljanja trajno oblikovao, neko kome se vraćate u sopstvenom radu?
Pored mojih socioloških mentora, tu je uvek i Henri Lefevr.
- Šta biste poručili onima koji studiraju sociologiju, ali sumnjaju da za to znanje postoji mesto van učionica i instituta?
Onima koje istinski zanima sociologija porucila bih da ustraju u studijama, ali da se nikako ne ograniče samo na to. Da se uključe paralelno u rad nekih organizacija, stručnih udruženja ili udruženja mladih i slično. Tako će svoje fakultetsku zanje moći da povežu sa realni životom i potrebama društva.
- Za kraj intervjua, zamolili bismo Vas da našim čitaocima preporučite film, knjigu ili pozorišnu predstavu, koji im mogu pomoći u boljem razumevanju našeg društva.
Vojvođansko vruće leto 1988, slovenačkog i novosadskog sociologa Sergeja Flerea.
Fotografija: Medija centar Beograd
