Kič kultura

Uredio/la Miljana Nikolić

May 26, 2020

Jedna od prvih asocijacija na pojam „kiča“ je u korelaciji sa umetničkom sferom, odnosno negativnim karakteristikama: lascivnost, sladunjavost, imitativnost, prosečnost ili mediokritet itd. S druge strane, iako se kiču pridaju negativni atribut, ne treba zanemariti pozitivne strane ovog fenomena. Nadalje, potrebno je ukazati, pored navedene relacije pozitivno-negativno na neophodnost interdisciplinarnog izučavanja uz pomoć istoričara, estetičara, antropologa, psihologa, sociologa i drugih nauka. U radu se poseban akcenat stavlja na njegovu sociološku ili društvenu stranu, koja se ogleda u sagledavanju kiča iz različitih uglova i društvenih oblasti.

Autor N. Božilović pruža određenje kiča praveći komparaciju sa vazduhom u šaci, te ukazuje na neuhvatljivost kako samog vazduha, tako i kiča kao fenomena savremenog društva. Nailazi se na mnoštvo određenja uključujući, takođe, bogatu etimologiju ove reči, koja se pojavila u Minhenu oko 1870. godine. Nemačka reč kitschen doslovno znači sklepati, odnosno od starog praviti nov nameštaj, dok po L. Gicu označava gomilanje blata ili bezvrednih stvari sa ulice. Postoje izvori koji upućuju na englesku reč sketch,što znači skica, nacrt, nedovršenost. Englesko poreklo se vezuje za istorijsku činjenicu: američki turisti su naručivali skice kad su im originalne slike bile nepristupačne zbog visoke cene. Italijanski sociolog Đ. Dorfles naglašava kastiljanski termin cursi sa prevashodno etičkom, a ne estetičkom konotacijom. Takođe, ponuđeno je grčko etimološko poreklo pseudos koje označava laž.

Važna odlika i jedno od najširih određenja odnosi se na kič kao laž koja želi da se dopadne. Laž upućuje na podvalu, dok želja za dopadanjem podrazumeva laskanje i ulagivanje. Na taj način se izvitoperuje estetski momenat. Iako je laž, kič se doživljava kao prava forma zbog izvitoperenog ukusa. Naredno određenje se vezuje za umetničku sferu, tako da se ističe kič kao slabost umetnika, surogat umetnosti i tvorevina koja podseća na umetnost. Neophodno je praviti distinkciju između umetnosti i kiča. U umetnosti izražava se autentičnost, relevantnost detalja, neponovljiva aktivnost pri stvaranju umetničkog dela. Kič kultura je neautentična, neosetljiva za detalj i rezultat serijske reprodukcije tvorevina koje su falsifikati originala. Za navedene antipodne pojmove važi zajednička karakteristika: dostupnost čulima. U predgovoru knjige Kič. Antologija lošeg ukusa Đ. Dorfles ukazuje da je mnogo problematična navedena distinkcija, jer se vremenom promenilo rangiranje umetničkih dela. Sa prodorom sredstava masovnog komuniciranja, po ovom sociologu kulture, došlo je do neverovatnog preobražaja umetnosti. Postoji mišljenje o umetnosti kao jednom obliku preterivanja. Z. Gluščević ističe preteranost kao glavno svojstvo kiča. Navedena odlika kiča se ogleda u neskladu dimenzija u fizičkom prostoru (npr. minijaturni slon od porculana). Takođe, preteranost je izražena nanošenjem boja, drečavošću i sentimentalnošću.

Kič se može sagledati iz ugla antropologije. Naime, u literaturi se odomaćio termin „kič-čovek“. Nema pojave ili napretka kiča bez čoveka. Po Gicu, kič-čovek je posebno sklon da proizvodi i uživa u kiču. Karakteristika kiča je da deluje na niža čovekova osećanja. Izazivaju se prividna i površna osećanja u vidu trenutnog zadovoljstva ili tuge dok se, na primer, prati određeni televizijski program. Z. Gluščević navodi da kič zadovoljava neophodne potrebe koje nisu u estetski legalizovanom obliku. Ne treba zanemariti čovekovu potrebu za uživanjem. Ponekad je normalno opuštanje, odmor i beg od turobne svakodnevice pomoću lakših oblika stvaralaštva koja pretenduju da imaju umetničku reputaciju. Bolje je kičem izazvati smeh, nego tugu i nerapoloženost. Potrebno je, dakle, ukazati na neke pozitivne aspekte kič kulture. Estetičar S. Petrović razmatra pozitivne efekte masovne kulture kao šireg područja u odnosu na kič, te u tom pravcu ukazuje na zainteresovanost gledaoca nekog filma da pročita roman. Autor pruža primer motivisanja čitaoca štampe da studira psihologiju. Naravno, moguće je proširiti dalekokrug interesovanja za druge društveno-humanističke nauke. Relevantan je doprinos svake naučne discipline u analizi ovog fenomena i drugih tema za naučno istraživanje.

N. Božilović ukazuje na društvenu prirodu kiča. Priroda i društvo su antipodni pojmovi. Proizvodi prirode su autentični, dok je društvo prepuno produkata imitacije. Nijedno društvo nije neponovljivo i originalno. Po ovom sociologu kič verno prati svako društvo. Ovaj fenomen ne štedi ni najmanji negov deo. Kičem su obuhvaćene tri društvene sfere: politika, religija i turizam. Upotrebljava se jezička kovanica society trash, što znači društveno smeće,
tj. prisutnost i dominacija kiča u društvenoj sferi. Autor M. Kundera govori o sveprisutnosti kiča u političkoj sferi smatrajući da je ovaj fenomen ideal svih političara, stranaka i pokreta. Da li je opravdana iskazana generalizacija? Čini se da uverljivije zvuči relativističko shvatanje Đ. Dorflesa o „rđavoj politici“ kao kiču. Dakle, ne može se tvrditi za svaku politiku da je kič, jer postoji i „dobra politika“, koja ima pozitivnu funkciju – kretanje pojedinaca i društva u pravcu progresa.

Zloupotreba svastike kao simbola nacizma

Negativne političke tendencije su vidljive u paroli „Titov put – naš je put“ na nekadašnjoj zgradi logora. Po Z. Gluščeviću, pomenuta parola je politički kič najcrnje vrste. Autor ukazuje na ironiju, jer se njome iskazuje sentimentalna privrženost, a ljudi su trpeli neljudske muke na Golom otoku. Zameralo se za izostanak lojalnosti Partiji. Zbog navedenog razloga logoraši su danju obavljali besmislen rad raznoseći kamenje, a noću su tučeni i saslušavani uz insistiranje da priznaju imena onih sa kojima su kovali zaveru i radili protiv. Pojedinac je oslovljavan bandom, što znači da se gubila njegova individualnost. Iako su ispoljavane kič tendencije u nekadašnjoj državi, ipak se pružao otpor fašizmu kao političkoj ideologiji. Fašizam karakteriše isključivanje spontanosti, autentičnosti i kreativnosti ljudi. Ne postoji umetnost fašizma, jer su nemački stvaraoci morali da emigriraju. Zatim, autor primećuje kičerski trik u nacističkoj zloupotrebi mita radi suzbijanja kritike. Ova ideologija polazi od kvazi-mita o čistoti rase, te su ispoljene nehumane tendencije. Navodi se da je Hitler bio tiranin, zlikovac i oduševljeni privrženik kiča. Na sličan način se opisuje Neron, koji je poznat po izazivanju prizora upaljenog Rima u plamenu. Kako ne osuditi masovne pomore ovih istorijskih vođa? Iako su živeli u potpuno različitom istorijskom periodu, zajedničko im je da su odgovorni za svoje kič ponašanje u političkoj sferi. U savremeno doba politički kič ne odoleva iskušenju.
N. Božilović smatra da pored komunističkog kiča postoji, takođe, antikomunistički kič. Slom komunizma ne vodi direktno u demokratiju. Prisutne su totalitarne ideje.

U poslednjoj deceniji 20. veka došao je do izražaja proces desekularizacije, tj. revitalizacija i oživljavanje religije. Srpska pravoslavna Crkva je zadobila veći kredibilitet. Daleko više se putem medija promoviše Crkva. Svedoci smo kako u aktuelno doba ugroženosti od virusa korone za praznik Uskrs je postojala mogućnost da se putem televizije prati prenos Liturgije. O prazniku i narednim koracima za vreme vanrednog stanja moglo je da se sazna posredstvom štampe i elektronskih vesti. Međutim, postavlja se pitanje koliko je autentično prihvaćena religija usled pojave novih okolnosti. Da li su vernici postili? Koliko često su se molili? Da li su se poštovale religijske norme? Zanimljivo je ispitati koliko je autentičnih vernika. S druge strane, treba imati u vidu da postoje kič religijske tendencije. Na primer, usled religijskog neznanja pogrešno se lomi slavski kolač. Kič vernika, takođe, karakteriše neadekvatno odevanje i ponašanje u crkvenim hramovima. Zatim, ovde se može ubrojiti bestidno psovanje Boga, kad se vernik ne pridržava Božjih zapovesti, a poziva se na njih. Autor E. Ćimić govori o konformizmu sredine podrazumevajući da u religioznoj sredini retko ko izbegava da vrši religijske obrede. Ljudi su izloženi uticaju sredine, tako da ispoljavaju veštačko i neprirodno religijsko ponašanje, što je nesumnjivo religijski kič.

Potrebno je ukazati na separatnost i paradoksalnost kiča. U Srbiji tradicionalni vernik ne bi trebalo da odvaja krst od krune, jer su oba simboli njegove države. Izgleda da se prihvata Crkva, ali ne kruna i kralj. Upravo se ovim ilustrativnim primerom ukazuje kako se kič retko prikazuje u celini, već u segmentima. Drugi primer pruža Đ. Dorfles rekavši da je Napoleon imao dobar ukus. Ovaj italijanski sociolog je uvideo unutrašnju protivrečnost kiča. Ne mora čovek u svemu da bude kič. Neko, na primer, može biti politički kičer, a da ima dobar ukus u načinu odevanja. Zanimljiva je korelacija mode i kiča. Z. Gluščević je posebno mesto posvetio ovoj temi u svojoj knjizi Život u ružičastom. Autor primećuje sklonost robovanja društvenim konvencijama u vezi izgleda. Primer kič pomame je kad sve žene hoće isto da se odevaju iako ne odgovara telesnoj konstituciji svake žene. Takođe, ne stoje svim ženama podjednako privlačno naočare sa velikim okruglim staklima. Z. Gluščević stavlja akcenat na individualnosti, odnosno težnji da se zadrži neka lična oznaka uprkos modnim promenama, a ne pretvoriti se u masu istovetnih primeraka. Postavlja se interesantno pitanje: da li je moda ili kič aktuelna pojava vizira i zaštitnih maski od korone koje sadrže šljokice, bisere, perle i različite dezene?

Predlog za kupovinu zaštitnih maski u doma globalne ugroženosti od virusa korone (Izvor: http://svetlepote.rs/2020/04/28/moda-ili-kic-maske-i-zastitni-viziri-sa-sljokicama-biserima-i-perlama-kao-modni-dodatak-za-2020-godinu/

Turizam je kulturni događaj i fenomen. Reč je o manifestaciji socijalne pokretljivosti. Po Đ. Dorflesu kič i turizam su dve reči koje pristaju jedna uz drugu. Retko je prirodan odnos između turiste i okoline. Svet se doživljava kroz veo lažnosti, što je kič. D. Burstin smatra da je turizam „pseudo-događaj“. Turista putuje s iluzijom da se divi prirodi, a zapravo se divi pseudoprirodi (npr. programirani slapovi Nijagare ili safari sa pitomim zverima). Predeo i pustinja se doživljavaju kroz prozor. Po ovom američkom antropologu sve češće ljudi idu da bi fotografisali. Jedino vide sebe. Fotografisanje je podstaknuto snobizmom, a ne toliko opčinjenošću prizorima. Turista ne snima zašto što sam želi da zapamti, nego iz želje da se drugima prikaže. Takođe, turistički čovek ima potrebu da kompenzuje nedostatak gradskog načina života, a jedan od načina je svojom potrebom za suncem. Plaže su postale kultna mesta za sunčanje. Ljudi se izlažu sunčevim zracima iako su štetni. Bronzana boja je sredstvo socijalnog afirmisanja kad se savremeni homo heliotropus vrati sa putovanja. Po D. Burstinu, stjuardesa je „leteći simbol masovne kulture“ sa bezličnim šarmom. Stjuardesa je poput barbi-lutke koja se prilagođava svim kulturama. Nema individualizacije u njenom izgledu i ponašanju.

Turistički suvenir koji podseća na Ajfelovu kulu u Parizu

N. Božilović, autor knjige Kič kultura, konstatuje da je kič kao kulturni fenomen prisutan u svim segmentima socijalnokulutnog života. Kič je neizbežni pratilac svake kulture. Koreni kiča su usađeni u društvu i kulturi. Po ovom sociologu rešenje se ne pronalazi u borbi sa kičem, već stvaranju društva sa kulturnim alternativama, jer u takvom društvu kič malaksava. Z. Gluščević razmatra problem tolerancije prema kiču. Prema rasprostranjenom mišljenju prema kiču treba biti tolerantan, jer vodi ka vrhu piramide lepog i pravih estetičkih plodova. Ipak, autor knjige Život u ružičasto ukazuje da se gomilanjem lošeg ne može dobiti dobro. Ilustrativan priemer je analogija sa učenjem jezika. Ukoliko neko u najranijem dobu pogrešno nauči strani jezik, ima manje šanse da kasnije perfektno ovlada jezikom. U prednosti je čovek koji od početka korektno uči jezik. Dug je proces osposobljavanja kič-čoveka za prijem autentičnog i na tom putu, kako ističe pomenuti autor, ne bi trebalo otežavati mu pojačanim navikavanjem na kič-proizvode. Naravno, ne pronalazi se suština u uništenju kiča. Z. Gluščević ne bi preporučio „borbu do uništenja“ protiv kiča zbog opasnosti da se frustriraju autentične potrebe. Po njegovom realnom sagledavanju potrebno je težiti smanjenju njegovog uticaja. Nije izlaz samo u negovanju ukusa, nego u promeni stava prema samom sebi i svetu. Neophodno je da se ličnost oslobodi od represije i totalitarizma u savremenom potrošačkom društvu. N. Božilović ukazuje na najveću teškoću koja se ogleda u tome da kič nema početka ni kraja, da su ljudi u kič krugu, gde nema izlaza. U svakom čoveku se krije kič. Po autoru knjige Kič kultura kič nije samo u lošim navikama, već u drugoj krajnosti kao što je bolesna pedanterija i besprekorna tačnost. Takođe, kičist je svako ko odlazi da sluša operu, a gnuša se ne samo prema turbofoku, nego i drugim muzičkim oblicima kao što su džez, bluz i rok. N. Božilović želi da dokaže, uprkos rasprostranjenom mišljenju, da rok muzika nije sinonim kičerskog, već da na autentičan način nudi estetski doživljaj kao kulturno otkriće civilizacije prošlog veka. O inferiornom položaju rokenrola i dominaciji turbofolka u našoj državi audiovizuelno svedoči domaći film Mi nismo anđeli 3: rokenrol uzvraća udarac, koji je po glumačkom sastavu i priči potpuno drukčiji u odnosu na prethodne nastavke filma.


Proslava 18. rođendana i srećan kraj u filmu Mi nismo anđeli 3: rokenrol uzvraća udarac (Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=epC1RR6WUys)

Literatura:

Gillo Dorfles, Kič. Antologija lošeg ukusa, Golden marketing, Zagreb, 1997.

Zoran Gluščević, Život u ružičastom, Prosveta, Beograd, 1990.

Nikola Božilović, Kič kultura, Zograf, Niš, 2006.

Sreten Petrović i Milovan Mitrović, Sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2008.

Slični tekstovi!

 

Pojedinac, kultura i društvo

Pojedinac, kultura i društvo

Razvoj društvenih nauka pratile su brojne promene, no, pre nego što su se razvile
društvene nauke, postojali su teoretičari koji su se bavili isključivo ljudskom
prirodom. Smatrali su da je čovekova druga priroda – kultura.

read more
Sociološke discipline

Sociološke discipline

Savremena sociologija razgranala se na veći broj samostalnih disciplina-posebnih sociologija. Zato se pre može govoriti o sociologiji u množini, kroz prizmu njenih grana, odnosno disciplina. Brojne discipline izučavaju vezu jedne društvene pojave sa društvom u celini, čime doprinose razvoju opšte nauke o društvu i razumevanju društvenih pojava i procesa u sveukupnosti njihovih varijeteta. Tačan broj socioloških disciplina nije poznat, jer se postojeće discipline konstantno razvijaju, dajući materijal za nastanak novih subdisciplina, koje svojim osamostaljivanjem daju novu, zasebnu disciplinu. Neke od najznačajnijih socioloških disciplina su: sociologija kulture, sociologija rada, sociologija grada (urbana sociologija), sociologija sela (ruralna sociologija), sociologija morala, sociologija masovnih komunikacija.

read more
Maks Veber

Maks Veber

Maks Veber (1864-1920) Biografski podaci          Maks Veber rođen je u Erfurtu (Pruska) u protestantskoj porodici. Kada je Veber imao 5 godina, njegova porodica odlučuje da se preseli u Berlin, gde njegov otac započinje...

read more
Metod sociološkog istraživanja

Metod sociološkog istraživanja

Sama reč “metod” potiče od grčke reči methodos što znači put ili način kako da se dođe do nekog saznanja odnosno do neke istine. Metodologija je logička disciplina koja proučava metod i razvija sva njegova logička načela. Istraživanje najčešće predstavlja proveru...

read more