Kultura je u srcu urbane dinamike
Autor: Snežana Đenić
Rad objavljen u časopisu „Sveske“, izdavačka kuća „Mali Nemo“, mart 2015.
Apstrakt: Ovaj rad ukazuje na značaj kulturnih potreba u formiranju identiteta grada i otvara pitanje njihove determinističke povezanosti sa nacionalnom i masovnom kulturom. Teza Mišela Basana, da je kultura u srcu urbane dinamike, daje širok opseg kako za makrosociološka, tako i za mikrosociološka razmatranja. Cilj ovog rada je da ukaže na neke od najznačajnijih faktora u procesu formiranja i transformacije kulture u okrilju urbane stvarnosti. Imajući u vidu činjenicu da su kulturne potrebe društveno uslovljene, važno je doći do odgovora koji od segmenata urbane stvarnosti presudno utiče na uobličavanje, prenošenje i usvajanje kulturnih potreba.
Ključne reči: Urbana kultura, grad, kulturne potrebe, masovna kultura, nasleđe, nacionalna kultura
UVOD
Određenje pojma urbane kulture umnogome zavisi od pristupa i aspekta posmatranja. Postoje dva pristupa ovoj temi, jedan svoj odraz ima u makrosociološkom ogledalu i nastoji da pronađe odgovor na pitanje koje su to kulturne osobenosti zajedničke svim gradovima. Drugi pristup je mikrosociološki i pokušava da pruži odgovor na pitanje koja je to differentia spetifica svakog pojedinačnog grada, odnosno njegove kulture. Pronalaženje zajedničkih obeležja gradova pruža mogućnost za stvaranje jednog opšteg okvira za sliku grada. Postavlja se pitanje da li se o gradu pre može govoriti kao o jednoj živoj i neprekidno transformišućoj slici ili kao o velikoj galeriji sa mnoštvom prostorija u kojima se nalazi pregršt, što stilski, što tematski različitih slika. I da li je neophodno posedovati određena znanja i veštine kako bi se pristupilo slikanju ili je samo posedovanje materijala dovoljno? Ovaj rad će se, metaforički rečeno, baviti bojama i nijansama korišćenim za oslikavanje jednog od najznačajnijih segmenata urbane dinamike, a to je urbana kultura.
GRAD PO MERI ČOVEKA
Sintagma “grad po meri čoveka“ se često koristi, gotovo da je postala krilatica onih koji se gradom bave. Asocira i na predizborne slogane uoči nekih lokalnih izbora. Nije baš uvek jasno šta se podrazumeva pod pojmom “čovekomeran grad”. Za Supeka taj pojam označava ljudsku potrebu za gradom. Supek kaže: “Uvijek su se gradovi pravili po nekoj mjeri polazeći od čovjeka, ali ovde nemamo u vidu uobičajeno antropomerijsko mjerilo, fizičku veličinu i fiziološke potrebe. Od njih polazi prvenstveno arhitekt, a urbanist nadilazi ove mjere u ime nekih drugih koje se tiču samog društvenog čovjeka, čovjeka određene društvene zajednice, pa će grad po mjeri čovjeka ovdje značiti grad po mjeri određene društvene zajednice. U prvom slučaju prevladavaju biološki kriteriji, dok se u drugome radi o društvenim i kulturnim. Prema tome, naš pristup ostaje kulturalistički ili kulturno-antropološki. Samo u ovom okviru valja tražiti mjeru čovjeka kao društvenog i urbanizovanog bića” . Pitanje koje iz ove Supekove tvrdnje proizilazi je koja je to društvena zajednica po čijoj se meri grad kroji. Do tog odgovora možemo doći deduktivnim putem, analizirajući trenutno stanje grada. Nesumnjivo je da grad predstavlja mesto na kome se susreću različite, ponekad dijametralno suprotne potrebe određenih društvenih grupa. Različite potrebe rezultiraju različitim težnjama i interesima i svaka društvena grupa zagovara ostvarenje svojih očekivanja. U kojoj će se meri to ostvariti, zavisi od urbane politike, tj. količine moći u za to nadležnim institucijama. Ono što se podvodi pod opšti ili interes građana ponekad su zapravo interesi nekih malih društvenih grupa ili uskih krugova bliskih centrima moći. Taj pricip se ne odnosi samo na grad, već na drušvo u celini, jer prema Lefevrovoj tvrdnji grad je “otisak društva u prostoru”. Dakle, urbana politika je ta koja oslikava sliku grada. Ona to čini putem urbanog planiranja, odnosno njegovih aktera. Mnogo je faktora koji određuju pravac urbanog planiranja, kao što su tradicija i ideološko nasleđe, vrednosni sistem, ali i aktuelni idejni okviri. Da bi jedan grad bio po meri što većeg broja svojih stanovnika, neophodno je pronaći adekvatan modus za uključivanje stručnjaka iz oblasti arhitekture, urbanizma, urbane sociologije, ali i građana u procese odlučivanja. Krojiti grad bez uzimanja mera onih kojima je namenjen ne može doneti ništa dobro. Manuel Kastels je sedamdesetih godina prošlog veka +govoreći o novoj urbanoj sociologiji govorio da predmet njenog proučavanja treba da bude urbano planiranje. “Naša urbana politika i urbano planiranje nisu hteli bliskost sa sociologijom. Minula vremena su ih naučila da i bez tog susreta može biti grada. Oni veruju dobrog. Stvarnost je, međutim, drugačija. Nema te politike, ni one urbane dakako, koja je spremna da sasluša kritiku koja se na nju odnosi.” Da li to ukazuje na stvaranje grada po meri čoveka ili možda više na oblikovanje čoveka po meri grada? Reklo bi se da je odgovor bliži drugoj opciji i tome da građanin umesto subjekt, postaje objekat. Dakle, stvari se u gradu retko odvijaju po principu želja i potreba najširih slojeva, već po sistemu osvojene političke, ekonomske i društvene moći. Stvoriti grad po meri čoveka u globalnom društvu deluje prilično utopijski, jer je globalno društvo čoveka stavilo u drugi plan, težnja za dobiti postaje sama sebi cilj, a ne sredstvo čoveka. Stoga se pre može govoriti o stvaranju grada po meri kapitala nego po meri čoveka.
KULTURNE POTREBE
Potrebe se javljaju kao osnovni pokretači ljudskih aktivnosti. Čovek ništa ne radi, a da pri tom nema u vidu zadovoljavanje određenih potreba. Potrebe su uvek u funkciji uspostavljanja ravnoteže koja je poremećena nekim nedostatkom. Kulturne potrebe su potrebe zahvaljujući kojima čovek razvija svoju ličnost i stvara duhovna i materijalna dobra. Vrste kulturnih potreba su: potrebe za komunikacijom, za saznavanjem, potrebe za estetskim doživljajem i stvaralačke potrebe. Kulturne potrebe su društveno uslovljene. Porodica je primarno mesto za razvijanje kulturnih potreba. Što je kulturni život porodice intenzivniji, to je uticaj drugih faktora manje značajan i obrnuto. Ukoliko kulturne potrebe nisu dovoljno razvijene u porodici, raste značaj škole, kulturnih institucija u formiranju kulturnih potreba mladih. U situaciji kada je svega oko 7% stanovnika ove zemlje visoko obrazovano, kulturna politika bi više pažnje trebalo da posvećuje kulturnim institucijama, odnosno nadležnostima ovih institucija.
Kulturne potrebe određuju stil nečijeg života, a kako je Luis Virt istakao, jedan grad je oblikovan životnim stilom svojih građana. Heterogenost stilova života se u gradu najbolje uočava. Grad je idealno mesto za zadovoljavanje velikog broja ljudskih potreba, kulturnih naročito, ali ih sam grad i produkuje. Svaki stanovnik grada ima podjednako pravo na zadovoljenje svojih potreba. Kako globalno društvo, samim tim i grad, nije neka hermetički zatvorena sredina, kulturne potrebe se menjaju, dolazi do svojevrsne difuzije postojećih (onih nasleđenih) i novousvojenih. Tj. tradicije i inovacije. Tako se kulturni identitet jednog grada menja, u zavisnosti od dominacije nekog od ovih kulturnih modela. Pojam tradicije je mnogo bliži seoskoj, a inovacije gradskoj kulturi. Autentično mesto nastanka vrhunske tj. elitne kulture je grad. Osim vrhunske kulture, u gradu postoji i masovna kultura, koja je nastala kao rezultat kulturnih potreba masovnog društva. Na primeru Amerike i zapadne Evrope se može uočiti na koji način su potrebe ljudi uticale na formiranje novog kultunog tipa. Nagli razvoj gradova, koji nastaje kao proizvod industrijske revolucije kod urbanizovanih (tj. u gradu naseljenih masa) obezbedio je opštu pismenost. Sa uvođenjem opšte pismenosti, sposobnost čitanja i pisanja postaje ona najniža kvalifikacija koja se traži u društvu te na taj način pismenost prestaje da bude pokazatelj rafiniranog ukusa i kulturnih sklonosti, kao što je to bio slučaj ranije. Ljudi sa sela koji su naselili gradove i formirali proletarijat i gradsku sitnu buržoaziju, naučivši da čitaju i pišu iz razloga poslovnosti, a budući da nisu imali dovoljno slobodnog vremena i neophodne uslove za upražnjavanje tradicionalne gradske kulture, postaju društveni sloj koji traži nove kulturne vrednosti. Za onu vrhunsku (elitnu) kulturu, koja bi podrazumevala odlazak u pozorište, biblioteke, na koncerte ozbiljne muzike, sticanje naučnog znanja, oni nisu bili ni pripremljeni, ni osposobljeni, jer se to postiže školovanjem, navikama stečenim dugim boravkom i životom u gradu, ali i drugačije formiranim sistemom vrednosti. Takođe, za aktivnije negovanje folklorne, seoske kulture u gradu nije bilo uslova. Jednostavno, život u gradu nije bio trpeljiv prema seoskim navikama i tradicionalnoj kulturi. Ti novi urbanizovani slojevi su na određeni način vršili pritisak na društvo da im obezbedi takvu vrstu kulture koja bi bila u stanju da zadovolji njihove novonastale i novorazvijene potrebe. Osećajući zahtev ovog novog tržišta (jer u kapitalizmu sve postaje roba, čak i kultura) realovalo se na taj način što je stvorena nova vrsta robe koja postaje zamena za pravu kulturu, a to je masovna kultura, tačnije kultura masovnog društva.
ODNOS URBANE I MASOVNE KULTURE
Grad je sinonim za masovno društvo. Masovno društvo je produkovalo masovnu kulturu ili je možda ispravnije govoriti o kulturi masovnog društva . Na zapadu kada se govori o masovnoj kulturi, najčešće se misli na mediokritetnu kulturu, tj. kulturu osrednjosti. To je kultura koja je manje originalna od vrhunske, ali je zato u većoj meri reproduktivna. Ova kultura nagoveštava smanjenje socijalne distance između pojedinih društvenih grupa (klasa, profesija). Još neke od karakteristika kulture masovnog društva su povećanje stepena internacionalizacije i kosmopolitskog karaktera kulturnih vrednosti, pojačana komercijalizacija kulturnih vrednosti, kao i sve dublje prožimanje i uzajamna uslovljenost kulture i tehnoloških inovacija, što je praćeno odgovarajućim povećanjem slobodnog vremena. Masovna kultura ima za cilj dostupnost najširem sloju društva, kulturni sadržaji liče jedni na druge, ne pretenduje se na originalnost, već na uniformnost, pojednostavljenje i homogenizaciju kako bi se učinili razumljivim prosečnom konzumentu. Prateće pojave masovne kulture su kič, šund i kontrakultura.
Na prostoru grada se uočavaju brojni elementi masovnosti koji neizbežno utiču na kvalitet života, komunikacije i odnosa među ljudima. Na primer, nakon Drugog svetskog rata na našim prostorima otpočinje izgradnja nekog od oblika kolektivnog stanovanja. Iz toga proizilazi pretpostavka o stvaranju ne baš kvalitetnog socijalnog prostora. Uticaj ovog socio-prostornog projekta na urbanu strukturu grada je morao postojati, ali ne postoje adekvatna empirijska istraživanja na tu temu, te se stoga ne može govoriti o tome u kojoj je meri on doprineo širenju neelitnih oblika kulture. Međutim, ako izuzmemo teoriju i pogledamo ta masovno izgrađena kolektivna naselja, videćemo jednu mahom sivom bojom obojenu sliku. „Danas u takvim naseljima u nekim drugim zemljama žive ekonomski emigranti ili marginalni slojevi društva a samo sporadično i neki čiji je to izbor“ Neretko se susrećemo sa problemom da kada nešto ima epitet kolektivnog, ono postaje ničije. Tako, kolektivna naselja dobijaju ponekad zapušten izgled, čime jedna urbana sredina nikako ne dobija na kvalitetu. Ono što je još zabrinjava je problem bespravne gradnje, u početku na periferiji, a kasnije i u ostalim delovima grada, pa čak i centru. Jedan od razloga za ovu patološku pojavu je prinuđenost ljudi koji su „ugurani” u grad da reše svoje stambeno pitanje po svaku cenu. „Zgrade i ulice niču gotovo preko noći, pojavljuju se neke nove boje, oblici do skora nepoznati graditeljstvu panonskih oblika. Došavši sa svih strana nekadašnje Jugoslavije, preplićući se sa drastičnim viškom ili drastičnim manjkom novca novopridošlih ali i ovdašnjih, sve je podvučeno novim urbanim jezikom. Jezikom u kome su se izgubili etaloni urbanosti. Ukoliko su to empatija, red, uljudnost, poštovanje regula i tolerancija, od urbane kulture gotovo da ne ostaje ništa“ Na taj način grad poprima nove oblike, pervertirajući ka jednoj od tvorevina masovne kulture a to je kič, čime se ljušte slojevi tradicionalne građanske kulture. Tako je savremeni grad narastao preko mogućnost njegovog društvenog, kulturnog i prostornog funkcionisanja, što dovodi do “rastakanja gradotvornih vrednosti, koje nastaje kada planiranje i izgradnja grada postanu dva vremenski neusklađena procesa”
ZAŠTITA KULTURNOG NASLEĐA
Kulturni identitet jednog grada predstavlja zbirku simboličkih vrednosti koje su upisane u kolektivnu memoriju. U toj zbirci se nalaze svojevrsna obeležja načina života svakog pojedinačnog grada, jer ni jedan grad nema istovetne oblike gradoživljenja.
Trajnost kulturnog i graditeljskog nasleđa je relativna, što onemogućava da se uspostavi sistem, čiji bi cilj bila adekvatnija zaštita kulturnog nasleđa, stoga je budućnost kulturnog, kao i graditeljskog nasleđa neizvesna. Kao posledica ratova, bombardovanja, požara i neadekvatne lokacije na kojoj se urbanističkim planom predviđa nešto drugo, dešava se da vredno kulturno nasleđe nestane sa lica zemlje. „Promena režima u svakom smislu, zakonodavstva, velike rekonstrukcije i obnove gradova, nove namene, sve su to, uslovno, opasnosti po postojanost nasleđa, kojem najviše odgovara status kvo. Po starom arheološkom principu, arheološko nalazište je najsigurnije za čovečanstvo ukoliko ga ponovo prekrijemo zemljom. Da ga sakrijemo od čoveka samog. U smislu tog razmišljanja , konzervatorima današnjice je veoma teško da se priviknu na ideju da je spomenik kulture moguće izmestiti (kao Abu Simbel u Egiptu), da je moguće sakralnu funkciju bez poteškoća prenameniti u profanu, dakle da ljudi stanuju ili rade u nekadašnjoj crkvi, da se turski amam pretvori u kafić, a podzemni lagumi u noćni klub, a iskustvo govori da je sve moguće“ . Kao što je Heraklit rekao, u osnovi svega su promene, dakle samo je promena stalna. Međutim, ljudi su po prirodi takvi da se na promenu teško odlučuju, njoj su jedino skloni mladi ljudi. U zavisnosti od kvaliteta i trenutnog stanja kulturnog nasleđa se i pristupa njegovoj zaštiti. Što je prvobitno stanje bilo lošije, to je lakše pristupiti obnovi. Ukoliko je u pitanju kvalitetno kulturno nasleđe, npr. graditeljsko, koje treba da bude uklopljeno u promenjeni i modernizovani deo grada, to izaziva sumnju u uspešnost. Dakle, posebnu pažnju treba posvetiti uklapanju starih delova slagalice grada u nove i obrnuto, kako celina ne bi izgubila na kvalitetu. To nije ni malo lak zadatak, imajući u vidu činjenicu da je kulturno nasleđe jednog grada raznorodno, da potiče iz različitih epoha. Tekovine kulturnog nasleđa mogu postati i samoodržive. Npr. neki spomenik ili objekat može postati muzej koji će privući ljude, što znači i potencijalna sredstva za održavanje. Preduslov za uspešno sprovođenje kulturnog nasleđa je usaglašavanje zakona i vlasništva nad zaštićenim nasleđem. „Čak i kada su pod stepenom najviše zaštite (države) to još uvek ne znači da postoji osiguran novac za njihovo održavanje. Upravo zato sprega grada, države i privatnih investitora (sponzora) mogla bi, da uz dobru organizaciju i projekat unapredi stanje, koje je danas posledica dugotrajnog zanemarivanja” . Na primeru Praga se uočava upliv američkog kapitala, nakon revolucije i njegov uticaj na zaštitu kulturnog nasleđa grada. Zahvaljujući marketingu, Prag je postao jedan od najzanimljivijih i najposećenijih gradova u Evropi, a prihod od turizma je dao jedan dodatni finansijski impuls. Zaštita kulturnog nasleđa je izuzetno značajna tema u okviru oblikovanja raznovrsnih identiteta, kulturnih politika i razvojnih strategija savremenog sveta. Zbog toga je ispitivanje načina na koji se definiše šta jeste kulturno nasleđe i na koji način se ono koristi i čuva, ali i šta se iz ovog segmenta čuvanja i reprezentovanja prošlih iskustava isključuje (dakle šta nije kulturno nasleđe) jedna od tema koja nedvosmisleno govori o načinima na koje država, ali i bilo koja druga vrsta zajednice, želi da predstavi sebe i sebi i drugima.
ODNOS URBANE I NACIONALNE KULTURE
Urbane kulture stasavaju u okriljima nacionalnih kultura ali se u njima ne iscrpljuju. Samo ona društva koja su sopstvena traganja za nacionalnim privela kraju, mogu očekivati da izađu iz kruga nacionalne kulturne dovoljnosti . Zrelost jednog društva se može meriti odnosom prema svojim nacionalnim vrednostima. Ta zrelost se postiže prelaskom iz zajednice u društvo. Svedoci smo postojanja dva, dijametralno suprotna odnosa prema svemu onome što je nacionalno. Jedan se ogleda u preteranom zatvaranju unutar nacionalnih, verskih, ideoloških, pa i teritorijalnih granica, a drugi u nekritičkom prihvatanju svega što dolazi sa strane. Stoga je neophodno pronaći odgovarajući način za uklapanje tradicionalnih i inovativnih sadržaja kulture.
Nacionalna kultura vredi u načelu onoliko koliko je zaista kultura. Za samu naciju kojoj pripada i kojoj je namenjena ima i posebna značenja, koja je ponekad teško odrediti izvan same nacionalnosti.
U raspravama o saradnji kultura i sintezama na svetskim razmerama antropolog Klod Levi Stros je formulisao prognozu koja i danas deluje prihvatljivo. U toj formulaciji je rekao da svetska civilizacija ne bi mogla biti ništa drugo do “koalicija, na nivou sveta, kultura koje zadržavaju svoju originalnost”. Nacionalna kultura ostaje osnov svake posebne kulture u onoj meri u kojoj potvrđuje i izražava identitete naroda kojima pripada i povezuje ih sa kulturama sveta.
ZAKLJUČAK
Teza Mišela Basana da je kultura u srcu urbane dinamike može biti osvetljena na mnoštvo načina i iz puno različitih uglova, zbog širine svog opsega ova teza pruža dosta prostora za sociološku analizu. U ovom radu su predstavljeni neki od segmenata urbane dinamike i njihova isprepletanost sa pojmom kulture. Dvosmerni uticaj dinamike urbanog naselja i kulture je neminovan I u sociologiji odavno poznat. Međutim, oblast kulture, pa tako i jedno od njenih brojnih lica, urbana kultura, proizvodi veliki broj socioloških rasprava, različitih pristupa, shodno živom i neprestano promeneljivom predmeta svog proučavanja. Sve to otvara nove teme, što rezultira i novim načinima proučavanja. Urbanim sociolozima u budućnosti predstoji osluškivanje otkucaja srca urbane dinamike.
LITERATURA
Primarna literatura
Vaništa Lazarević, Eva: Obnova gradova u novom milenijumu, Beograd, 2003.
Ilić, Miloš: Sociologija kulture i umetnosti, Beograd, 1974.
Pušić, Ljubinko: Grad znaci vremena, Novi Sad, 1991.
Pušić, Ljubinko: Pisanje grada, Prometej, Novi Sad, 2008.
Pušić, Ljubinko: Urbana kultura:osnova održive multikulturalnosti, Sociološki pregled, vol. 36, br. 1-2, 2002.
Pušić, Ljubinko: Četiri pitanja o zagubljenom interesovanju urbanizma za društvenu stvarnost grada (kod nas), Filozofski fakultet, Novi Sad, 1999.
Supek, Rudi: Grad po mjeri čovjeka, Naprijed, Zagreb, 1987.
Sekundara literatura
Vujović, Sreten; Petrović, Mina: Urbana sociologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
Pušić, Ljubinko: Grad društvo prostor, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
Pušić, Ljubinko: Čitanje grada-između duha i materije, Prometej, Novi Sad, 1995.
