PRIKAZ KNJIGE-Monografija “Romi na treći način”

Uredio/la Dijana Milošević

May 24, 2020

Prikaz monografije ,,Romi na treći način“

 (Uticaj protestantizma na svakidašnju kulturu Roma)

Monografija „Romi na treći način“ je prvo izdanje Prof. dr Dragana Todorovića, izdata 2015. godine. Prof. dr Dragan Todorović (1971, Niš) je istorijski sociolog, sociolog religije i romolog, doktor sociologije i vanredni profesor na Univerzitetu u Nišu. Od 2013. do 2015. godine postaje predsednik Srpskog sociološkog društva, 2015. bio je predsednik Jugoslovenskog udruženja za naučno istraživanje religije, od 2013. je član Odbora za proučavanje života i običaja Roma SANU. Ova studija je usmerena na istraživanje uticaja protestantizma na svakidašnju kulturu Roma, koji se ogleda u povećanju kvaliteta njihovog života i poboljšanju njihovog društvenog položaja. Istraživanje je obavljeno na uzorku 60 krštenih vernika romske nacionalnosti, kao i 14 romskih i neromskih verskih starešina. U pitanju je kvalitativna vrsta istraživanja koja se zasniva na korišćenju produbljenog intervjua sa Romima vernicima i neromskim i romskim starešinama protestantskih verskih zajednica u jugoistočnoj Srbiji. Monografija ima 100 strana, a unutrašnja struktura monografije se sastoji od istorijskog osvrta na protestantizam i Roma na jugoistoku Srbije i četiri celina koje nose sledeće nazive: Odbacivanje običaja drugih religija i konfesija, Razgradnja tradicionalnog kulturnog identiteta, Razgradnja tradicionalne verske matrice, Od ,,biti, a ne imati“ do ,,imati, a ne biti“. Na kraju monografije autor nam prikazuje u prilogu jasnu proceduru za produbljeni intervju i literaturu koja je upotrebljena za nastanak ove studije. Podnaslovi ovih poglavlja detaljnije će biti obrađeni u nastavku prikaza.

Na samom početku umesto uvoda stoji poglavlje Protestantizam i Romi na jugoistoku Srbije – Kako je sve počelo? Naziv monografije je veoma specifičan, u ovom poglavlju autor nam otkriva njegovu mističnost. Objašnjava proces protestantizacije juga Srbije koji se odigrao u tri talasa, a koji je imao snažan uticaj na romske porodice. Prvi talas započinje pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, dok aktivnosti ovog procesa kada je u pitanju Adventistička crkva u Nišu počinju još dvadesetih i tridesetih godina, drugi talas započinje krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka, a treći dvadesetih godina. Sva tri talasa predstavljaju progresivno stanje razvoja protestantizma i niz promena koje su uticale na način života i verovanja Roma. Prvi talas karakteriše dolazak jevanđelista iz Beograda i severnih krajeva nekadašnje SFRJ koji su propovedali verovanje o Histovom drugom dolasku. Biblija kao sveta knjiga se najviše kupovala. U domovima se formiraju male molitvene grupe, gde su se obavljale pripreme za krštenje i bogosluženja. Za razliku od prvog talasa u.drugom bogosluženja su bila praćena velikim brojem posetilaca. Verske vođe izlaze iz porodičnih domova i tek oformljenih crkava organizovanjem masovnih javnih evangelizacija (iznajmljujući velike hotelske ili bioskopske sale) kako bi približili svoja učenja širem krugu ljudi. Ovo je period kada se javljaju protestantske dobrotvorne organizacije (,,Adra”, ,,Ljubi bližnjeg svog”) koje su pružale pomoć ugroženim slojevima stanovništva. Uprkos postojanju duhovno opismenjenog kadra, u trećem talasu autor ističe demokratske promene što podrazumeva slobodnije delovanje malih verskih zajednica. Baptisti, adventisti, Jehovini svedoci i pentekostalci iznajmljuju prostore gde verske starešine organizuju časove veronauke. Tehnološke inovacije omogućavaju dostupnost sadržaja koji se tiču crkve, odnosno religijskog života, koji se najbolje mogao spoznati direktnim konktaktom i iskustvom drugih ljudi.

U nastavku poglavlja autor postavlja pitanje Ko su prvi Romi s juga koje je dotakla evangelizatorska reč ,,trećeg kraka” hrišćanstva? Navodi razloge i uslove zbog kojih su Romi usvajali nova religijska uverenja. Devedesetih godina prošlog veka azilanti i sezonski radnici susreću se sa ljudima koji su govorili o Bogu i životu posle smrti i tako su bili izloženi njihovoj verskoj literaturi. Sezonski radnici po Vojvodini koji su bili inferiorni u odnosu na većinski narod pozivani su da posete njihove crkve. Sezonski prodavci robe na kvantaškim pijacama usvajaju verovanja sa juga, čije je osnovno načelo da u ovozemaljskom životu čovek treba biti dobar i pošten kako bi zaslužio mesto u onozemaljskom životu. Romi su u gradovima jugoistočne Srbije bili podređeni time što su služili u kućama drugih ljudi i sve više su pribegavali verovanju u Boga, tražeći spas.

Srpske pravoslavne crkve i Islamske zajednice su se prema Romima ophodile kao vernicima. Pop ili hodža u mahalama su dolazili samo kada je to bilo neophodno jer ih Romi nisu darivali za obavljene usluge. Vera Roma je u stvari bila prividna, oni su se iz sujeverja obraćali Bogu i posećivali hramove. Shodno tome protestanti u jugoistočnoj Srbiji uočavaju probleme Roma i imaju uticaj na izgradnju njihovog novog identiteta.

U prvom poglavlju Odbacivanje običaja drugih religija i konfesija, autor u podnaslovu Praznovanje pravoslavnih i islamskih običaja ispituje odnos romskih vernika u adventizmu i među Jehovinim svedocima prema nekadašnjim navikama pre učinjenog novog izbora. Autor postavlja pitanja koja se tiču praznovanja pravoslavnih običaja (proslava Božića, Uskrsa i krsne slave) i islamskih običaja (Ramazana i Kurban Bajrama). Adventisti i Jehovini svedoci su male verske zajednice koje ne slave privatne, državne ili religijske praznike. Jehovini svedoci obeležavaju gospodnje večeri jednom godišnje, dok adventisti imaju jedino subotu kao praznik, tada idu u crkvu i opisuju ga kao poseban dan kad se susreću sa Bogom. I adventisti i Jehovini svedoci ne slave Uskrs, Vaskrs i krsne slave, ne posećuju prijatelje i rodbinu u vreme litija, ne pridržavaju se Ramazana i Kurban Bajrama, ne praktikuju obrezivanje dece i molitve pet puta dnevno. Romi nisu slavili slave prema propisanim pravoslavnim načelima. Prelaskom na protestantizam oni prestaju da slave slavu, jer su smatrali da je to dodatni trošak. Romi pentekostalci proslavljaju Božić i Uskrs i insistiraju na njihovom porodičnom obeležavanju uz posnu hranu i zajedničarenju u crkvi.

U podnaslovu prvog poglavlja Praznovanje tradicionalnih romskih praznika autor ukazuje na nestajanje romskih praznika (Vlasuljica, Đurđevdan, Bibija) usled prelaska na protestantizam. Vasilica i Đurđevdan su nadreligijski praznici svih Roma sveta. Koriste se običajima i ritualima i prizivaju zdravlje, sreću i berićeta u novoj godini negujući porodične odnose i odnos sa tradicijom. Sa nastankom protestantizma romski domovi poštuju nova religijska načela. Adventisti i Jehovini svedoci se odriču starih praznovanja i ponašaju se u skladu sa biblijskim načelima. Usamljeni i izolovani vernici su prinuđeni da učestvuju u aspektima svetovnog života. Nad ženama preovladava autoritet muškarca. Jehovini svedoci i adventisti se zalažu za promenu životnih usmerenja, dok jevanđeoski pentekostalci postižu prilagođavanje lokalnoj tradiciji ili kulturi dotičnog etniciteta, tako što podstiču obraćenike da slede ponašanje Boga i razumevanje crkvenih načela i ne insistiraju na trenutnom raskidu sa grešnim navikama i porocima. Teško je iskoreniti već stečene navike, ali se vernici trude da se pridržavaju religijskih načela. Tako se kurban prinosi nekoliko dana pre zvaničnog datuma. Evanđeosko starešinstvo podučava mlade žene da poštuju ugled muža i svekra i nastoje da ih približe novoj religiji.

Drugo poglavlje nosi naziv Razgradnja tradicionalnog kulturnog identiteta koji podrazumeva nekoliko podnaslova. Kad je reč o školovanju dece autor se bavi pitanjem školske spreme potomaka u verničkim porodicama. Stariji vernici ukazuju na to da se školovanost njihovih naslednika odlikuje nepotpunom osnovnom školom, što prouzrokuje loše uslove jer nisu u mogućnosti da se školuju. Mlađi poseduju svest o tome da obrazovanje mora biti na višem nivou. Učenjem jezika većinskog naroda, smatra se da stiču određene predispozicije za dostizanje priznatih društvenih položaja kao i spremnost za obavljanje određenih uloga u verskim zajednicama.

U drugom podnaslovu koji nosi naziv Udaja i ženidba dece autor nam otkriva pitanje postojanosti patrijarhalnih obrazaca o regulisanju polnih i bračnih odnosa u porodici. U romskoj prošlosti rano sklopljeni brakovi, često bez volje, imali su integrativnu funkciju. Posredstvom protestantizma, brakovi između maloletnih, psihički i socijalno nespremnih tinejdžera, koji su prekinuli svoje obrazovanje smatra se društvenom anomalijom. Uloga žena je bila podređena i podrazumevala je rađanje, podizanje dece i obavljanje kućnih poslova. Zbog novousvojenog religijskog pogleda, oni ne podržavaju rano sklapanje brakova, ne prave razlike između žena i muškaraca i postoji osuda za ugovaranje, kupovinu ili otimanje mlade. U porodici roditelji imaju zaštitnički odnos prema deci, pružaju im lepo detinjstvo uz redovno školovanje, usmeravajući ih na učenje praktičnih zanata. Postoji sloboda u izboru partnera, brak se u većini slučajeva sklapa nakon završetka srednje škole, sticanjem punoletstva. Seksualni odnosi nisu dozvoljeni pre braka. Brak se mora zasnivati na vernosti.

U sledećem podnaslovu Svadbeni običaji autor navodi promene koje su zahvatile romski godišnji ritual ili zasnivanje bračnog odnosa. Postoji protivrečnost između religijskih pogleda romske prošlosti i usvajanjem novih moralnih i kulturnih načela. Nekadašnji svadbeni običaji su doživeli korenitu promenu. Ženidbeni običaji su se zasnivali na ceremonijalom događaju praćen višednevnim okupljanjem rodbine, prijatelja, poznanika. Romi su težili da pokažu ekonomsku moć svoje porodice, a služili su se i magijskim obredima. Protestanti, adventisti i Jehovini svedoci smatraju nemoralnim postupcima krađu mlade, maloletničke brakove, raskalašno ponašanje. Shodno tome, oni se zalažu za pristojnost u ponašanju, umerenost u puštanju svetovne muzike i konzumiranju alkohola, dok adventisti odbacuju alkohol i duvan. Venčanje se mora obaviti u crkvi. Baptisti i pentekostalci koriste alkohol ali obazrivo, protiv su nepriličnog ponašanja i preterivanja, smatrajući da uvek treba biti kulturan i biti primer drugima u svakoj situaciji.

Poglavlje Predsmrtni, smrtni i posmrtni običaji autor ukazuje na promene koje su se dogodile u njihovom odnosu prema smrti. Ispitanici iznose sledeće činjenice: Baptisti smatraju da treba znati i trenutak kad se treba rastati od nekoga i tada se treba radovati jer pokojnik je sa Bogom, Jehovini svedoci nisu verovali u život posle smrti, pokojnik se iznosi obučen u sanduku, ali nema iznošenja hrane, krstače i poklona. Kao i kod adventista sveštenik treba da održi kratak govor o njegovom životu. Kod adventista se sveće ne pale, crnina nije obavezna i nema četrdeset dana, šest meseci, godinu dana. Propovednici ukazuju na ponovni Hristov dolazak. Kod pentekostalaca najčešće nema ručka posle sahrane, ne pale se sveće, umesto hodže dolazi starešina crkve, nema muzike i telo pokojnika se umota u belo platno. Ovi običaji se zasnivaju na praksi pravoslavlja i islama, u njima postoje i odstupanja. Mogu se zasnivati na pravoslavlju gde sveštenici izostaju na ukopu ili opremanje pokojnika može počivati na postojanju magijskih padnji iz prethrišćanskog perioda. Romi muslimani nisu bili u potpunosti upoznati sa složenom procedurom posmrtnih običaja. Kod Adventista i Jehovinih svedoka, prihvatanjem protestantizma, pokojnik se polaže u kovčeg, povorku čine rodbina i prijatelji, ne veruju u zagrobni život pa ne pale sveće, ne ostavljaju hranu i ne obeležavaju grobove krstačama, nema tri sofre i posmrtnih daća. Pokojnici se sahranjuju na romskom ili srpskom groblju, o grobnom mestu brine porodica ili članovi crkve, ako pokojnik nema potomke. Kod pentekostalaca opstaje umotavanje tela u obredno platno, položen u raku leš štite ukoso pobodene daske, ne palse se sveče, postoji skromno posluženje ali se uzima u tišini, ručak posle ukopa, nekada se organizuju naknadne daće.

Sledeći podnaslov Asocijalno ponašanje i sklonost porocima autor ukazuje na pozitivan uticaj protestantskog učenja na mentalitet Roma, koji se ogleda u suzbijanju fizičkih obračunavanja bračnih partnera, sukoba sa policijom, krivičnih dela i različitih poroka (alkoholizam, narkomanija, prostitucija, kocka). Umesto toga, vladaju skladni međuljudski odnosi, koji se zasnivaju na dogovoru između supružnika oko svakodnevnih obaveza, na razumevanju i ljubavi u porodici kao i dobroj interakciji sa socijalnim okruženjem. Kod pentekostalaca alkohol je društveno prihvatljiv, dok je pušenje društveno nepoželjno.

Treće poglavlje nosi naziv Razgradnja tradicionalne verske matrice i u okviru ove teme autor navodi podnaslov Od „Mi, Romi“ i „Oni, Gadze“ do „Mi, verujući“ i „Oni, neverujući“. Romi su kroz istoriju bili etiketirani kao niža rasa u odnosu na pripadnike drugih naroda (Gadže). Izloženi neprekidnoj diskriminaciji, progonstvima, političkoj, kulturnoj i ekonomskoj marginalizaciji oni bivaju isključeni iz društva (socijalna ekskluzija) samim tim lišeni učestvovanja u svim društvenim dešavanjima. U težnji da se odupru uticaju drugih i sačuvaju identitet oni bivaju deo verskih zajednica koje im pružaju osećanje dostojanstva, uvažavanje, nadu, perspektivu i osećanje pripadnosti, odnosno sve ono što im je pravoslavlje, katoličanstvo i islam oduzelo. Romi i neromi protestantske vere razlikuju svoj svet vere od neverujućih Roma i neroma, koji su skloni asocijalnom ponašanju i porocima, kao prvobitnim sklonostima samih Roma. Romi usvajaju nov pogled na svet, način života i oblike ponašanja, gledajući na neverujuće Rome i nerome kao na loše društvo koje im može pokvariti dobre navike. „Nama je žao onih koji ne znaju, to je još jedan razlog zbog čega hoćemo da ih upoznamo sa tim“, rekao je jedan od ispitanika koji pripada verskoj zajednici Jehovini svedoci. Spremni su da „Svet neverujućih“, koji nije manje vredan, upoznaju sa istinom, da misionarskom delatnošću drugima daju na znanje sve prednosti protestantizma. Ali, svesni su i podele na ‘mi’ i ‘oni’. Njihov svet verovanja podrazumeva život u zajedništvu, mir i blagostanje sa verom u Boga.

Sledeći podnaslov „Mi“ i „Oni“ kao prijatelji se tiče odnosa Roma sa pripadnicima drugih protestantskih zajednica. Dok ispitanici verske zajednice Jehovini svedoci poštuju svačiju religiju, ali nisu veliki prijatelji sa onima koji nisu deo zajednice, adventista smatra da treba postojati zajednički ciljevi kako bi interakcija bila uspešna, Prema misljenju pentekostalaca, verovanje u istog Boga nazvanog samo različitim imenima nije preduslov druženja. Međutim, misionarski ciljevi verskih zajednica nemaju za cilj održavanje međusobnih odnosa. Verske zajednice baptista, adventista, Jehovinih svedoka i pentekostalaca čuvaju se optužbi za unutrašnji prozelitizam, odnosno nastojanje da se na bilo koji način privole nove pristalice, dok je na snazi spoljašnji antikultni pokret od strane Srpske pravoslavne crkve i Islamske zajednice. Kad je reč o njihovim odnosim sa Romima i neromima u pravoslavlju i islamu pripadnici verskih zajednica ističu da svako ima pravo na svoje verovanje. Prihvataju poznanstvo i stupaju u interkciju sa njima ali izostaju bliskost i prijateljski odnosi koji potiču iz vere.

„Mi“ i „Oni“ kao bračni drugovi se odnosi na spremnost Roma da stupe u bračne odnose sa pripadnicima neke druge protestantske crkve. Tako, sociolozi religije mere intenzitet religijske socijalne distance kroz koje se ogleda vezanost za sopstvenu i postojanje tolerancije prema drugim verskim grupama. Autor ističe da su romske porodično-bračne relacije zasnovane na jasnim polnim, rodnim, uzrasnim pravima i odgovornosti. Pod uticajem protestantskog učenja Romi smatraju da njihov životni saputnik mora biti iste etničke i verske pripadnosti. Intimne veze sa neverujućima ili pristalicama pravoslavlja i islama odbacuju se, jer to podrazumeva preveravanje. Baptisti i pentekostalci su otvoreniji za takve odnose, dok adventisti, a pogotov Jehovini svedoci ne podržavaju takve veze.

Od „Biti, a ne imati“ do „Imati, a ne biti“ je poglavlje koje u sebi sadrži podnaslov Nova etika zdravog života koja se odnosi na zdravstvene navike Roma i njihovo ispravno higijensko ponašanje. Usvajanje protestantizma uticalo je na promene svakodnevnih navika Roma, koje promovišu zdrave stilove života. S obzirom na to da Romi žive u veoma lošim uslovima života, u bedi i nemaštini neophodna je prevencija bolesti. Promene podrazumevaju urednost domova, učenje dece o važnosti svakodnevne lične higijene, odlazak u školu u urednoj i čistoj odeći, napuštanje lečenja magijskim metodama, odlazak bolesnika na pregled lekara, poštovanje procedura oporavka, proveravanje stanja dečijih zuba od strane zubara, pojedinci narušenog zdravlja se moraju odvojiti od zdravih članova. Romi su oduvek imali želju da budu prihvaćeni od strane drugih ljudi. Verski identitet Roma dobija priznanje za urednost domova i dvorišta i Romi se karakterišu kao vredni i čisti.

Podnaslov Nova etika rada i preduzetništva tiče se ponašanja koja su oličenje protestantskog poimanja rada a to su predan rad i samostalno zarađivanje kako za svoje tako i porodične potrebe. Kažu da im je Bog podario ruke odnosno osposobio ih za rad, pa ne mogu očekivati da će im Bog baciti sve sa neba. Vredno i pošteno rade svesni da su potrebni svojim porodicama. Kad ponude izostanu obraćaju se Bogu, a kada posao zove onda se verska obaveza može preskočiti, ali se sveti dan jednom nedeljno mora ispoštovati. Romi stiču novčane vrednosti ali ih odlikuje štedljivost i skromnost u zahtevima. Oni cene svaki svoj dinar, vode evidenciju o tome koliko troše i ne rasipaju novac na kafane. Podmiruju sva dugovanja i umeju da uštede. Troše novac za osnovne namirnice, sredstva za higijenu, dečije potrebe i ponekad večeru u kafani. Kad je reč o radnom angažovanju u privatnom sektoru protestantske radne snage odlikuje efikasnost. Vernici koji se bave privatnim biznisom u bogatim zapadnim sredinama najpre zapošljavaju svoju braću i sestre pa sve ostale kandidate. Ali oni nemaju ekonomsku moć. Romi se odriču nepravedno stečenog i neracionalnog korišćenja novca. Rad znači časno služenje Bogu, tako da opstanak od danas do sutra ili „biti a ne imati“ jeste neodgovornost i nije opravdanje pred Bogom. Poboljšanom radnom aktivnošću oni suzbijaju siromaštvo. „Imati, a ne biti“ pokazuje ispravnost njihovog verkog izbora sto pokazuje njihov materijalni status i privatno vlasništvo nad dobrima. Time su Romi pobili sve predrasude o njihovo lenjosti i sklonosti prevari i pridružuju se narodima sa razvijenim vrednostima rada.

Poslednji podnaslov Nova etika svakodnevnog života tiče se komunikacije između članova porodice, koja počiva na zajedničkom jeziku, strpljenju, razumevanju i zajedničkom donošenju odluka. Ovu transformaciju navika unutar verujućih porodica omogućilo je hrišćanstvo koje je svađe, mržnju i neprijateljstva starih i mladih, bližih i daljih rođaka zamenilo dogovorom i uzajamnim pomaganjem. Žena nije u potpunosti podređena društvu i ona ima pravo glasa. Muž je ne vara i ne tuče u alkoholisanom stanju. Grube reči iščezavaju, čovek biva svestan svojih grešaka. Smanjila se nedisciplinovanost i nedolično ponašanje dece. Dok stereotipi Srba prema Romima i dalje opstaju. Romima ne odgovaraju druženja koja se odnose na konzumiranje alkohola i pušenje duvana, jer od nereligioznih Srba ne mogu ništa korisno da nauče. Odnosi Roma i neroma se mogu odrediti na osnovu situacije  u OŠ „Vuk Karadzić“ u Nišu i „Petar Tasić“ u Leskovcu. Ove škole su se pretvorile u romske, jer roditelji ispisuju svoju decu verujući da će u suprotnom stagnirati u napredovanju. Tako Romi ne mogu učiti od prvih razreda srpski jezik.

Možemo zaključiti da usled nepovoljnog društvenog položaja i nezadovoljstva zbog postojanja stereotipa od strane drugih ljudi, Romi kao kolektivna zajednica reaguju na pritisak društva i traže sigurnost, podršku i zaštitu u verskim vodama. Zbog osećaja ugroženosti javlja se težnja ka održanju i jačanju romskog identiteta pri čemu prihvataju norme, običaje i verovanja protestantizma kao preduslov njihovog opstanka. Romi trpe transformaciju njihovog svakodnevnog života, tako što usvajaju nove poglede na svet, verovanja i običaje koji su u suprotnosti sa prethodnim. Tako Romi pridobijaju religijski identitet većine, što je pokušaj njihove integracije u društvo. U drugim verskim zajednicama Romi su označeni kao indiferentni u odnosu na druge, dok u protestantskim, kao univerzalnim, imaju jednaki status i bolju perspektivu. Treći krak hrišćanstva se odnosi na pojavu protestantizma odnosno  malih verskih zajednica, čije pristalice postaju Romi.

Prihvatanjem protestantizma Romi su spoznali granice, nije više postojala sloboda u njihovim odlukama i svakodnevnom ponašanju. Protestantsko učenje je značilo preoblikovanje kolektivnog identiteta Roma. Shodno tome, njihov kulturni identitet (jezik, običaji i muzika) se dovodi u vezu sa vrednostima protestantskih verskih zajednica i tako se Rromanipe modernizuje. Romi su odavnina negovali romski jezik, koji ih razlikuje od drugih i ukazuje na njihovo poreklo, ali prelaskom na protestantizam oni uče većinski jezik kako bi postigli bolji položaj u društvu. Oni poštuju nova religijska načela što dovodi do nestajanja starih romskih praznovanja (Vasilica, Đurđevdan, Bibija). S obzirom na njihovu izopštenost iz društva, ali i obrazovanja, Romi su se usavršavali u onome što su najbolje znali, a to je sposobnost sviranja, pevanja i igranja, međutim prihvatanjem protestantizma Romi se okreću svetovnoj muzici i ističu umerenost i važnost obrazovanja. Podela na “Mi Romi“ i “Oni Gadže“ prelazi u “Mi verujući“ i “Oni neverujući“. Romi grade svoj svet koji se razlikuje od drugih (neroma). Zbog socijalne distance koju neromi imaju prema Romima, oni su stekli nepoverenje prema ljudima koji su drugačiji od njih. Osim što Srbi imaju stereotipe prema Romima i sami Romi predstavljaju Srbe kao nereligiozne od kojih ne mogu ništa korisno da nauče. Na osnovu ovih činjenica možemo zaključiti da je protestantizam odigrao značajnu ulogu u transformaciji svakodnevnog života Roma. Osim negativnih možemo uočiti i pozitivne promene. Romi se odriču loših navika i poroka. Raste svest o obrazovanju i vrednosti rada, tako da Romi pošteno rade i zarađuju i vode računa o higijeni i zdravlju. U porodici vlada harmonija, a bračni odnosi pokazuju stabilnost koji se zasnivaju na slobodnom izboru partnera.

Da bismo razumeli problem njihove egzistenzije moramo dobro poznavati njihovu kulturu. Romi nastoje da sačuvaju svoj kulturni ali i nacionalni identitet time što u prihvatanju protestantizma pronalaze rešenje. Oni ne teže političkim ili ekonomskim interesima, odnosno da imaju, oni se samo zalažu za ravnopravnost, da budu ljudi na koje neromi ne gledaju drugačije ( „Biti, a ne imati“).  Njihovo sve masovnije povlačenje u protestantizam dovodi u problem i njihov etnički identitet, koji se nalazi u odnosu prema kulutrnom identitetu. Romi nemaju sopstvenu religiju, pa postaju predmet interesovanja protestantskih verskih zajednica, u kojima vide zaštitu od spoljašnjih nepovoljnosti. Ali, Romi imaju svoju kulturu koju čuvaju kao njihovo jedino bogatstvo.

Značaj ovog rada se ogleda u potpunom istorijskom, sociološkom, religijskom sagledavanju uticaja protestantizma na život Roma, posmatranju svih aspekata života Roma koji su doživeli promene tako da mozemo stvoriti jasnu sliku o njihovom novom izledu, kao i u preciznosti i objektivnosti postavljenih pitanja i obradi podataka. Na osnovu toga, saznajemo uticaj religijskih, socioloških, kulturoloških ali i političkih faktora koji su doveli do njihovog masovnog prihvatanja protestantizma. Ova monografija je inspirativna i pogodna za sve koji žele dublje da dotaknu svet religije i prirode Roma. Ona je ispiracija svim autorima koji se bave ovom temom i osnova svim budućim istraživanjima. S obzirom na to da su protestantske verske zajednice čiji su pripadnici Romi rasprostranjene trebalo bi ponoviti istraživanje i sprovesti ga i u drugim gradovima kako bi se izvršila komparacija.

Fotografija: www.mirc.rs/romanien-romska-kultura

Slični tekstovi!

 

Globalizacija

Globalizacija

Globalizacija predstavlja proces koji je vezan za 20. vek, učinio je da se kapitalizam proširi na čitav svet. Najjednostavnije rečeno, dolazi do širenja kapitalističke ekonomije u globalnim razmerama i svet postaje jedna celina sa jedinstvenom podelom rada....

read more
Sociologija politike

Sociologija politike

Reč “politika” potiče od reči polis ( grad, država), središte polisa bila je agora ( trg), gde su građani debatovati i donosili odluke javnim glasanjem. Ljudi koji nisu učestvovali u debatama, nazivani su idiotima. Politika predstavlja veštinu upravljanja društvom,...

read more
Islam

Islam

Reč religija potiče od latinske reči religio. Ona nam pomaže da razumemo poreklo sveta, uzrok nekih dešavanja (pr.poplava) i sebe. Postoje različite definicije religije, međutim, postoji konsenzus oko toga koliko vrsta religija postoji. U pitanju su dve vrste:...

read more
Religijske zajednice i sekte

Religijske zajednice i sekte

Kada se govori o religijskim zajednicama, neophodno je pomenuti podelu na: crkvu;denominaciju;sektu ikult.Crkva potiče od reči „eclesia“-zajednica. Odnosno, crkva predstavlja zajednicu vernika kao sveto mesto na kome se sastaju vernici. Crkva je organizovana i...

read more
Promene i razvoj društva

Promene i razvoj društva

Pojmovi ‘promena’ i ‘razvoj’ ne smeju se poistovećivati jer iako svaki razvoj podrazumeva neke promene, pod razvojem, odnosno progresom mislimo na promene koje sa sobom nose pozitivne efekte, dok svaka promena ne mora nužno da donese pozitivne efekte.

read more