LESLI VAJT-BIOGRAFIJA
Lesli A. Vajt je rođen 1900. u Koloradu. Kao dečak je živeo u više mesta, ali je srednju školu pohađao u mestu Zekeri, Lujizijana. Ubrzo pošto ju je završio, Sjedinjene Američke Države se stupile u Prvi svetski rat, koji je Vajt proveo u mornarici. To je iskustvo, kako sam komentariše, ’’temeljno izmenilo moje ciljeve i pogled na život’’, jer je njegovo zanimanje preusmerilo prema nastojanju da razume zašto se ljudi ponašaju na svoj uobičajeni način. Po povratku u građanski život, 1919. Vajt se upisao na Državni univerzitet Luizijane, da bi stekao osnovu iz društvenih nauka. Posle dve godine prešao je na Univerzitet Kolumbija, pohađao je predavanja u Novoj školi za društvena istraživanja u Njujorku. Godine 1924. na Kolumbiji je magistrirao iz psihologije, a zatim otišao na Čikaški univerzitet da studira sociologiju. Uskoro se, međutim, razočarao, te je promenio žižu interesovanja na
antropologiju, koja se u to vreme predavala na istom odseku. Doktorirao je iz antropologije, u Čikagu 1927. Vajta su ponajviše zanimale tri stvari: istraživanje Pueblo Indijanaca (koja su dovela do nekoliko monografija i niza raznih članaka), teoriju evolucije i kulture, te rad na istoriji
antropologije.
Nužno je povući razliku između dve Vajtove upotrebe termina kultura. Prvo značenje se odnosi na kulturu čovečanstva kao celinu, na ukupan zbir kulturnih odlika širom sveta.
Drugo značenje odnosi se na posebne, omeđene vidove te celine, kao što su kulture Pueblo Indijanaca i Šošona. Kultura čovečanstva jeste jedinsteni splet, ona čini samodovoljni, zatvoreni sistem. Nasuprot tome jedna kultura ne može da bude samo dovoljna, jer na nju neprestano utiču mesna sredina i uvođenje tuđih odlika, iz drugih društava. Shodno tome, za Vajta nije uvek moguće baviti se jednom kulturom. Vajtov pojam kulture može da se sažme u dva glavna odeljka – kulturni determinizam i utilitarnu prirodu kulture. Između 1927. i 1930. predavao je na univeritetu Bafala, a 1930. izabran za zamenika Džulijana Stjuarda na Mičigenskom univerzitetu. Kada je otišao u Mičigen, bio je jedini antropolog među profesorima, ali je kasnije taj odsek razvio u jedan od najistaknutijih centara antropologije u Sjedinjenim Američkim Državama. Penzionisao se u Mičigenu 1970. godine.
NAUKA I SIMBOLI
Lesli Vajt nauku o kulturi smatra sličnom psihologiji. Zna da one nisu razvijene kao fizika i astronomija, ni blizu tako stare, ali smatra da je pogrešno tvrditi da fizika jeste a psihologija i kulturologija nisu nauke. Nauka se može upražnjavati u bilo kom delu iskustva. On pravi razliku između fizičkih nauka (’’egzaktnih nauka’’) i drištvenih nauka. Fundamentalna razlika je između prirode fizičke stvarnosti i ljudske društvene stvarnosti. ’’Istorija’’ je onaj način upražnjavanja nauke u kome se uzimaju u obzir samo vremenski odnosi između događaja. Svaki događaj jedinstven jer se istorija nikad ne ponavlja. Istorija i evolutivni proces su podjednako vremenske prirode. Ali, dok je istorijski proces samo vremenski, evolutivni je i formalan. Imamo tri kvalitativno različita nivoa ili slojeva pojava: kulturni (koji se karakterišse simbolom), biološki (koga karakteriše ćelija) i fizički (koga
karakteriše atom, proton, elektron…). Osnovna intencija Leslija Vajta je da zasnuje novu nauku, nauku o kulturi-kulturologiju. Ta težnja se zasniva na dve suprotstavljene pretpostavke:
- kulturne pojave se ne mogu svesti ni na jednu drugu vrstu pojava, ni na invidualno-
psihološke, ni na socijalne, one su superbiološke i eksrtasomatske; stoga je
kulturološko objašnjenje kulture različito i od psiholiškog i od sociološkog. - da je naučni metod i u društvenim naukama isti kao i u fizici. Analogno sa fizikom
i njenim metodama.
Da bi prevladao protivrečnost u samom pristupu Lesli Vajt i prvi stav dovodi u krajnju liniju sa drugim. Nalazi rešenje da kulturologiju treba pretvoriti u egzaktnu nauku po uzoru na fiziku. Prema njegovoj zamisli, kulturologiju koja bi zamenila antropologiju, treba da postane
nova nauka koja proizilazi iz prirode samog predmeta koji proučava. Njen predmet je kultura a ne čovek. A kultura je različita i od čoveka i od društva, stoga se može objasniti samo sama sobom. Kulturne pojave su superpsihološke te ih ne obuhvata ni psihologija, koja pručava
individue, ni socijalna psiholigija zajedno sa sociologijom koje proučavaju superindividualno, jedino se kulturologija uzdiže iznad tog nivoa.
Simbol se može definisati kao stvar kojoj vrednost ili značenje daju ono čime se njome služe. Značenje ili vrednost simbola ni u kom slučaju ne zavise od svojstava njegovog fizičkog oblika niti su određene njima. Svi simboli moraju imati neki fizički oblik inače ne bi mogli da uđu u naše iskustvo. Ali jedna stvar koja je u jednom kontekstu simbol, u drugom je znak. Mi definišemo znak kao fizičku stvar ili događaj čija je finkcija da ukazuje na neku drugu stvar ili događaj. Razlika između ponašanja čoveka i ponašanja drugih životinja se sastoji u tome što niže životinje mogu primiti nove vrednosti, mogu sticati nova znacenja, ali ih ne mogu stvarati ili pridavati. Jedino čovek to može. Sva kultura (civilizacija) zavisi od
simbola. Upravo je upražnjavanje simboličke sposobnosti stvorilo kulturu i upravo upotreba simbola omogućava neprekidno nastavljanje kulture. Bez simbola ne bi bilo kulture i čovek bi bio samo životinja a ne ljudsko bice. Artikulisani govor je najvažniji oblik simboličkog
izražavanja. Sa svom svojom kulturom čovek je još uvek životinja i teži istim ciljevima kojima teže i sva druga živa bića: očuvanju jedinke i nastavljanju vrste. Konkretno rečeno, ti ciljevi su hrana, sklonište, odbrana, zdravlje i potomstvo. Činjenica da čovek teži tim
ciljevima isto kao što njima teže i sve druge životinje, nesumljivo je navela mnoge da izjave da nema nikakve bitne razlike između ponašanja čoveka i ponašanja drugih bića. Ali čovek se razlikuje ne po ciljevima nego po sredstvima. Čovekova sredstva su kulturna sredstva: kultura
je naprosto način života ljudske životinje. I pošto ova sredstva zavise od sposobnosti koju jedino čovek poseduje, sposobnosti da se služe simbolima, razlika između ponašanja čoveka i svih drugih bića je ne samo velika, vec osnovna i fundamentalna. Naučna proučavanja
čovekolikih majmuna otkrila su znatnu veštinu i raznovrsnost u upotrebi alata. Uvođenje simbola, i to simbola u obliku reči u proces upotrebe alata preobrazio je antropoidne radnje sa alatima u ljudske radnje sa alatima. Za čoveka alat nije samo materijalan objekat. On je i jedna ideja. On nije nešto što postoji samo trenutno: on deluje u živoj prošlosti i projektuje se u nerođenoj budućnosti. Čovek se razlikuje od nižih životinja zato što čuva svoja prošla iskustva. On živi u svetu gde je svaki događaj praćen odjecima i sećanjima na ono što se ranije desilo. Kultura bez kontinuiteta iskustva je nemoguća.
SOCIOLOGIJA
Prema Kontu, Spenseru i drugima, sociologija je poslednja karika u logičkom lancu nauka, poslednji stupanj njenog razvoja. Dugo vremena, do pre nekoliko decenija, psihologija je bila individualna psihologija. Socilogija je nastala kao organizovani pokušaj nauke da se bavi nadindividualnim determinantama ponašanja. Te su determinante bile socijalne prirode. Zbog toga je sociologija postala nauka o društvu. Prvi sociolozi razlikovali su svoju nauku od psihologije na osnovu toga što se ova poslednja ograničavala na pojedince, da se njihova nauka posvetila grupi. Psihologija se u međuvremenu razmrdala i postepeno proširila svoje poglede kako bi uključila nadindividulane determinante. Iako je bila u stanju da dovoljno
proširi svoje horizonte ona je ostala uklopljena u pojedincu kao predmetu proučavanja. Pored psihološkog faktora, individualnog i društvenog, postoji u ljudskom ponašanju i značajan nadpsihološki faktor. Na sve što mi, kao ljudska bića činimo, individualno ili kolektivno, duboko utiče naša kultura. Za većinu sociologa kultura je samo ponašanje, posebna vrsta ponašanja, ali ipak ništa više od reakcije i interakcije ljudskih organizama. Za mnoge
sociologe kulturno je postalo druga reč za društveno. Sociolozi smatraju da je kultura ponašanje društveni proces ili interakcija, činilac u ljudskom ponašanju ili uzgredni proizvod ljudskog ponašanja. Sa stvaranjem sociologije, granice nauka su se proširile da bi obuhvatile nadindividualne determinante ponašanja. Budući samo nauka o grupnom ponašanjusociologija nije bila u stanju da shvati i protumači nadpsihološke determinante. Nauka je jednom bila prinuđena da proširi svoje granice stvaranjem jedne nove nauke. Ovog puta bila je to kulturologija. Antropolozi su bili ti koji su ’’otkrili kulturu’’ i upravo je u oblasti antropologije nauka o kulturi najviše napredovala. Edvard Benet Tejlor bio je prvi koji je na jedan eksplicitan i samosvestan način formulisao stanovište, cilj, principe i područje nauke o kulturi. On se bavi odnosima između kulturnih obeležja, istorijskih, geografskih i funkcionalnim odnosima a ne odnosima između ljudskih bića. Sledeći pokušaj da se zasnuje nauka o kulturi učinio je Emil Dirkem. On je pokušao da formuliše premise i principe kulturologije. On je svoju nauku nazvao sociologija a ne naukom o kulturi. Radovi Tejlora i
Dirkema predstavljali su dobar početak nauke o kulturi u 19. veku. Ali je napredak na ovom polju prilično sporo tekao. Poslednjih godina je antropologija nazadovala od nivoa na koji su je uzdigli Tejlor i Dirkem. Ne samo da se antropologija spustila na psihički nivo, ona je htela čak da siđe ispod kolektivnog psihološkog nivoa i da se zaustavi na nivou individualne psihologije. Antropologija je danas i antievolucionistička i antikulturološka. Ali čitava nauka je još uvek mlada, a kulturologija je najmlađi član porodice.
ČOVEK I SVEST
Često se misli da je čovekova svest najunutrašnjija, najličnija i najprivatnija odlika njegovog ja. Običnom čoveku se čini da je svest neki mehanizam, neka urođena sposobnost da se pravi razlika između dobra i zla. Naša svest ima poreklo u društvu i kulturi, ona je rezultat delovanja nadindividualnih kulturnih sila na individualni organizam. Svest je samo naše iskustvo i naš doživljaj delovanja nekih društveno – kulturnih sila na nas. Poreklo dobra i
zla je u društvu i u kulturi. Društvo mora da ga kontroliše i da utiče na ponašanje članova koji ga čine. Ono mora da hrabri dobro ponašanje i da obeshrabruje loše. Efikasnost ovog društvenog mehanizma sastoji se u iluziji koja okružava pojedinca gde je pojedinac
napravljen tako da mu se čini da je on taj koji donosi odluku i preuzima pravu akciju i da je potpuno slobodan u donošenju svojih odluka i u izabiranju pravaca akcije. Ovaj mali glas svesti je samo glas plemena ili grupe koja mu govori spolja. Pristalice grupnog duha htele su
da kažu da je oblik i sadržaj jednog pojedinačnog duha određen njegovom kulturom, da se kultura izražava posredstvom pojedinačnih organizama. Time su mislili: ˝Ne pojedinac, grupa je ta koja misli!˝ Da je svest kulturna promenljiva, a ne psihomatska konstanta, očigledno pokazuje razmatranje velikih razlika u definisanju dobra i zla, kod raznih kultura u svetu. Ono što je dobro u jednoj kulturi, može biti zlo u drugoj. Na taj način se srećemo sa velikom raznolikošću etičkih definicija i ponašanja. Nesvesno je takođe pojam koji se može definisati kulturološki i psihološki. Razmatrano sa psihološkog stanovišta, nesvesno je ime dato klasi determinanata ponašanja svojstvenih organizmu. U opštem i širokom smislu, čitava oblast kulture predstavlja oblast nesvesnog za većinu laika takođe i za mnoge naučnike koji se bave društvom. Ljudsko ponašanje je funkcija biološkog organizma, sa jedne strane, i vantelesne, kulturne tradicije ili procesa, sa druge. Pojedinac je više ili manje svestan nekih determinanti svoga ponašanja u
obema kategorijama, kulturnog i biološkog. Ali drugih je sasvim nesvestan ili ne razume adekvatnu ulogu koju one igraju kao determinante njegovog ponašanja. One su oblast nesvesnog: biloškog i kulturnog. Kultura je proistekla iz organizma ljudskih bića jer bez ljudske vrste ne bi bilo kulture. Postoji izvestan generički odnos između kulture kao celine i ljudske vrste u njenoj ili njihovoj celini. U procesu uzajamog delovanja između ljudskog organizma, na jednoj strani i vantelesne kulturne tradicije na drugoj, kulturni činilac je promenljiva, a biološki činilac konstanta. Jedna kulturološka koncepcija pojedinca istovremeno je i kulturološko tumačenje duha, ljudskog oduhovljenog življenja. I dalje se u upotrebi zadržava reč duh, mišljenje, osećanje itd. u njihovom tradicionalnom prihološkom smislu. Pojedinac, po definiciji, misli i oseća. Ali ono što on misli i oseća nije određeno njim samim već društveno-kulturnim sistemom u kojim je rođenjem slučajno dospeo.
ŠTA JE GENIJE?
Sa jedne strane, mi ne znamo da li svaki istaknuti pojedinac poseduje izuzetno fin nervno-čulno-mišićno-žlezdani sistem. Sa druge strane, ne znamo da li obične osobe imaju samo osrednje ili lošije sisteme. Genija prepoznajemo po njegovim delima. Sve nauke o čoveku će otvoreno priznati, pa čak i isticati, bilošku nejednakost pojedinačnih ljudskih bića. Niti bi iko tvradio da se jedan idiot ili maloumnik ne može razlikovati od čoveka superiorne
inteligencije na osnovu posmatranja njegovog ponašanja. Po Lesliju Vajtu genije je:
1. Genija ćemo definisati kao osobu koju smatramo genijem; ne vredi reći da se mnogi geniji rađaju, žive i umiru nepriznati. Može se sa pravom reći da mnoge osobe veoma visoke prirodne obdarenosti žive i umiru, a da ne ostvare u punoj meri svoje mogućnosti ili steknu priznanje ili slavu.
- Raspoređenost prirodnih sposobnosti od veoma niskih, na jednoj strani krive, do izuzetno obdarenih na drugoj, bila je tokom vremena jednoobrazna. Mi nemamo razloga da verujemo da se u jedno doba rodilo više ili manje idiota ili osoba izuzetnih sposobnosti na sto
hiljada nego u drugom. - Prosečna veličina i rasprostranjenost prirodnih sposobnosti među raznim rasama na svetu bar pribiližno su iste za sve. Stepen kulturnog razvoja nije nikakav indeks prirodnih sposobnosti i svedočanstva uporedne anatomija, fiziologija i psihologija podržaće svoj
stav.’’(186. str.)
Lesli Vajt smatra da geniji mogu doći do pronalaska jedino u slučajevima kad:
’’1. Ni do kakvog pronalaska niti otkrića se ne može doći dok kulturna kumulacija ne
pruži elemente – građu i ideje – neophodnu za sintezu. - Kada je proces kulturnog rasta ili širenja stavio na raspolaganje potreban materijal i
kada su dati normalni uslovi kulturnog uzajamnog dejstva, do pronalaska i otkrića mora
doći.’’(189)
Kada kultura dostigne tačku na kojoj neki pronalazak i neko otkriće postanu mogući, taj pronalazak ili to otkriće postanu neizbežni. Reći da jedan pronalazak ili jedno otkriće postaju neizbežni čim postanu mogući, samo je način da se kaže da će se oni desiti kada se
budu desili. Kada su izvesni činioci i uslovi zajedno dati, dolazi do pronalaska ili otkrića, kada oni nisu dati, do pronalaska i otkrića ne dolazi. Postoji još jedna osobina ili strana kulture koja je važna i značajna za problem genija. To je model. Jedan model, koji ima jednu određenu premisu i određene razvojne principe, ima i specifične mogućnosti i sebi svojstvena ograničenja. Ovaj fenomen kulturnog modela važan je za problem genija. Razvoj nekog modela delo je nebrojenih osoba i mnogih generacija ili čak vekova. Ljudi koji rade, kako pre tako i posle vremena u kome je model otvoren, imaju manje, mnogo manje izgleda da se istaknu. Ljudi, koje je slučaj rođenja stavio negde na ogranak piramide modela koji se razvija, nemaju nikakvih izgleda da postignu uspeh i slavu namenjenu onima koje rođenje stavlja na vrh.
ČOVEK I KULTURA
Široko je rasprostranjeno i duboko ukorenjeno verovanje da čovek kontroliše svoju civilizaciju. Običaji i ustanove, alati i mašine, nauka, umetnost i filozofija čovekovo su delo i tu su samo zato da izvršavaju njegove zapovesti. U čovekovoj moći je da ocrta njen tok kako im se sviđa, da uobličava civilizaciju prema svojim željama i potrebama. Svako, svaki pojedinac, svaka generacija, svako je od najranijeg perioda ljudske istorije rođen u kulturi u nekoj civilizaciji. Ona može biti jednostavna, prosta i oskudna ili visokorazvijena. Ali sve kulture, ma kakvi bili stepeni njihovog razvitka, imaju tehnologiju, društvene sisteme, verovanja i oblike umetnosti. To znači da kada se neko dete rodi u nekoj kulturnoj sredini, ono će biti pod njenim uticajem, njegova kultura će odrediti kako će on misliti, osećati i delati. Ona će odrediti kojim će jezikom govoriti, koje će odelo nositi, ako će uopšte nositi, u koje će bogove verovati, kako će se venčavati… Ni jedan čovek ne stvara svoju sopstvenu kulturu, on je nasleđuje gotovu od svojih predaka ili je pozajmljuje od svojih suseda. Kulture se moraju objasniti kulturom. ’’Tako u pravom smislu kultura stvara samu sebe. Bar ako se želi da se kultura objasni naučno, mora se početi sa tim kao da kultura stvara samu sebe, kao da čovek nema nikakve veze sa determinisanjem njenog toka ili sadržaja. Čovek je tu, naravno, taj koji omogucuje postojanje kulturnih procesa. Ali je sama priroda i ponašanje procesa samodeterminirajuće.
Ono počiva na svojim sopstvenim principima; ono se upravlja prema sopstvenim zakonima.’’ Kultura svakog naroda je proizvod predhodne kulture i kulturnih činilaca. Kulturologija polazi od sledećeg: da su kulturne pojave posebnog i specifičnog reda, da kulturni elementi deluju i reaguju na druge prema sopstvenim principima, da se kultura kao takva može objasniti samo sopstvenim terminima, da se kultura mora proučavati odvojeno od psiholoških reakcija ljudskih organizama i izvan sicijalne interakcije – stoga je nužna posebna nauka da objasni tu specijalnu vrstu pojava. Lesli Vajt smatra da se iz istraživanja kulturologije eliminišu ljudi i da je potrebno da se i eksplicitno ogradi od moguće humanističke interpretacije. Naglašava da naučna interpretacija nije antropocentrička i da je nauka deterministička, a teorija o kulturnom determinizmu znači sledeće: čovek nije u stanju da kontroliše svoju ljudsku okolinu (kulturu), on može postici jedino rezultate u kontrolisanju prirode, pošto je ona izvan njega. Čovek je sav utopljen u svoju kulturu i može samo da se upravlja prema njoj, čovek gaji iluziju da je ’’on stvorio kulturu, da svaka generacija dodaje svoj doprinos i da on kontroliše i upravlja njenim tokovima kroz vekove, a ustvari, nije čovek taj koji kontroliše kulturu vec obrnuto.’’ Lesli Vajt ukazuje na nesumnjivo važne karakteristike odnosa čovek-kultura, skrećući pažnju da taj odnos često ima karakter nesvesnog prihvatanja i prilagođavanja pojedinaca zatečenoj kulturi, a ne uzajamni, aktivni i stvaralački odnos, te se, stoga, brojnim pojedincima kultura javlja kao spoljašnja sila, što se u antropologiji često predviđa. Kada se u antropologiji kultura tretira kao skup ljudskih dostignuća, u prvom planu je stvaralaštvo i invencija što važi samo za manji broj. On smatra da je deterministički sistem jednostran i apsolutan i kao takav se mora suprotstaviti filozofiji slobode volje koju naziva primitivnom filozofijom. Determinizam koji on prihvata je mehanički uzročni proces koji deluje samo u vidu spoljašnih sila, uključujući ljudski faktor, tj. sve se odvija po zakonima prirodne, kulturne nužnosti pa je
iluzija misliti da tu čovek može išta promenuti.
’’To ne znači…da će čovek uspeti da kontroliše tok kulturnog razvitka pomoću naučnog razumevanja strukture i procesa kulture, ništa više što smo uspeli da kontrolišemo Sunce ili udaljene galaksije pomoću razumevanja koje smo o njima postigli.’’(363) Jer funkcija nauke i nije da uspostavi kontrolu, već da bude sredstvo prilagođavanja. Za Leslija Vajta nema nikakve razlike između fizičko-hemijskih pojava i ljudskih, kulturnih pojava. On ne razmišlja o razlikama u različitim determinističkim sistemima, jer za njega postoji jedan jedini deterministički sistem – uzet iz fizičkog sveta – koji mora važiti i za ljudski svet, ako se ne želi ostati na primitivnoj filozofiji. On pokušava da dokaže da deterministička teorija kulture ne tvrdi da je čovek irelevantan za kulturne procese jer kulturalista zna da čovek igra suštinsku ulogu u sistemu čovek-kultura. On dodaje da je apsurdna pretpostavka da kulturna evolucija uzima na sebe brigu o svemu bez našeg napora. Energija se prostire pomoću i kroz ljudska bića, a to znači da su ljudska bića samo instrument kroz koji se kultura izražava. Ljudi postoje radi kulture a ne obrnuto. Oni su suočeni sa kulturom i moraju da joj se saobraze, funkcija nauke je da ljudima pomogne da se prilagode postojećem sistemu. Kulturalizam nije za nauku neinteresantan i beznačajan. Možemo ga shvatiti i kao
protivustav sociologizmu, koji kulturu oduzima od njene osobenosti, i ukoliko je proučava čini to isključivo sa stanovišta uticaja društvenih činilaca na određene kulturne pojave. Ukazivanje na svojevrsnost kulturnih elemenata i kulture kao jednog aspekta društvenog života podstiče na traženje adekvatnih metoda i na pokretanje značajnih pitanja o ulozi i mestu kulture u ljudskom životu. Ali između ovakvih podstcaja i rešenja koje nudi Lesli Vajt nalazi se još nepremostiva provalija, pre svega pretpostavke na kojima se temelji kulturologija, naučno su neodržive, kako sa stanovišta savremene psihologije tako i sociologije. Ideju o sopstvenim zakonima kulturnih procesa Lesli Vajt će na kraju svesti na zakone fizike. Ni u metodološkom pogledu Lesli Vajt ne odaje konkretna rešenja. Ako kulturolog-istraživač hoće da se pridržava zahteva koje kulturologija postavlja, da se idealni rezultati u istraživanju postižu ako se zaboravi da postoje ljudi – nije jasno kako će uopšte moći da obavi istraživanje. Ako je predmet istraživanja izolovani element kulture, koji bi trebao posmatrati kao da ljudi ne postoje, dobijamo drugačije rezultate nego ako taj isti element proučavamo kao aspekt konkretnog života naroda ili pojedinaca koje mu pridaju određeno značenje sa obzirom na funkciju koju vrši u njihovom životu. Kultura je jedan širi sistem koji obuhvata tri podsistema: tehnički, sociološki i ideološki. U toj strukturi tehnički sistem igra primarnu i osnovnu ulogu; socijalni sistem je sekundarni, samo je funkcija tehnološkog sistema; ideološki sistem je takođe uslovljen tehnologijom ali i sociološkim sistemom. Međutim, on meša tehnološke i sociološke faktore kada u tehnološki sistem ubraja različite vrste delatnosti: sakupljanje, lov, ribolov,
zemljoradnju itd. Tehnički sistem je ključ za razumevanje kulture, odnosno tehnologija je mehaničko sredstvo artikulacije dva materijalna sistema – čoveka i kosmosa. I ovde je Lesliju Vajtu fizika glavno uporište, te u objašnjavanju kulture primenjuje drugi zakon termodinamike, jer evolucija je izraz termodinamičkih procesa koji označavaju kretanje ka većoj organizaciji i diferencijaciji struktura, povećanje specijalizacije funkcija, kretanje ka
višem stupnju integracija i većem stepenu koncentracije energije. A pošto je fizika nauka na koju se ugleda, Lesli Vajt pronalazi formulu za evoluciju kulture koja glasi: EXT→C što znači: ’’kultura se razvija ukoliko se iskorišćavanje količine energije godišnje uvećava, ili ukoliko se uvećava efikasnost instrumentalnih sredstava kojima se energija stavlja urad.’’ To je osnovni zakon kulturne evolucije koji kazuje da se ni jedna kultura ne može
razvijati iza granica energetskih izvora; npr. primitivne kulture su bile sputane iskorišćavanjem isključivo fizičke energije čoveka, za razliku od razvijenih kultura, koje su počele iskorišćavati druge oblike energije, do savremene civilizacije koja se zasniva na iskorišćavanju, pored ostalih, i nuklearne energije. Ustvari, kultura nije ništa drugo nego mehanizam iskorišćavanja energije koja se uvećava sa usavršavanjem oruđa i povećavanjem njihove efikasnosti. Stoga je tehnologija heroj našeg uspeha i ima vodeću ulogu u ljudskoj istoriji. Čovek i dalje ostaje izvan te pozornice na kojoj se odigrava ljudska istorija, u kojoj kultura služi kao sredstvo za opstanak čoveka kao biološkog organizma, zadovoljavajući pre
svega njegove primarne, biološke potrebe.
Lesli Vajt, ’’Nauka o kulturi’’
Biblioteka misao i dileme
Kultura 1970. Beograd
