O ljubavi u sociološkom kontekstu
From E. (2023) Umeće ljubavi. Beograd: Vulkan
Erih From, pisac širokih interesovanja, rođen je 1900. godine sa novim vekom. Studirao je u Frankfurtu i Minhenu, a u Hajdelbergu stekao doktorat. Autor je značajna ličnost u psihologiji 20. veka. Može se dodati da je, takođe, značajan u sferi sociologije. Smatrao je da društveni faktori više utiču na ljudsko ponašanje za razliku od urođenih nagona (str. 179-181). Knjiga Umeće ljubavi, obajvljena 1956. godine, postaće Fromovo najpoznatije delo. Značajna dela su: Misija Sigmunda Frojda (1959), Zaboravljeni jezik: uvod u razmevanje snova, bajki i mitova (1951) i Bićete kao Bogovi: radikalno tumačenje Starog zaveta i njegove tradicije (1966).
Problem ljubavi je problem objekta, a ne sposobnosti. Teško je pronaći pravi objekat ljubavi. U dvadesetom veku zbila se velika promena. U mnogim tradicionalnim kulturama ljubav nije spontano vodila do braka, već prema konvenciji između porodica partnera. Pretpostavka je bila da će se ljubav razviti kad se brak sklopi. Došlo je do promene – traži se „romantična ljubav“ kao lični doživljaj ljubavi koji vodi do braka. Sloboda u ljubavi uvećala je važnost objekta (str. 26-27). Objekat je spreman za pogađanje iz ugla socijalne vrednosti. „Ne bi trebalo da nas iznenadi to da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspeh vrhunska vrednost, ljubavni odnosi kod ljudi slede iste obrasce razmene koji vladaju na tržištu robe i radne snage“ (str. 28).
From razlikuje zrelu ljubav od nezrelih oblika ljubavi pod nazivom simbiotičko sjedinjenje, koje ima biološki karakter između majke i fetusa. Razlikuju su pasivna i aktivna forma simbiotičkog sjedinjenja. Pasivna forma je potčinjenost ili mazohizam. Aktivni oblik je sadizam. Razlikuju se po tome što sadista vređa, a mazohista je vređan. Uglavnom osoba reaguje na oba načina prema različitim objektima. Navodi se primer Hitlera, koji je prema ljudima reagovao sadistički, ali mazohistički prema „višoj sili“ prirode. Kako From definiše: „Suprotno simbiotičkom sjedinjenju, zrela ljubav je sjedinjenje pod uslovom očuvanja sopstvenog integriteta, sopstvene individualnosti. Ljubav je aktivna čovekova moć; moć koja ruši zidove koji razdvajaju čoveka od njegovih bližnjih, koja ga sjedinjuje s drugima; ljubav pomaže čoveku da prevaziđe osećaj izolacije i izdvojenosti, a ipak mu dopušta da bude svoj, da zadrži svoj integritet“ (str. 47-50).
Svim oblicima ljubavi zajednički su određeni osnovni elementi: briga, odgovornost, poštovanje i znanje. Briga je najočiglednija u ljubavi majke prema detetu. Bez aktivne zainteresovanosti nema ljubavi. Tu je, takođe, aspekt odgovornosti, tj. dužnost, koja je nametnuta pojedincu. Reč je o potpuno dobrovoljnom činu. Treća komponenta ljubavi je poštovanje, koje znači odsustvo izrabljivanja (str. 55-57).
Majčinska i očinska ljubav se razlikuju. Reč je o bezuslovnoj ljubavi majke prema detetu. Ne mora da se ispuni specifičan uslov. Drukčiji odnos je prema ocu. Otac ima malo dodira s detetom u prvim godinama života. Ne predstavlja svet prirode, ali „on predstavlja drugi pol ljudske egzistencije: svet misli, veštački stvorenih predmeta, zakona i reda, discipline, putovanja i pustolovina“ (str. 71-72). Očinska ljubav je uslovna; mora se zaslužiti. Detetu je potrebna majčina bezuslovna ljubav. Posle šeste godine potrebna je očinska ljubav da se suoči sa problemima u društvu (str. 73).
Bratska ljubav je najosnovnija vrsta ljubavi. Prema Bibliji kaže: „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe.“ Ova ljubav je prema svim ljudskim bićima. Karakteriše je odsustvo isključivosti. Doživljava se jedinstvo sa svim ljudima. Reč je o ljubavi među jednakima, ali nismo to uvek. Svim ljudima je potrebna pomoć, ali to ne znači bespomoćnost jednog čoveka. Ljubav prema bespomoćnima smatra se početkom bratske ljubavi (str. 78-79).
Bog je vrhovna vrednost u svim religijama. Ljubav prema Bogu kao religijska forma ljubavi proističe iz potrebe da se postigne sjedinjenje. Čovek se vraća prirodi i drži primarnih veza. O ovoj fazi razvoja svedoče mnoge primitivne religije. Kasnije dolazi do razvoja zanatske i umetničke veštine. U pitanju je faza obožavanja idola. Nadalje svojim bogovima čovek daje ljudski oblik. Razlikuju se religije koje su usredsređene na majku i oca. Prema matrijarhalnoj fazi majka je najviše biće. Ona je vlast u društvu. Ova ljubav se zasniva na jednakosti. Svi su deca jedne majke. U patrijarhalnoj fazi otac je na najvišoj poziciji u religiji i u društvu. „Kao posledica toga, patrijarhalno društvo je hijerarhijsko; jednakost braće dopušta konkurenciju i uzajamni razdor“ (str. 96-98). From pravi paralelu između ljubavi prema Bogu i roditeljima. U početku je bespomoćna vezanost za majku, a potom se okreće prema ocu. U toj fazi treba zaslužiti očevu pohvalu. Zrela faza je kad je dete postalo sopstveni otac i majka (str. 113).
Idolopoklonička ljubav je oblik pseudoljubavi, koji se često prikazuje. Osoba je otuđena o svojih sopstvenih moći. Nije dostigla nivo osećaja identiteta. Umesto da pronađe sebe, gubi se u voljenoj osobi. Ljubavni doživljaj je snažan. Ova ljubav se često opisuje kao velika ljubav. Drugi oblik pseudoljubavi je sentimentalna ljubav. Samo u fantaziji se doživljava. Ljubavno zadovoljstvo doživljavaju ljubitelji filmova. Mnogi parovi dožive ljubav gledanjem takvih priča. Autor navodi ljubav koja koristi mehanizme projekcije u cilju izbegavanja sopstvenih problema. Pojedinci se ponašaju veoma slično kao nacije i religije. Savršeno zapažaju nedostatke druge osobe, a svoje sopstvene ignorišu. Ukoliko to čine oba partnera, onda je reč o odnosu uzajamne projekcije (str. 136-138).
E. From pokreće raspravu o ljubavnoj praksi. Primena umeća ljubavi zahteva disciplinu, koncentraciju i strpljenje. Ovde je problem discipline u čitavom čovekovom životu, a ne samo u disciplinovanom obavljanju nekog umeća. Moderan čovek je malo samodisciplinovan izvan sfere rada. Kada ne radi, želi da se opusti. Nepoverljiv je prema svakoj disciplini – iracionalnoj i racionalnoj. Nedostaje mu koncentracija, koja je ređa od samodiscipline. Mi vodimo difuzan način života. Mnogo toga čovek radi odjednom: čita, puši, pije itd. Ljudi postaju nervozni ako sede mirno. Poslednji faktor je strpljenje. Za modernog čoveka podjednako je teško strpljenje kao disciplina i koncentracija. Industrijski sistem podstiče brzinu. Autor konstatuje: „I najzad, kako bismo savladali bilo koje umeće, to nam savladavanje umeća mora biti od najveće važnosti. Ako za učenika umeće nije nešto najvažnije, on ga nikad neće savladati. Ostaće u najboljem slučaju dobar diletant, ali nikada neće postati i majstor“ (str. 148-150).
