Uvod
„Formiranje savremenih profesija karakteristika je industrijskih društava. Profesionalizacija je proces stvaranja i formiranja novih profesija na temelju sve specijaliziranijih znanja i veština koja su funkcionalno važna za društvo“ (Šporer, 1989: 12). Racionalizacija socijalnog života i društvenih aktivnosti je baza modernizacije, ili niza promena u promeni strukture radne snage, institucijama obrazovnog procesa, diferencijaciji radnih uloga, stratifikaciji društvenih grupa itd. (Šporer, 1989) Moderno društo je ujedno i industrijsko društvo, a u kojem je profesionalizacija ujedno i uzročnik, ali i produkt takve strukture. „Profesije se baziraju na posedovanju racionalno strukturiranog znanja o nekom području stvarnosti koje se institucionalizira kroz obrazovni proces, ali tek onda kada to znanje postane funcionalno važno za društvo (Parsons, 1954: 38 u Šporer, 1989).
U ovom radu biće ukratko predstavljena funkcionalistička i neoveberijanska tradicija u izučavanju profesija, sa detaljnijim objašnjenjem neoveberijanskog pristupa i koncepta closures. Cilj rada je dvojak, da kritički preispita funcionalističku tradiciju u sociologiji profesija, i da predloži potencijalno nove oblasti istraživanja u datoj disciplini, kao i da na više primera pokaže sistem funcije profesija u pogledu pristupa ili isključenja moći različitih društvenih grupa, te da zaključi od kojeg su značaja profesije za moderno industrijsko društvo, koje je okarakterisano kao sistem institucionalizovanih nejednakosti. Ovo će biti urađeno suprostavljanjem moderne i postmoderne verzije društva, i određivanjem uloge profesija u jednoj i drugoj verziji. Dodatno će se ukazati na vezu profesija i drugih oblasti modernog industrijskog društva, sa ciljem ukazivanja na funadamentalna pitanja političke filozofije i organizacije društva. Postaviće se pitanje da li su profesije indikator ovih korenitih izmena prelaska iz modernog u postmoderno društvo koje se u toku, ili da li su promene u profesionalnom polju jedan od uzroka nužne reorganizacije društva koja zahteva prvo svesnost aktuelnosti promena, a potom i naučnu refleksiju.
Teorijska osnova
Pri izučavanju sociologije profesija postoje dva dominantna pravca ili tradicije; to su funkcionalistička, ili “naivna“ tradicija, i druga, neoveberijanska ili “cinička“ tradicija (Brante, 1988: 118).
Prema funkcionalističkoj tradiciji profesije je moguće shvatiti kao samoregulišuće i samoobnavljajuće institucije koje uživaju široku autonomiju, čiji članovi su vođeni altruizmom i željom da rade za zajedničko dobro na najefektivniji način (Brante, 1988: 122). Milerson (Millerson) nudi taksativnu definiciju koja sumira najčešće navođene karakteristike profesija, određujući profesije kao: 1) upotrebu veština baziranih na teoretskom znanju; 2) obrazovanje i praksu ovih veština; 3) kompetencija profesionalaca se osigurava ispitivanjem; 4) profesionalna etika koja obezbeđuje profesionalni integritet; 5) profesionalne usluge su u cilju zajedničkog dobra; 6) postojanje organizacije koja okuplja svoje članove (Millerson u Brante, 1988: 122); Na ovu definiciju Brante dodaje još 3 karakteristike, prvobitno osmišljene Gudimanom (Goode), i to su: 7) članovi imaju osećaj identiteta, dele zajedničke vrednosti; 8) unutar profesije koristi se zajednički jezik koji oni van profesije mogu samo parcijalno razumeti; 9) profesija se reprodukuje selekcijom studenata (Millerson u Brante, 1988: 122). Da bi se dodatno razumela pozicija profesija, razmatrana u okviru funkcionalističke tradicije potrebno je objasniti kakvu i od kolikog značaja ustvari funkciju profesije imaju u društvu. U tom smislu potrebno je primetiti dve tačke: 1) Profesije su ključne za dobrobit društva, što se izvorno, ali ne i jedino, argumentuje kroz rad Parsonsa i njegovu ocenu da su profesije od ključnog značaja za moderno industrijsko društvo, iz razloga što su nosioci progresa ka složenijim oblicima društva koje karakteriše specijalizacija i podela rada; no pored ove diferencijacije, profesije produkuju i opšte vrednosti bitne za integraciju društva, uključujući racionalnost; te se može izvesti tvrdnja da je dobar rad profesija uslov dobrog funcionisanja modernog društva (Brante, 1988: 122); 2) Profesije zahtevaju individualnu odgovornost i podrazumevaju težak rad, te je iz tog razloga potrebno da se ovaj rad dobro nagradi, kako materijalno, tako i statusom i privilegijama (Brante, 1988: 122); Da bi profesionalac radio savestno i obavljao društveno odgovornu funciju, njegova motivacija ide dalje od materijalne nagrade, te u tom smislu, moguće je shvatati ove Maršalove reči, u funckionalističkoj paradigmi: „Profesionalac…ne radi da bi bio plaćen, on je plaćen da bi mogao da obavlja svoj posao. Sve što on odluči u toku svoje karijere se bazira na njegovom osećaju šta je ispravno, ne na njegovoj proceni šta je profitabilno“ (Marshall u Brante, 1988: 119).
Cinički pravac se bazira na Veberovom poimanju koncepta moći i tzv. „closures“. Moć kod Vebera jeste vodeća sila društva, međutim ona nije u funkciji održanja harmoničnog i stabilnog socijalnog reda, već je moć sredstvo kojim grupe ili individue ostvaruju svoje interese na račun drugih. Pojam closures podrazumeva monopolizaciju prilika od strane određenih grupa. Dakle, jedna grupa praktikuje moć obezbeđujući sebi pristup određenim nagradama i privilegijama kada istovremeno ograničava drugima pristup tim nagradama i privilegijama, tj. njihovim isključenjem (Brante, 1988: 127). Primeri closures su mnogobrojni, to su: socijalno poreklo, pol, rasa, kasta, religija, prihod, znanje… Načini legitimizacije ovih socijalnih nejednakosti funkcionišu tako što se jedan atribut koji deli jedna grupa koristi kao standard demarkacije za isključenje onih koji nemaju tu karakteristiku. Na primeru obrazovanja, ispita i diploma je moguće videti kako se određeni sektori tržišta rada okupiraju i monopolizuju, i kako se na taj način legitimizuje i opravdava isključenost. Ovakvo, „funkcionalno nužno“ i opravdano isključenje jednih na račun drugih uvek je u vezi sa dominacijom i moći, i za posledicu ima stratifikaciju i sistem dominantne klase i subordiniranih (Brante, 1988: 128/129). U okviru ove perspektive moguće je ponuditi nekoliko definicija profesija. Noel i Hoze Pari (Noel and Jose Parry) definišu profesije kao „strategiju kontrole i okupacije gde kolegiji razvijaju sistem samorukovođenja“(Parry u Brante, 1988: 129). Terens Džonson (Terence Johnson): “Profesija nije zanimanje, već način kontrole jednog zanimanja” (Johnson u Brante, 1988: 129). Frank Parkin (Frank Parkin): „Profesionalizam je strategija dizajnirana između ostalog da ograniči i kontroliše ponudu onih koji ulaze u profesiju u cilju da sačuva ili popravi svoju tržišnu vrednost“ (Parkin u Brante, 1988: 129). Neoveberijanski pristup profesijama u tom smislu podrazumeva razotkrivanje skrivenih interesa iza onih konstrukcija koje preovladavaju, u tom smislu i preispitivanje tradicionalne, funkcionalističke paradigme izučavanja profesija, koja se bavila kategorizacijom, deskripcijom, i analizom profesionalnih grupa, s glavnim ciljem diferenciranja koncepta profesija od ostalih zanimanja (Brante, 1988). Neoveeberijanski pristup ovakav pristup profesijama smatra ideološkom maskom koja opravdava moć jednih grupa nad drugima.
Više o closures
Oslanjajući se na neoveberijanski pravac i koncept closures profesije su institucija koja nastaje kao izraz realnih odnosa moći, i koja ujedno služi da se dati odnosi moći održavaju. U tom smislu kritička misao u oblasti profesija polazi jednostavnim pregledom sastava profesionalnih organizacija, i dolazi do zaključka da se date profesionalne organizacije većinom sastoje od muškaraca više srednje klase bele rase, te da su iz tih organizacija i ujedno izvora moći isključeni mnogi po osnovu roda, klasne i rasne pripadnosti (Fournier, Smith, 2006 u Butler, Chillas, Muhr, 2012). Tri glavna faktora marginalizacije profesije : 1) Ukoliko profesija nema uticajnu organizaciju da je predstavlja i reguliše sistem sertifikata, i priznanja od strane države; 2) rodna dinamika koja pokazuje da se moć i status nalaze u profesijama gde većinu predstavljaju muškarci, dok profesije sa većinskim brojem žena su profesije sa nižim nivoom statusa i moći; 3) neke profesije nose socijalnu stigmu zbog prirode njihovog posla i profesionalne prakse (Butler, Chilas, Muhr, 2012). Polazeći od toga, dati mehanizam umesto detaljne pojedinačne analize po kojim osnovama svaka marginalna grupa je ustvari marginalna, može se ilustrovati pokazivanjem kako sistem closures funkcioniše u slučaju rodne dinamike. Diskriminacija (isključenje) ženskog roda iz profesionalnog sveta se izražava u sledećim tačkama : 1) Diskriminacija pri zapošljavanju, žene imaju više teškoća pri nalaženju posla, veći rizik od otpuštanja i ujedno imaju veći udeo u nezaposlenosti; 2) Profesionalna diskriminacija, podrazumeva postojanje barijera za ulazak u određene profesije, ili različite uslove zapošljavanja za muškarce i žene (horizontalna diskriminacija); 3) Diskriminacija u pogledu pozicija (vertikalna diskriminacija), procenat žena na menadžerskim i upravljačkim pozicijama je značajno niži nego procenat muškaraca; 4) Diskriminacija u pristupu obuci, ograničen pristup obrazovanju, znanju, profesionalnom treningu i iskustvu; 5) Diskriminacija u zaradi, niža plata zbog profesionalne segregacije, ili neoobjektivnog nagrađivanja ili drugih razloga koji se ne zasnivaju na profesionalnoj efektivnosti (Zwiech, 2009: 96/97). Patrijahalno-kapitalistička teorija kombinuje klasu i rod, i tu je moguće referirari na rad Hartman, čija teorija objašnjava moderno kapitalističko društvo kao društvo patrijajrhata i ženske subordinacije. Sam kapitalizam se razvio na bazi patrijarhata, definisanog kao: hijerhijski odnosi i solidarnost između muškaraca kojima se kontrolišu žene (Hartmann, 1979: 22 u Zwiech, 2009: 100). Ključni elementi savremenog patrijarhata prema Hartman (Hartmann, 1981: 18/19 u Zwiech, 2009, 100/101) su: 1) heteroseksualni venčani parovi; 2) kućni poslovi i briga o deci se smatraju ženskim dužnostima; 3) ekonomska zavisnost žena od muškaraca (koja se podržava načinom na koji funkcioniše tržište rada; 4) država i brojne institucije (klubovi, sindikati, univerziteti, korporacije, vojska) se baziraju na odnosima između muškaraca; Moguće je primetiti sistem eksploatacije ženskog rada koji nije plaćen, a koji pomaže razvoju kapitalizma i klasnog društva (Teza Hartman je da muškarci niže klase pristaju na ekonomsku zavisnost ukoliko imaju besplatnu radnu snagu kod kuće, žene.) Čak i u drugom talasu feminizma, posle Drugog svetskog rata, koji podrazumeva ekonomsku emancipaciju žena, ustvari na delu se vidi jeftina radna snaga koja je ubrzala razvoj ekonomije posle rata, ali za žene izlazak na tržište je dodao još jedan sloj diskriminacije, upravo ove profesionalne. Umesto statusa profesionalaca žene su većinom u profesijama koje se definišu kao „semi profesije“. Iz funcionalističke perspektive, Etcioni (Amitai Etzioni) i saradnici izučavajući socijalni rad, predavanje i medicinsko osoblje (nursing) došli su do koncepta semi-porofesija koji podrazumeva zanimanja koja ne zadovoljavaju pune uslove za status profesija, i koja su većinski popunjena ženama (Etzioni, 1969 u Dahle, 2012). To je ujedno i prikaz koncepta closures na delu. Zaključuje se da nije opis posla ili stepen razvijenosti profesije taj koji određuje moć profesije, već da je moć profesije izraz već postojećih odnosa moći, u ovom slučaju objašnjenih kroz patrijahalno- kapitalitičku teoriju. Witz iz kritičke perspektive daje drugačiji pogled na koncept semi-profesija, citirajući: „Jednostavna činjenica da žene čine većinu u ovim zanimanjima postavlja barijeru do kojeg stepena se ova zanimanja mogu profesionalizovati“ (Witz, 1994: 60 u Dahle, 2012: 312).
Tehnologija i profesije
Ričard i Danijel Suskind (Richard and Daniel Susskind), u svojoj knjizi „Budućnost profesija” (The Future of the Professions), razmatraju kako tehnologija utiče na instituciju profesija, konstatujući da su profesije jedan od rezultata industrijskog društva, kao društva koje sada prelazi u društvo Interneta koje se bazira na tehnologiji, te posledično generira promene na profesionalnom polju. Oni izdvajaju dva moguća ishoda za profesije; prvi je da će profesije zadržati svoju postojeću organizaciju, te da neće biti suštinski bitnih promena, već će profesije samo putem tehnologije optimizirati svoj rad. Drugi ishod podrazumeva bitne promene sa samom instituciojom profesija i načinom dobijanja ekspertize, iz razloga što će tehnologija jednostavno preuzeti većinu poslova, i taj ishod autori smatraju dugoročnim. Kratkoročno posmatrano, moguće je očekivati da će tehnološke promene istisnuti neke od tradicionalnih profesija, i takođe iznedriti druge nove profesije, poput: craftpeople, assistants, para-professionals, empathizers, R&D workers, knowledge engineers, process analysts, moderators, designers, system providers, data scientists, systems engineers . Zanimljivo je što autori primećuju da generalno postoje dve opcije gledano dugoročno, “pesimistička”, koja podrazumeva da će mašine preuzeti sve poslove i da poslova neće biti, i “optimistička”, da će sa pojavom napredne tehnologije ekonomija takođe napredovati i produkovati još veći obim posla, i da je pored novih profesija, moguće zamisliti simbiozu profesionalaca i tehnologije u jednom poslu; Autori, izvode zaključak da će, dugoročno gledano, postojati postojano opadanje potrebe za profesionalcima (21school, 2015).
Pitanje koje iz ove podele logički sledi je, zašto je pesimistička verzija ustvari pesimistička? Na ovo pitanje se može odgovoriti na način koji osvetljava neoveberijansku koncepciju profesija. Reč je o tome, da ukoliko zamislimo situaciju smanjenja procenta profesionalaca, tada osvetljavamo ulogu koju profesije obavljaju u društvu. Standing (Guy Standing) upozorava o pojavi takvog sloja društva koje možda u budućnosti može da razvije i klasnu svest sa odgovarajućim socijalnim angažmanom, koji naziva prekarijat i koji se jednim delom formira iz visokoobrazovanih koji nisu uspeli da se profesionalno angažuju, te se stalno nalaze u nesigurnoj situaciji povremenih, nestalnih poslova. On prekarijat naziva opasnom klasom iz dva razloga: 1) zato što nezadovoljstvo i obim prekarijata mogu dovesti do pojave neofašističkog populizma, o čemu Standing govori kao o sve većoj realnosti u Evropi; 2) i na drugoj strani, moguć je sasvim drugačiji rezultat, razvijanja klasnog angažmana prekarijata sa svojim levičarskim učešćem u kreiranju politika i organizaciji društva, koje u svakom slučaju narušavaju postojeće politike centra, te tim postaju potencijalno opasne (MHC McCulloch Center, 2012). Bilo kako bilo, ukoliko pratimo šta se dešava sa, da nazovemo tako varijablom profesija, možemo da izvedemo zaključke o postojećoj funkciji profesija, kao i da izvedemo spekulacije o društveno-strukturalnim promenama u budućnosti. U ovom slučaju, uviđamo da autori Suskind pod optimističnom verzijom podrazumevaju održanje postojeće socijalne strukture sa postejećim sistemom klasa, i aktivnim perpetuiranjem closures od strane profesionalaca ka drugim društvenim grupama. Potrebno je još primetiti da je prilika i status profesionalaca pružila delu radničke klase da se uzdigne u srednju klasu, obavljajući takozvane poslove „belih okovratnika“; te dalje da je pojava srednje klase izrodila postojeće demokratsko-kapitalističke političke sisteme, i da ujedno predstavlja stubove oslonca savremenog društva. Ovde se valja osvrnuti na Darendorfa (Ralf Dahrendorf) i njegovu tezu „institucionalizovanja klasnog konflikta“ upravo kroz pojavu raznih profesionalnih poslova, „belokovratnika“ i srednje klase. Takav ishod za rezultat ima nestajanje polariteta između vlasničke i radničke klase, i uopšte osporavanje marksističke teze i ideje o ključnosti privatne svojine za odnose moći i odnose nejednakosti u društvu. Autori Suskind dakle, promene savremenog sistema društva, sa svim svojim aktivnim sistemima closures smatraju pesimističkom verzijom, a nestanak „društveno-odgovornih funkcija“, profesionalaca kao mogući ishod u dalekoj budućnosti, pri tom ne primećujući, ili ne razmatrajući ove društveno-sistemske posledice.
Šta se može očekivati u budućnosti?
Ovaj rad pokušava da na osnovu izmena na profesionalnom polju pruži dalje, po širu društvenu strukturu bitne posledice, zalazeći na taj način u pitanja političke filozofije. Oslanjajući se na očekivanja autora Suskind o budućnosti profesija, konkretno predviđanja podeljenog na kratkoročne i dugoročne staze možemo, razmotriti neke od scenarija strukturalnih izmena. Zaključak Suskind je da će profesionalaca biti sve manje, i da u bližoj budućnosti možemo očekivati pad tradicionalnih profesionalnih organizacija, kao i rast novih profesionalaca. Ovi profesionalci će inkorporirati tehnološke inovacije u svoj rad, a nije isključeno da će doći do simbioze čoveka i tehnologije u cilju veće produktivnosti. Ovo će dodatno smanjiti potrebu za brojem profesionalaca, i može se očekivati porast “prekarijata”, ili pojave nove klase, ili socijalnog sloja koji se karakteriše nesigurnošću zaposlenja i ujedno deprivilegovanjem jednog dela prekarijata (mladih i obrazovanih) iz strukture profesionalaca, kojoj bi po svojem obrazovanju trebalo da pripadaju. Sa povećanjem produktivnosti kod profesionalaca i uopšte povećanjem sveukupne produktivnosti, dolazimo do teze o suvišnosti rada, o čemu pišu Džeremi Rifkin (Jeremy Rifkin) u knjizi „Kraj rada“ (The End of Work) i Andre Gorc (Andre Gortz) u Reclaiming the Work, Beyond the Wage-Based Society. Andre Gorc smatra da se nalazimo u istorijskom trenutku prelaza iz društva koje je izgrađeno oko koncepta rada (work-based) u društvo koje će biti organizovano na drugim osnovama. Gorc razdvaja dva poimanja rada, rad u antropološkom i filozofskom smislu, i rad kao aktivnost na kojoj se bazira industrijski kapitalizam. Gorc navodi: „Rad obavlja društveno identifikovane i normalizovane funkcije u produkciji i reprodukciji društvene celine. Da bi obavljao društveno identifikovane funkcije, mora biti identifikovan društveno definisanim veštinama koje koristi, prema društveno definisanim procedurama. Drugim rečima, to treba da bude „posao“, „profesija“: tj, primena institucionalno sertifikovanih veština prema odobrenim procedurama“ (Gortz, 1999: 3). On ujedno navodi da je pravo na rad ujedno baza socijalnih prava i pripadanja, te da takvo društvo, koje u centru ima rad (u tom smislu, možemo tu uračunati i profesionalne strukture) je društvo kojem je došao kraj, i Gorc poziva na društveno osmišnjavanje koje stavlja pojedinaca iznad društva, u smislu da pojedinac ne obavlja funkciju u društvu, već društvo postaje ono što služi da se svaki pojedinac u najboljem smislu samoostvari. On govori o ideji garantovanog prihoda (guaranteed income) i društvu koje se bazira na multi-aktivnostima (multi-activity), a ne na „radu“, shvaćenom kao prethodno opisano (Gortz, 1999). Očigledno da Gorc takođe u okviru razmatranja rada, ujedno u vidu ima i profesionalce (koji na sebe preuzimaju najzahtevnije funkcije), te doprinosi diskursu o kraju profesionalizma. Moguće je naravno očekivati da će postojati „profesije“ koje samo ljudi mogu da obavljaju i da će legitimizacija postojeće strukture ići putem ovog opravdanja nužnosti, ali prema rečenom to je regresija u prošlost, a ne korišćenje prilike ka napredku društva ka novim, više humanim oblicima.
Takvo predviđanje je ujedno sagalsno sa predviđanjem teoretičara Suskind da će profesionalaca biti sve manje, i uopšte gladano iz te perspektive, funkcionalistička paradigma profesija, kao i značaj profesionalaca u društvu postaju relikvije iz modernog industrijskog perioda istorije, za koje u post-modernom, ili tehnologizovanom periodu koji je ispred nas nema mesta. Ukoliko rad, a sa tim i profesionalizam nije jedan od ključnih stubova društva, tada i funkcija profesija kao closures po kojem se društvo diferencija gubi na značaju. To danje ima posledice po klasnu strukturu, i uopšte svaku drugu tvorevinu modernog društva. To naravno ne isključuje da se neće pojaviti novi closures, ili da za sami prelazni period „tehnologizovani profesionalci“ neće biti izvori moći i diferencijacije, ali uopšte gledano, profesionalne organizacije kao instrumenti monopolizacije tržišta rada i ujedno „čuvari moći“ gube sposobnost legitimizacije svog položaja i ujedno se klimaju po svojoj relevantnosti.
Poređenjem ova dva stanja društva, društva sa profesijama i društva bez profesija, vidimo da profesije definitivno igraju ulogu closures u modernom industrijskom društvu, institucije legitimizacije moći i isključenja. No, ne treba upasti u logičku zamku da ovaj jedan faktor definiše celokupnu strukturu i da se eliminacijom može dostići celokupni društveni preokret. Data, opisana dinamika se rasmatra kroz paradigmu različitih faktora koji za rezultat imaju izmenu društva. Ukoliko kažemo da je tehnološka inovacija uzrok ovih izmena, onda upadamo u materijalni determinizam i pretpostavke trpe kritiku razlčitih drugih teorija. Konekcije iznesene u ovom radu, kao i razmatranje promena u varijabli profesija služe samo kao indikator ili manifestacija drugih, složenijih procesa društvenog preobražaja. Prateći prethodno navedene autore, primećuje se sve veća nezaposlenost među populacijom, preuzimanje poslova od strane mašina, diferencijacija unutar različitih profesija, i profesionalna ugroženost tzv. tradicionalnih profesija. Razmatranjem drugog faktora, koncepta closures, ove promene mogu biti u vezi sa mnogim drugim promenama društvene strukture, sistema obrazovanja, rodne ravnopravnsoti, socijalne nejednakosti, i uopšte svih standarnih tema sociologije modernog doba, koje u ovom trenutku zahtevaju revidiranje, osavremenjavanje (ili bolje post-moderno osmišljavanje), aktivnu refleksiju društvenih promena. Oblast sociologije profesija u tom smislu može biti oblast sociologije koja se i dalje proučava, ali najverovatnije šire od standardne funkcionalističke paradigme, i najverovatnije u skorijoj budućnosti neće postati istorijska disciplina. Njena relevantnost u datom momentu može biti da osmisli i razume novodolazeće profesije, da uvidi pad i smanjenje tradicionalnih profesija, da predvidi kakve oblike spoj profesionalaca i tehnologije može uzeti, i naravno da analizira kakve posledice to ima po druge socijalne grupe, koje se tradicionalno nisu nalazile među profesionalcima. Da li nastupa doba rodne ravnospravnosti na primer, i da li se mogu očekivati drugi tipovi closures jednom kada rod izgubi značaj? Sve su ovo pitanja koja su manje ili više povezana sa profesijama, ukoliko se stanje u profesijama posmatra kao indikator drugih širih društvenih procesa i promena.
Zaključak
Ovaj rad se paralelno bavi disciplinom sociologije profesija, kao i profesijama respektivno. U vezi sa sociologijom profesija izneseno je da postoje dve glavne tradicije istraživanja, funkcionalistička ili naivna, i neoveberijanska ili cinička. Zaključeno je da se sociologija profesija zahteva određene izmene, kako u pogledu davanja više prostora neoveberijanskom pristupu, tako i u vezi sa promenama sa samim predmetom istraživanja koji može nestati ili biti redefinisan u skorijoj budućnosti. Izneseno je da se sociologija profesija može razviti u pravcu osmišljavanja i razumevanja novodolazećih profesija, uviđanja opadanja značaja tradicionalnih profesija, predviđanja kakve oblike spoj profesionalaca i tehnologije može uzeti, i naravno analize kakve posledice to ima po druge socijalne grupe koje se tradicionalno nisu nalazile među profesionalcima.
Sam rad prednost daje neoveberijanskoj tradiciji, elaborirajući kocept closures na primeru rodne dinamike u profesionalnoj sferi. Pored objašnjenja koncepta closures i uviđanja da profesije služe kao instrument diferencijacije i demarkacije, navedeni su primeri rodnog isključenja i objašnjen je koncept semi ili polu profesija, kao posledice prvobitno ustanovljenih profesionalnih closures. Da bi se dodatno priveli primeri na koji način su profesije institucionalizovani odnosi nejednakosti, uveden je deo o tehnoškim izmenama savremenog društva i njegovim eventualnim ishodima. Pozivajući se na rad autora Suskind, i njihovu ocenu „pesimističke“ bezprofesionalne budućnosti, analizirano je zašto je ova ocena pesimistična, i zaključeno je da je pesimistična iz razloga što profesije čine osnovu savremene srednje klase, te time i osnovu dobro utemeljenog demokratskog društva, ali pored toga da su profesije kao princip ljudskog rada kao funcije u društvu doveden do maskimuma, kao i rad osnova savremenog kapitalističkog sistema, i da imaju esencijalnu ulogu u celokupnoj demokratsko-kapitalističkoj strukturi savremenog društva. Nepotrebno je priemetiti da je posledično struktura savremenog društva struktura koja institucionališe i generiše socijalne nejednakosti. Na taj način je upotpunjeno razumevanje profesija kao closures.
Dodatno su izneti predlozi iz oblasti političke filozofije, o potencijalnim fundamentalnom reosmišnjavanju celokupnog sistema, iz razloga evidentosti promena u tehnologiji i profesiji, te je zaključeno da sistem industrijskog kapitalizma neće funkcionisati na jednak način uvek, i da se nalazimo na pragu post-industrijske ere, koja zahteva krupne promene u različitim oblastima društva. Sugerisano je na utopijski rad Andre Gorca, kao jednoj od opcija redefinisanja društva, s tim u vezi i profesionalnih struktura, kao što je i ostavnjena mogućnost za različite ishode, koji delom mogu biti izneti i angažmanom prekarijata, ili u vezi sa rastom „nove opasne klase“.
Izvori:
Brante T. (1988). Sociological Approaches to the Professions. Acta Sociologica (31), 2 :119-142.
Butler N., Chillas S., Muhr, S.L. (2012). Professions at the Margins. www.ephemeraweb.org volume 12 (3): 259-272.
Zwiech, P. (2009). Discrimination Against Women in Professional Life in Chosen Pro-Feminist Theories. Economics & Sociology, Vol. 2, No 1, pp. 96-104.
Dahle, R. (2012). Social work: A history of gender and class in the profession. www.ephemeraweb.org volume 12 (3): 309-326.
[21school] (2015, Nov 04) The future of the professions: how technology will transform the work of human experts. [Video file] Retrieved from: https://www.youtube.com/watch?v=Dp5_1QPLps0
[MHC McCulloch Center] (2012, Feb 18) The Precariat: The New Dangerous Class. [Video file] Retrieved from: https://www.youtube.com/watch?v=FRNhtGtO9pg
Gortz, A. (1999). ReclaimingWork, Beyond the Wage-Based Society, Cambridge: Polity Press.
Šporer, Ž. (1989). Sociologija profesija, Zagreb: SDH.
