Od samog trenutka nastanka svega, bilo to po religijskim pričama ili po naučnim tvrdnjama, jedna stvar je zajednička svim događajima koji su sledili nakon geneze[1]. Za svaki događaj koji se odigrava u kreiranom prostoru, potrebno je kretanje.
Naučno definisano, „Vreme je beskonačan kontinuirani progres postojanja i događaja koji se odigravaju u nepovratnoj sukcesiji, sa početkom u prošlosti, idući kroz sadašnjost do budućnosti.“[2]
Koncept vremena bi se mogao i definisati kao „Proces ponovljenih mernih jedinica vremena“. Za to je neophodno posedovati tu najmanju mernu jedinicu vremena. Univerzalna mera za vreme je sekund, tj. sekunda. Na osnovu te sekunde, definisani su minuti, sati, milisekunde i stotinke. Dalje se nadovezuju dan, nedelja, mesec, godina, decenija, vek, i milenijum.
Sam način kreacije sveta je u ovom slučaju manje bitan. Bio svet kreiran od strane Božanstva ili Velikim Praskom, jedinica vremena je ista u oba slučaja. Protok vremena koristi se u naukama za definisanje drugih veličina i u religiji da objasni periode uverenja i nastanka.
Sada neka se u obzir uzmu načini geneze: religiozno uverenje i naučne teorije. Religija nalaže da je sve stvorila neka Viša sila, neko Božanstvo. To bi značilo da je u samom trenutku kreacije, došlo i do početka vremena. Otkucala je i prva sekunda. Rečeno je da je za događaj potrebno kretanje. U ovom slučaju, da bi se kreacija otpočela, bilo je potreban tok vremena. To bi značilo da je ono postojalo i pre geneze.
Ista paralela se može napraviti i sa Velikim Praskom. U samom trenutku eksplozije, otkucala je prva sekunda. Međutim, šta je bilo pre prve sekunde? Odakle sva ta materija i antimaterija koje su oslobođene u Prasku? I kako su se uopšte našli na tom mestu? Da bi se sama kreacija dogodila, bio je potreban tok vremena. To bi značilo da je vreme postojalo i pre Velikog Praska.
Vreme, kreacija i nastanak univerzuma su koncepti koje ljudski um nije sposoban da savlada i razume. S’ toga se sva događanja u postojanju objašnjavaju naučno ili religiozno. Bez objašnjenja o poreklu života i sveta, drevni narodi su dobili ideju o nekoj sili koja je stvorila sve. Vekovima kasnije, grupa ljudi smatrala je nelogičnim te ideje o Božanskoj kreaciji, te su napravili temelje moderne nauke.
Na osnovu tog temelja, danas su razvijene razne naučne grane. Međutim, u ljudima i dalje postoji ta Božanska ideologija. U svakom konceptu, verovanju i dokazu jedna stvar je zajednička religiji i nauci – vreme. Tok vremena, prošlost i budućnost jesu nedefinisani koncepti koje obe strane koriste u svojim tekstovima. Tako npr. religija nalaže da je svet stvoren za određen broj dana, a nauka koristi vreme da definiše pređeni put u njegovoj jedinici, odnosno brzinu[3].
Pored nauke i religije, još jedna strana pokušava da definiše vreme. To je filozofija. Filozofski gledano, vreme je samo još jedan od koncepata koje ljudi nepravilno definišu kako bi dobili satisfakciju po principu – više znanja, više vrednosti.
Vreme i jedinična mera vremenskog toka – sekunda – su danas, u dvadeset i prvom veku, dostigli najveću vrednost odnosno valutu u životu modernog čoveka (u daljem tekstu – čovek)
Za svaku radnju, događaj ili potrebu postoji predodređen vremenski interval u kom se mora odigrati, tj. zadovoljiti. Čovek je u stalnoj trci sa vremenom, svuda žuri i sve pokušava da postigne u najkraćem mogućem roku. Postoje radna vremena, rasporedi i ograničenja. Veći je stres oko vremena nego oko samog postizanja željenog ili zadatog cilja.
Dakle, ako bismo izbacili vreme iz upotrebe u modernom društvu, šta bismo dobili? Odgovor je prost – totalni haos. Svako bi radio ono što treba ali u neorganizovano doba, te bi svako imao svoj poseban ritam života. Da bismo funkcionisali kao vrsta potrebna je zajednička saradnja. Za tu saradnju, potrebno je simultano[4] obavljanje zadataka odnosno odigravanje radnji za koju je potrebno 2 ili više lica. Neorganizovanost u periodu obavljanja tih radnji dovelo bi do apsolutnog gubitka ravnoteže u kolektivu.
Ali isto tako, ako vreme predominira životom, gubi se smisao slobode i uživanja. Sloboda i uživanje bi trebalo da budu krajnji produkti rada i truda, odnosno nagrada za uloženu energiju i snagu. U današnjem vremenu, odmor i relaksacija su pojmovi koji nekima zvuče kao naučna fantastika. Celodnevni rad i iscrpljenost zarad odmora noću je današnja norma. Ali, tim odmorom noću gubi se smisao dana – živeti život.
Gubitak na životu je traćenje iskustva koje možemo da osetimo. Druženje, osnivanje porodice i rad na sebi su aspekti koji se danas sve više zanemaruju. Čovek je, osim fizičkog, i duhovno, odnosno društveno stvorenje. To stvorenje pokreće želja za istraživanjem, socijalizacijom i napretkom vrste. Gubitak vremena za druge, značio bi spontanu demoralizaciju napretka odnosno evolucije, što bi za rezultat imalo katastrofalne posledice na čovečanstvo.
Dakle, vreme se može definisati na razne načine, ali posmatrajući današnji raspad sistema života i uređenja, može se izvesti sledeća definicija:
Vreme je alat za uništenje modernog čoveka.
[1] Geneza – od lat. GENESIS, stvaranje, kreacija
[2] Definicija vremena ~ Wikipedia.com
[3] Brzina – fizička veličina koja se definiše kao pređeni put u jedinici vremena, izražena formulom v=s/t
[4] Simultano – istovremeno
Autor: Nemanja Angelovski
