U susret „boljem“ svetu
Haksli, O. (2017) Vrli novi svet. Beograd: Kosmos izdavaštvo
Oldos Haksli (Aldous Huxley), engleski pisac koji je živeo na prelazu iz IX u XX vek, stvorio je antiutopijski roman Vrli novi svet u periodu uspona fašizma, te izrazio moguće nehumane tendencije. Naslov pomenutog romana i antiutopije ironično ukazuje na društvo koje trenutno ne postoji, a ne bi trebalo da se ostvari u budućnosti. Autor je ponudio pesimističnu viziju odlučujući se da radnju romana vremenski i prostorno odredi u Londonu 2540. godine ili 632. godine Fordove ere.
Sadržaj romana čine osamnaest poglavlja, gde se izdvajaju relevantni junaci: Bernard Marks, Lenina, Linda, Džon Divljak, Mustafa Mond i direktor Centra za inkubatorsku proizvodnju i sistematsku obradu. Na samom početku opisuje se izgled zgrade za reproduktivnu proizvodnju i geslo Svetske države u kojoj se sintetičkim putem stvara mnoštvo istovetnih blizanaca sa devedeset šest kao gornjom granicom. U Vrlom novom svetu dovode se u pitanje brak, materinstvo i porodica kao socijalna institucija. Premda gubi na važnosti, porodični život opisuje se na sledeći način: „A domaće ognjište je bilo odvratno koliko fizički toliko i psihički. Fizički, to je bila zečja loga, brlog, vreo od trenja tesno zgomilanog života, smrdljiv od emocija. Kakvih je sve zagušljivih intimnosti bilo između članova porodične grupe, kakvih opasnih, nezdravih, bestidnih odnosa!“ (str. 31). Otuda negativna i smešna reakcija nakon saznanja da će Linda i direktor da postanu roditelji, te se povlače iz društvenog života. Najistaknutiji evropski esejista XX veka predvideo je polne slobode kao opšteprihvaćene, što se ostvarilo seksualnom revolucijom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Štaviše, odanost partneru se osuđuje uz ponavljanje hipnopedijske poslovice da svako pripada svima.
Hipnopedija, učenje u snu pomoću zvučnika koji odašilje određene poruke, zamišljeno je kao instrument intelektualnog obrazovanja, što se nije pokazalo produktivnim. Reč je o neibežnom aspektu u novim okolnostima za održavanje kastne svesti, dok je u doba liberalizma bilo zabranjeno. Nekada je parlament izglasao zakon protiv hipnopedije, a potom postao arhaizam. Ipak, čuvaju se dokumenta iz pređašnjeg perioda slobode ličnosti uprkos kampanji protiv prošlosti u vidu zatvaranja muzeja, demoliranja istorijskih spomenika i zabrane štampanja knjiga pre 150. godine Fordove ere. Ostaje istorijska činjenica da su ljudi verovali u hrišćanstvo, no po autorovoj zamisli budućeg društva glorifikuje se Ford, znak T, proslave Fordovana, mise solidarnosti u novoj Svetskoj državi. Peva se više himna solidarnosti. Na primer, Prva himna solidarnosti glasi (str. 63):
Forde, nas dvanaest sastavi ujedno
Društvena reka da budemo trajna;
Daj da svi sliveni potečemo vredno,
Brzo kao tvoja Limuzina sjajna.
Zanimljivo je da se u rečenicama himne ogleda integrativna funkcija, što je, takođe, primetno u hrišćanstvu, ali u novom društvenom poretku potisnuta je religija. Samo se starost nije pobedila. „Bolje novo nabavljati nego staro prepravljati. Volim nova odela, volim nova odela, volim…“ (str. 42). Podstiče se potrošačka kultura i emocionalni odnos prema potrošnji, što u savremeno doba postaje aktuelna tema. Zatim, u Vrlom novom svetu primetna je tendencija da stariji ljudi rade; danas je dopuštena navedena mogućnost. Ipak, penzionisanje kao vid socijalnog osiguranja nije ukinuto kao što je po zamisli novog uređenja. Sada stariji mogu da rade, da nemaju vremena za razmišljanje, a ukoliko počnu da razmišljaju, tu je droga soma. Ne postavlja se pitanje za godine starosti. Uklonjena su sva fiziološka obeležja i mentalne karakteristike starosti. Starost postaje irelevantna u novom društvenom uređenju, dok se mladost glorifikuje. Nastupa fatalan ishod kod Linde, majke Džona Divljaka, usled preteranog konzumiranja some zbog ružnoće i gubitka mladolikog izgleda. Kasnije se događa još jedna tragedija – samoubistvo njenog sina – zbog društvenog pritiska za konformiranjem. Kako direktor Centra ističe: „Nekonformizam ugrožava nešto više nego život jedne jedinke; on udara na samo Društvo. Da, na samo Društvo“ (str. 114). Iz tog razloga je, pored Džona Divljaka, sankcionisan i Bernard kao pripadnik Alfa kaste koji mora da se preseli na ostrvo. U totalitarnom sistemu, kako autor ilustruje primerom Divljaka i Bernarda, ne dopušta se individualnost i sloboda, nego se primenjuju sankcije, koje narušavaju normalan psihički život pojedinca u korist društvene solidarnosti većinske grupe.
Kako bi se izbegli štrajkovi u fabrikama, nepoštovanje zakona, građanski rat, što jeste upamćena činjenica iz prošlosti, ne stvaraju se sintetičkim putem samo pripadnici Alfa kaste, nego je stvoren kastinski sistem (Alfa, Beta, Gama, Delta, Epsilon). Od malena se razvija kastinska svest pomoću hipnopedije. Kasnije se produbljuje podelom rada po ovom principu. Trećina stanovništva je zaposlena poljoprivredom, jer način proizvodnje traje duže nego sintetičkim putem. Radno vreme je duže, jer ne sme da se ostavi mnogo prostora za razmišljanje, a samim tim za negativne implikacije, koje se preduprede povećanom dozom some. „Uvek je tu soma koja smiruje bes, koja pomiruje sa neprijateljima, koja daje strpljivost i izdržljivost. U prošlosti se tako što moglo postići samo uz ogromne napore i godine intenzivne moralne obuke. A danas – popijete dve-tri tablete od pola grama, i sve se sredi. Vrlina je sada dostupna svima. Bar polovinu morala uvek imate uz se, u bočici“ (str. 187). Pokušaj Divljaka da izbaci sve kutijice some, koja doprinosi da se pobegne od stvarnosti, nije urodio plodom, tako da nije uspeo u svojoj nameri da ljudima povrati slobodu. Ipak, dobio je priliku da razgovara sa Mustafom Mondom, Upravljačem sveta i civilizacije, koji mu objašnjava razloge zbog kojih novi svet ne funkcioniše drukčije.
Nasuprot hipnopedijskoj frazi da je nauka sve, uočava se neprijateljski i subverzivan karakter ove oblasti društvenog života. Stoga nisu poželjna nova naučna otkrića, jer narušavaju društvenu stabilnost. Upravljač sveta se odrekao svoje sklonosti ka nauci. Obazrivi naučni fokus je samo na hitnim problemima. U Vrlom novom svetu nema mesta ni za umetnost, zato što nije spojiva sa srećom, te se sprečava razvoj umetnosti i nauke. „I sam Ford je učinio mnogo da se naglasak pomeri sa istine i lepote na udobnost i sreću. To je zahtevala masovna proizvodnja. Industrija se razvija normalno u uslovima opšte sreće, a ne istine i lepote“ (str. 179). Međutim, Džon Divljak ne bi svoju slobodu žrtvovao za veštački izazvanu sreću. Junak ovog romana bi radije izabrao neprijatne posledice i pravo da bude nesrećan. Koliko god bio nehuman jedan totalitarni sistem, postoje ljudi koji bi odbacili takvo društveno uređenje, a samim tim učinili rizičan potez svojom individualnošću. Istorija obiluje primerima ljudi koji su stradali zbog nelojalnosti i razlika, tako se mogu navesti određene istorijske ličnosti: Sokrat, Hipatija iz Aleksandrije, Đordano Bruno itd. Takođe, na širem planu ispoljio se milionski gubitak ljudi (posebno Jevreja i Roma) u logorima smrti tokom Drugog svetskog rata.
Roman Vrli novi svet pruža iscrpan materijal za sociološku analizu. Autorova kreativna i stvaralačka misao fokusira se na različite oblasti društvenog života: nauka, umetnost, religija itd. Svaka od ovih sfera društvenog života, po autorovoj zamisli, doživljava pad u budućem društvenom sistemu. U totalitarnom sistemu nekadašnje Jugoslavije, akademik Borislav Pekić bio je u zatvoru jer se protivio komunizmu; smatran je personom non grata od strane jugoslovenskih vlasti, koje su godinama stale na put izdavanju njegovih dela. Na primer, u socijalističkom društvenom uređenju religija je potiskivana, ali je kasnije primetan fenomen retradicionalizacije i povratka religiji, te je potrebno skrenuti pažnju na dinamičnost društvenog života. Stoga je neopravdano prorokovati o budućnosti jednog društva, ali je poželjno istaknuti negativne tendencije, koje bi se mogle sprečiti, te stvorili uslovi za socijalno blagostanje budućih generacija.
