Pojedinac kao obeležje pritiska vremena i okruženja

Uredio/la Rad ucenika

February 8, 2021

   Koliki uticaj ima okolina na nas kao pojedince? Da li naše okruženje i vreme u kojem živimo, na neki način formiraju našu ličnost? Da li, na način koji mi ne primećujemo, postajemo samo još jedno lice u mrtvom moru beličnih ljudi?

   Od ranog detinjstva suočavamo se sa raznim pritiscima koji se tokom godina povećavaju. Bili to naši vršnjaci, porodica, profesori, nastavnici; mi se od samog početka našeg života učimo nekom određenom ponašanju i mišljenju. Kroz život učimo da se prilagodimo nekoj određenoj, našire usvojenoj, društvenoj normi, i učimo da je sve van njenih granica loše, pogrešno i socijalno neprihvatljivo. Tako, po kalupu oblikovani, ulazimo u svet odraslih, pripremljeni da ostatak života provedemo u građenju karijere, stvaranju porodice, a zatim da starost provedemo sa svojim potomcima, decom i unucima, i tu je kraj. Jednostavno šablon, kalup. Nažalost današnje društvo nam vrednost meri po uspehu, ostvarenosti, zvanju i materijalnim stvarimo. Ljudi slabo shvataju da je život zapravo ona crtica na nadgrobnom spomeniku između godine rođenja i smrti. Ne nečije mišljenje, niti rasuda malograđanstva. Dakle, sve profesije koje nam ne odezbeđuju dovoljno visoka primanja na mesečnom nivou se u startu klasifikuju kao profesije nižih vrednosti. Sve što je dalje od proseka se gleda kao nešto loše, a svi oni koji svoj život ne grade po društvenoj normi i koji se odupiru pritisku okruženja se smatraju čudacima i izrodima.

   Recimo da neko prati svoj san, nešto što za njega predstavlja zvezdu u beskrajnom plavom krugu od malih nogu, ali ta profesija po normama nije dovoljno plaćena, osoba se automatski klasifikuje kao građanin nižeg reda, neostvaren čovek. Šta je to neostvaren, a šta ostvaren čovek? Veoma subjektivna tema. Ostvarenost za svakog predstavlja nešto drugo i nema ni poente polemisati o takvim temama, samo ne treba osuđivati ljude na osnovu njihovog lično odabranog puta. To je takozvani sindrom standarda današnjice gde se nameće pitanje: Da li je vredno odupirati se većini ili se jednostavno pomiriti sa činjenicom da je lakše biti prihvaćen nego istinski ispunjen, jedinstven? Preda mnom i mojom generacijom je trenutno velika dilema, sa završetkom srednje škole, dolazi raskršće puteva gde svako ima pravo izbora. Odabrati profesiju podobnu roditeljima? Okolini u kojoj živimo? Nešto što garantuje miran, udoban i siguran život bez većih rizika? Ili odabrati za sebe, nešto apstraktno, nerealno? Možemo se opredeliti za put pun kritika, uspona i padova i veoma malo podrške. Odluka koju treba doneti pod velikim pritiskom sa svih strana. Zato sam ja lično danas, u ovom period svog života, prezahvalna za ljude oko sebe. Smatram da sa svojih jedva punih osamnaest godina imam prijatelje za života, jer sam na vreme postavila kriterijum takav, da me samo ljudi izvan granica društvenih normi privlače. Oni koji pomeraju granice i vide dalje od horizonta. Oni koji imaju širok spektar interesovanja i ne bave se drugim ljudima. Neretko se dešava da klonem duhom, izgubim nadu i veru u ljude, ali kad padnem, uvek imam nekog pored sebe da me podigne, nekog takozvanog izroda. Nekoga ko je rekao ne svim nametnutim granicama. Neko na koga se vredi ugledati, a teško je danas biti takav. Pored sve servirane priče o ljudskim pravima, slobodi, jednakosti, ipak to u praksi nikada nije kao na papiru. Ljudi su velika enigma sami za sebe. Imam vere u današnje generacije da neće dozvoliti da jednoga dana budu rezervisani, mlaki, pod izgovorom da je uvek najbolje ni u čemu se ne isticati; “travka koja štrči uvek biva prva pokošena”, kako su nas učili. Nikada ne želim da dozvolim sebi da budem mlaka osoba, bez ikakvih ideala i načela, bez svog glasa i stava, bez identiteta. Neki bi rekli da sam “ratoborna”, “svađalica”, “jezik mi je brži od pameti”, ali uvek držim do sebe i to nikada ne želim da promenim. Svojeglava sam i izgubljena u celoj ovoj havariji dvadeset i prvog veka. Celokupan sistem se raspada, puca nezadovoljstvo i nepravda sa svih frontova. Narod svakodnevno protestuje. Nevini i nedužni ispaštaju, oholi se njihovim zlatom kite. Neću samo da sedim i posmatram. Zato se trudim i radim na sebi, toliko mogu za sada. Čitam, informišem se, slušam stavove drugih ljudi i upoređujem ih, razmatram postupke i pratim situaciju. Sada jesam “mala” za tu igru, ali ću jednoga dana biti neko ko odlučuje i neko ko može da je promeni. No dosta o meni i mojim stavovima, da se vratim na temu…

   Da li se sećate ko ste želeli da budete pre nego što su vam to rekli? Šta biste vi kao dete rekli o sebi sada? Pod uticajem porodice, društva u celini malo toga danas ostaje na nama, ali svaki pojedinac mora početi od sebe. Tako nastaju velike promene. Svaki pojedinac bi jednog dana trebalo da bude uzor nekom razuzdanom detetu koje I dalje ne zna za te zamišljene granice.

   Na kraju se ipak sve svodi na to da li imamo dovoljno hrabrosti da budemo ono što jesmo. Da budemo drugačiji.

   “Na mirnoj površini ustajale, smrdljive vodene mase po kojoj se uhvatilo zelenilo, pojavilo se, iskočilo nekoliko talasića, žudeći da se otmu, da polete nekud više, ali se brzo vratiše masi; zelenilo opet sve pokri, a mirnu površinu ništa više ne uzdrma, nikakav se talas više ne podiže.”-“Mrtvo More”, Radoje Domanović

Jasmina Batrnjin

Slični tekstovi!

 

Promene i razvoj društva

Promene i razvoj društva

Pojmovi ‘promena’ i ‘razvoj’ ne smeju se poistovećivati jer iako svaki razvoj podrazumeva neke promene, pod razvojem, odnosno progresom mislimo na promene koje sa sobom nose pozitivne efekte, dok svaka promena ne mora nužno da donese pozitivne efekte.

read more